Koliko god da smo mi generacija milenijalaca, ne treba nas posmatrati kroz stereotipe

U okviru istraživanja koji vodi Centar za edukaciju i transparentnost – CETRA za potrebe projekta „Ka većoj zapošljivosti mladih iz ruralnih sredina u južnom Banatu”, planiran je odlazak i do opštine Alibunar. U Vladimirovcu, gde inače živi, dočekala nas je Teodora Golja, dvadesetogodišnja devojka, nezaposlena, raspoložena da sa nama podeli svoja iskustva, zapažanja i predloge na temu zapošljivosti mladih koji žive na selu

Žaklina Mijalković
Objavljeno 16.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Prema poslednjoj informaciji o stanovništvu (izvor: http://brojstanovnika.cu.rs) u opštini Alibunar je 2016. godine živelo 18.995 stanovnika. Kad bi se populacija menjala kao za poslednji period od 2011-2016 (-1,17% godišnje), broj stanovnika u 2020. godini bio bi 18118.

Pre posete ovoj opštini, posetili smo zvanični sajt lokalne samouprave Alibunar, kako bi smo se za početak informisali o naseljima u toj opštini, o brojkama koje iz ugla kvantitativnih podataka opisuju stanovništvo, poljoprivredu, infrastrukturu, ali i zapošljavanje, obrazovanje, brigu o mladima i na taj način daju neku vrstu preseka stanja. Istovremeno su, zahvaljući projektnoj saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje – Filijala Pančevo, stigli zvanični podaci za Alibunar iz januara 2020. godine. Od 1855 evidentiranih nezaposlenih lica na teritoriji opštine Alibunar, bez strukture po mestu stanovanja (grad ili selo), njih 615 je iz starosne grupe od 15 do 34 godine, što čini jednu trećinu ukupnog broja nezaposlenih.

Na sajtu opštine Alibunar susreli smo se sa dostupnim podacima iz perioda 2002. do 2007. godine. Struktura i statistika izražena u brojkama se sigurno menjala u poslednjih 13 godina, ali se to ne očitava na sajtu lokalne samouprave. S obzirom na to da su u fokusu ovog projekta nezaposleni mladi ljudi koji žive na selu, interesovalo nas je da li postoji javni pristup informacijama koje mogu da pomognu tim mladim ljudima u traženju posla i da li su lokalne javne politike zapošljavanja i podrške zapošljivosti mladih dostupne na njihovom portalu. Osim Strategije ruralnog razvoja opštine Alibunar 2010-2014 , nema drugih objavljenih strateških dokumenata i akcionih planova. U formi poziva je data mogućnost građanima, udruženjima i ostaloj zainteresovanoj javnosti da sve sugestije, predloge i primedbe dostave na adresu predsednika Opštine preko elektronske pošte.

Nakon ovog virtuelnog susreta sa južnobanatskom opštinom Alibunar, krenuli smo u jedno od njenih devet sela i stigli do naseljenog mesta Vladimirovac, koje je po raspoloživim podacima veće mesto od Alibunara, ali nije opštinski centar. Nalazi se na 43 km od Beograda i 55 km od granice sa Rumunijom.

U Vladimirovcu, gde inače živi, dočekala nas je Teodora Golja, dvadesetogodišnja devojka, nezaposlena, raspoložena da sa nama podeli svoja iskustva, zapažanja i predloge na temu zapošljivosti mladih koji žive na selu. Već je svojom odlukom da o tome govori javno, bez ustručavanja, za razliku od većine njenih vršnjaka i vršnjakinja, stavila do znanja da je društveno odgovorna, svesna svojih prava i odvažna u tome da zastupa svoje stavove.

U neposrednom razgovoru sa njom saznali smo da je završila gimnaziju „Uroš Predić” u Pančevu, da su njena interesovanja okrenuta ka stranim jezicima, prevođenju, knjigama, kvizovima, filmovima, ali i ka oblasti ljudskih prava i volonterizma. Svoju kreativnost i vezu sa umetnošću neguje i izražava kroz pevanje, prikupljanje predmeta u prirodi i okruženju koji joj se učine zanimljivim i od kojih kasnije pravi kolaže. Angažovana je i kao članica Upravnog odbora Kreativnog omladinskog centra Pančevo za borbu protiv side – KOMPAS.

PANČEVO SI TI: Šta je to što je presudilo da upišeš i završiš gimnaziju ?
TEODORA GOLJA: Smatram da gimnazija može da pruži sveopšte znanje. Nisam želela da se ograničavam radeći samo jedno, već sam htela da vidim šta mi najviše leži, da kroz opšte obrazovanje proširim vidike, jer kada sam upisivala srednju školu ideja mi je bila da spojim više stvari koje mi se sviđaju i da od toga napravim nešto veće.

PST: Da li si nakon završetka gimnazije uspela da stekneš i neko radno iskustvo?

GOLJA: Nemam radno iskustvo. Najdalje što sam otišla je davanje privatnih časova iz engleskog i francuskog jezika deci koja pohađaju osnovnu školu u Vladimirovcu.

