Brojne predionice, krojačke radionice i škole, kao i Svilara koja je počela sa radom 1900. godine, a 1948. preimenovana u „Sviloprelac”, pretežno je obuhvatala žensku radnu snagu, još sa početka prošlog veka.
Posleratni period i nagla industrijalizacija, opet je prelomna tačka u društvenom položaju žena. Osim u Predionici pamučnog prediva (kasnije „Trudbenik”, „Pan Pred” i „Klupko”), do preduzeća „Banaćanka promet”, Industrije obuće Pančevo, šreko čitave tekstilne, kožarske i modne industrije, ali i „Trgoprodukta” koji je oličavao trgovinu na malo i veliko u lancu nespecijalizovanih prodavnica, primarno ženska zanimanja su bila dominatna i oblastima koja su i nakon mukotrpne borbe za emancipaciju i zaštitu svojih radnih i rodnih prava, do danas rezervisana za delatnosti na manje plaćenim poslovima: briga o deci, starijima i osobama s invaliditetom, čišćenje, održavanje, odgajanje, učenje i obrazovanje, zdravstvo, socijalni aparat i pružanje javnih usluga. Polovinu proizvodnog pogona u Fabrici sijalica „Tesla” takođe su činile žene.
U posleratnom razvitku broj zaposlenih žena povećao se približno devet puta. Godine 1978. u Jugoslaviji je bilo više od 1.836.000 zaposlenih žena, što čini 34,7 odsto svih zaposlenih. Karakteristično je da je zapošljavanje žena srazmerno brže raslo od ukupne zaposlenosti. Tako je u periodu od 1954. do 1974. prosečna godišnja stopa rasta zapošljavanja žena iznosila šest odsto, dok je stopa rasta ukupnog zapošljavanja bila 4,5 odsto, a stopa rasta zapošljavanja muškaraca 3,8 odsto. Pančevke u ovom statističkom preseku prednjače.
Nagla industrijalizacija, ogromne izmene u demografskim migracijama iz ruralnih područja u gradove, pristup obrazovanju i tržištu rada, borba za ravnopravni rodni tretman, sindikalno i društveno organizovanje, uz teško oslobađanje od anahrono patrijalhalnog okvira socijalnog statusa i položaja, samo je deo problema koji je posebno pogađao žene.
„Probleme preobražaja patrijarhalnog braka i porodice Ustav i zakoni rešavaju u prvom redu uvođenjem ravne jednakosti supružnika i roditelja, utvrđivanjem slobodnog odlučivanja o rađanju kao ustavnog prava, ostvarivanjem principa ravnopravnosti bračnih drugova u imovinskim pitanjima. Društvena zajednica unosi promene u te odnose ekonomsko-socijalnim merama, stimulisanjem zapošljavanja žena, podruštvljavanjem dečje zaštite, društvenom ishranom i slično.” – Žena u razvoju Socijalističke Jugoslavije, Vida Tomšić
„Ustavom zakonima zagarantovan je princip jednake dostupnosti svih radnih mesta i jednakog ličnog dohotka za jednak rad. Sistem nagrađivanja prema rezultatima rada izjednačava radnike oba pola. Međutim, u praksi prosečni lični dohoci žena još zaostaju. Pošto na samom radnom mestu diskriminacija ne postoji, postavlja se pitanje zašto prosečni lični dohoci žena još uvek zaostaju. U prvom redu se, bez sumnje, radi o nepovoljnijoj kvalifikacionoj strukturi zaposlenih žena. Zbog toga one i zauzimaju i slabije nagrađivana radna mesta. Zatim, po tradiciji žena ima više u onim granama i delatnostima u kojima je lični dohodak u celini niži. U praksi ima i slučajeva da se ženama i s istim kvalifikacijama teže poveravaju složeniji, bolje nagrađeni poslovi.
Što se pak tiče „ženskih grana” (tekstil), one su svoj prosperitet I konkurentsku sposobnost i gradile na niskim nadnicama dvostruko eksploatisanih žena. Posledicetih tradicionalnih nesrazmera među pojedinim granama nije bilo moguće potpuno prevazići ni u dosadašnjem socijalističkom razvoju. Razlike u osnovnim ličnim dohocima između muškaraca i žena na istim radnim mestima nema u okviru iste radne organizacije.” – Savezna konferencija SSRNJ, Savet za planiranje porodice Jugoslavije: Izgradnja društvenih stavova o populacionoj politici u Jugoslaviji. Savetovanje održano u Beogradu septembra 1973., Radnička štampa, Beograd, 1975.
Od industrijalizacije do prekapitalizacije
Globalna promena društvenog i državnog okvira devedesetih, kroz raspad države i privrede, zbrisala je ne samo brojne fabrike i preduzeća koje su se pretežno oslanjale na žensku radnu snagu, već bitno ugrozila i položaj žena i brojna mukom ostvarena prava. Deklarativno njihova pravna zaštita i danas je jaka na formalno proklamovanim principima, ali je u praksi slabo primenjena.
Žene su i danas ekonomski neaktivnije, manje zaposlene, prisutnije u neformalnom zapošljavanju, manje plaćene za isti rad, tri puta češće nego muškarci primaju minimalnu penziju.