PST: U Alibunaru, kao sedištu opštine u kojoj živiš, postoji ispostava pančevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje,? Kakva su tvoja iskustva u komunikaciji sa njima?

GOLJA: Da, u Alibunaru postoji ekspozitura NSZ-a, ali ja nisam još uvek na evidenciji nezaposlenih, tako da sa radom te službe nisam upoznata, a samim tim ni sa programima, obukama i treninzima koje oni nude, a koja se tiču sticanja znanja ili dobijanja mogućnosti za praksu u nekom preduzeću.

PST: Koji je to posao za koji sada smatraš da je po tvojoj meri? Nešto kao spoj želja, namera i mogućnosti.

GOLJA: Recimo da bih volela da radim u Francuskoj ambasadi ili bar da na neki način budem zbog prirode posla u kontaktu sa mladima. Tečno govorim engleski i francuski (nivo B2/C1), a razumem i pomalo pričam rumunski jezik. Htela bih da moje poznavanje jezika, govora i kulture, prvenstveno koristim u radu sa mladim ljudima, na važnoj platformi interkulturalnosti, koju bih nadogradila umrežavanjem formalnog i civilnog sektora.

PST: Koje kanale komunikacije koristiš kako bi se obavestila o mogućoj ponudi poslova i koje od njih bi možda posebno izdvojila? Da li ti je poznat internet portal opštine Alibunar kao izvor informacija ili možda treninzi i edukacije za mlade u Vladimirovcu?

GOLJA: Koristim najčešće internet kanale i društvene mreže. U manjem broju slučajeva su to sajtovi, a uglavnom se sve svede na različite Fejsbuk grupe. Sajt opštine Alibunar ne posećujem, do sad nisam ni znala da je aktivan. Inače ne bih izdvojila niti jedan sajt kao pozitivan ili negativan, jer nisam stekla lično iskustvo s poslovima o kojima sam dobila informaciju odatle. Izdvojila bih Infostud i sajtove omladinskih zadruga, preko kojih se najčešće i obavestim o nekom poslu. Za treninge i obuke mladih u Vladimirovcu nisam ni čula, mada mislim da ih ima, lako bi se čulo za njih.

PST: Da li te neko do sada kontaktirao za posao, posredno ili neposredno, ili ti je preporučio prekvalifikaciju, ili mogućnost da se javiš na oglase i konkurse?
GOLJA: Ne, takvih ponuda i iskustava nemam. Dok sam išla u školu, samostalno sam se javljala na pozive za volontere i volontirala na više događaja u Pančevu koje su sprovodile nevladine organizacije, a preko njih sam se prijavljivala i za treninge i razmene. Kad sumiram, imam neophodno znanje za rad na računaru, koristim Office paket i radim u programima koji su uglavnom potrebni za posao. Tečno govorim dva strana jezika, trećim se služim. Nemam vozačku dozvolu i za sada ne planiram da polažem vozački ispit, mada, kako sam čula, postoji dosta poslovnih ponuda gde se zahteva položen vozački ispit, tako da se time svakako povećavaju i šanse za posao. Prekvalifikacija jeste dobar način za bolje zaposlenje, a istovremeno je vidim i kao opciju koja daje nove šanse. Ne bih volela da sebe dovedem u poziciju da se ograničim samo na jednu stvar i radim jedno te isto celog života. Menjam se iz dana u dan, a menja se i potreba tržišta, tako da bih volela da se prilagođavam promeni, a da i dalje ostanem verna svojim interesovanjima.

PST: Kakva su iskustva tvojih vršnjaka i prijatelja u Vladimirovcu kada je zapošljavanje u pitanju? Da li ostaju u Vladimirovcu, gde rade, čime se bave i da li u selu ima i drugih sadržaja za mlade?
GOLJA: Skoro svi moji vršnjaci koji su uspeli da se zaposle sada rade po gradovima. Ako li pak rade u Vladimirovcu, onda obavljaju manje-više zanatske, majstorske poslove. Nema puno sadržaja za mlade, a nema ni puno poslovnih opcija. Uglavnom se sve svede na zanat i poljoprivredu, jer jako mali broj osoba započinje neki biznis u Vladimirovcu, dok je onima koji bi mogli da krenu u lični biznis, neophodan početni kapital, ali i prethodno stečeno znanje ili radno iskustvo, koje na žalost nemaju, ili ne postoje uslovi za njegovo sticanje. Tako da su sve navedene aktivnosti i svi uslovi smešteni u jedan krug, s uzročno posledičnim vezama, bez velikih rezultata. Otuda i odlazak mladih iz Vladimirovca na dve strane. Jedna je odlazak u Temišvar na studije, druga je odlazak u Beograd. Poslednjih nekoliko godina se dešava da nakon srednje škole odu u inostranstvo, jer je njihova struka tamo plaćenija, a mogućnosti za život mnogo bolje nego li ovde.

PST: Pomenula si nam da si se javljala na pozive organizacija civilnog društva koje su tražile volontere. Kakvo je tvoje mišljenje kad je u pitanju neformalno obrazovanje i da li si imala prilike da svoje veštine na taj način unaprediš?

GOLJA: Javljala sam se i volontirala na više od deset manifestacija koje su sprovodili Kreativni omladinski centar Pančeva za borbu protiv side (KOMPAS) i organizacija Connecting iz Pančeva. Takođe sam učestvovala u nekoliko programa, treninga i omladinskih razmena, tako da verujem da su ti oblici neformalnog obrazovanja ključni za mlade ljude, jer se tu stiču znanja i veštine kojima nas ne uče u školi. Naprimer, zahvaljujući neformalnom sektoru sam 2016. bila na Letnjem obrazovnom programu „Kad porastem biću”, gde sam učestvovala u radionicama za karijerno savetovanje i informisanje mladih i ovladala bitnim veštinama – pisanje CV-ja i motivacionog pisma. Dve godine kasnije, 2018. sam i sama već bila koordinatorka programa „Kad porastem biću”. Takođe, u sklopu programa „Srednjoškolci za srednjoškolce” imala sam priliku da se oprobam u ulozi profesorke engleskog u školi jezika u Pančevu.

Svesna sam da mi je kroz odabir srednje škole data mogućnost svakodnevnog boravka u Pančevu, tako da sam bila u prilici da se posvetim svemu ovome, što zasigurno ne bih mogla ovde u Vladimirovcu. To je ta prostorna barijera, koju je teško prevazići, ako nisi na stalnoj vezi sa gradom. To je ujedno i hendikep za mlade ljude na selu, jer u selu nema sadržaja koje nude gradovi. Ukoliko mladi na selu žele kulturne sadržaje, viši standard, zapošljavanje ili napredovanje u karijeri, jedini način za ostvarenje takvih želja i ciljeva je preseljenje u grad. Konkretno, ja sam u gradu stekla sertifikate sa nekoliko treninga i omladinskih razmena, koje su bile u Srbiji, ali i u inostranstvu. Te razmene i treninzi su se uglavnom odnosili na oblast ljudskih prava i društvenog preduzetništva. Preko tih obuka sam dobila mogućnost da proširim znanja iz određenih oblasti, ali i da naučim kako da ta znanja prenesem drugim ljudima.

Kada bi bilo sluha i podrške, moguće je raditi sa mladima koji žive na selu, moguće je otići u njihova mesta i baš tamo okupiti te mlade ljude. Pri tom, ima onih koji bi mogli da na tim skupovima govore o svojim iskustvima i da na taj način osnaže druge.

Recimo ja sam kao vršnjačka edukatorka na temu prevencije HIV-a imala prilike da održim više radionica u školama, da realizujem, a jednim delom i osmislim, program inspirativnih radionica u okviru projekta „Kad porastem biću…” Takođe, imala sam priliku da taj projekat predstavim Erste banci na konkursu „Rade nas ideje“. Za pomoć sam se obraćala osobama unutar organizacija koje su kroz sve to već prošle i mentorisale moj rad. Takođe na treningu „Wake up, Start up”čija je tema bila društveno preduzetništvo imala sam priliku da svoju ideju predstavim nekome i da na neki način simuliram poslovni pregovor.

Za ovakav pristup i osnaživanje mladih na selu nisu potrebna velika finansijska sredstva, više je stvar organizacije i volje da se takvi i slični programi realizuju. Javni sektor treba da koristi kako resurse privatnog, tako i civilnog sektora, pa da u okviru te saradnje pokrenu određene programe za bolju zapošljivost mladih na selu, sa fokusom na razvijanju ideja za pokretanje privatnog posla i preduzetništva.
Obrazovnom sistemu je neophodna ozbiljna promena, reforma, u skladu sa vremenom i potrebama savremenog društva. Nastavni programi ne treba da stavljaju amove, već da mladima šire vidike. Školstvo treba da bude prvo u nizu promotera jednakih mogućnosti, kako bi se otklonile sve barijere i na relaciji grad-selo.

Koliko god da smo mi generacija milenijalaca, ne treba nas posmatrati kroz stereotipe, jer među nama ima i nekvalifikovanih, i onih čije je zanimanje suficitarno, i onih koji nisu elektronski pismeni, i onih koji spadaju u dodatne ranjive grupe. Svako od nas pojedinačno ima svoje specifičnosti. Ja sam kroz odabir srednje škole u gradu, kao što rekoh, pronašla i mehanizam da se povežem sa lokalnim organizacijama civilnog društva. Tu sam dodatno unapredila svoja znanja.

Zato mislim da bi škola trebala da bude prvo mesto gde će mladi steći funkcionalno obrazovanje i pismenost. Što više aktivnosti na polju umrežavanja mladih, kroz zajednički rad javnog, privatnog i civilnog sektora, kako bi nezaposleni, koji žive na selu, dobili šansu da svoje ideje i planove realizuju baš tamo gde žive. Zato su nam potrebne afirmativne akcije kako bi se došlo do dobrih početnih uslova, a dalje bi smo već razvijali svoje ideje, da postanu finansijski održive. Za mene je uspeh kada u grupi od dvadesetoro ljudi bar dvoje dobije šansu da se zaposli ili pokrene sopstveni posao.

Ovaj tekst urađen je uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove Evropske Unije.

Ostavi komentar

  • (not be published)