„Žene su u lošijem položaju na tržištu rada, predstavljaju manjinu među zaposlenima a većinu među radno sposobnim stanovništvom. Teške posledice na ekonomski položaj žena tek će nastupiti, jer je već vidljivo da će doći do ogromnih potresa u brojnim sektorima, a otpuštanja će najviše pogoditi ranjive i ugrožene grupe, posebno žene. Sagledavanje sektora u kojima se žene nalaze na prvoj liniji, jasno ukazuju osetljivost njihovog položaja, a to su žene u zdravstvu, žene u ustanovama socijalne zaštite, žene u obrazovanju, žene u trgovini, žene u proizvodnji hrane, bilo neposredno u poljoprivredi, bilo u prerađivačkoj prehrambenoj industriji, žene u državnoj upravi, žene kao podrška članovima domaćinstva, samozaposlene žene, žene koje pripadaju posebno osetljivim grupama, često izložene diskriminaciji po više osnova, kao što su Romkinje, starije radnice i neformalno zaposlene žene.
Preko 40% žena radnog uzrasta isključeno je sa tržišta rada (u odnosu na 27% muškaraca), a najviše neaktivnih žena je u Vojvodini (44,5%) gde je i najveći rodni jaz u stopama neaktivnosti muškaraca i žena (17,6 procentnih poena). Najviše žena radi u sektoru usluga (67,5% ukupno zaposlenih žena), a znatno manje u poljoprivredi (16,2%) i industriji (16,3%).” – Položaj žena na tržištu rada, Jovana Pantović, Sarita Bradaš, Ksenija Petovar, oktobar 2017.
Od emancipacije do preživljavanja – bivše radnice
U pokušaju da kroz ličnu prizmu i ispovest dočaraju kako su svoj položaj i ulogu videle žene koje su radile u fabrikama označavanim kao „ženski kolektivi”, od desetak naših sugrađanki, samo četri su pristale na razgovor. Nema gore potvrde da svoj put ženske emancipacije i borbe, sada vide kao malo bitne ili potpuno izneverene, najpre zbog zatečenog životnog stanja, koje se svodi na preživljavanje.
Stoga neka ova tema umesto bitnog citata iz feminističkog manifesta ipak završi njihovim prisaćenjima:
„Naše prethodnice su jednom zauvek afirmisale ženu kao ravnopravnog političkog i društvenog subjekta. Baštineći to nasleđe poručujemo da nema nazad i nastavljamo borbu za emancipaciju žena i celokupnog društva nasuprot klasnim, rodnim, rasnim i ostalim pritiscima naše kapitalističke svakodnevice”.
* * *
Darinka (76), Fabrika sijalica „Tesla”: Posle trogodišnje stručne škole, i prvog posla u krojačkoj radionici, na objavljeni poziv, zapošljavam se 1963. u fabrici. Jako mi je bilo bitno da radim, svoj dinar to je najbitnije. Tri meseca je trajala obuka, bila je teorijska, držali su je inženjeri. Odmah sam počela da radim u pogonu za ručno izradu sijalica. Par godina kasnije udala sam se za kolegu sa posla, kolektiv je bio po mojoj proceni pola-pola sastavljen od muškaraca i žena. Ubrzo sam prešla na mašinsku izradu u pogonu za fluorecentne cevi, pošto su stigle mašine iz Poljske i Mađarske. To sam smatrala unapređenjem, ali zbog ogromne toplote i ubrzanog rada mašina, doživela sam dva spontana pobačaja. Težak deo posla u fabrici nastao je nakon rođenja dece, jer sam se posle tri meseca od porođaja vratila na posao, doduše na četiri sata, ali je podrazumevao smenski rad, i noću, a trebalo je to uskladiti sa mužem, jer smo naizmenično čuvali decu. Ono što je bilo dobro je što sam i dalje napredovala i prešla u mnogo lakši pogon za oblaganje sijalica, izabrana sam u Radnički savet i bila član Sindikata. Imali smo i kasu uzajamne pomoći, iz koje si stvarno mogao da pozajmiš kad god zatreba, a vraćalo se postepeno iz narednih plata. Preko sindikata smo išli na letovanje, a i uzajamnom razmenom sa drugim fabrikama povoljno smo kupovali robu, od tehnike do knjiga. I najzad dobili smo stan. Radnik je tada vredeo nešto. Posle lične tragedije, smrti sina, a onda i muža, 1993. sam otišla u prevremenu penziju. Društvo je već tada počelo da se raspada i nije mi izašlo u susret da nasledim muževljevu veću penziju, a danas živim od minimalne koja je jedva dovoljna da se prehranim”.
Jovanka (72), „Trudbenik”. „Sa nepunih sedamnaest sam pobegla sa sela, iz Starčeva, i zaposlila se u „Trudbeniku”, za mašinom, predilica odmah. Mlada sam bila pa mi u početku nije bilo tako strašno, a trebalo je da se udam i dovršim školu. A ustvari sve je bilo muka od početka. Osam sati za mašinom, buka, prašina, buve, ogroman pogon, sve same žene, a muškarci samo nadzor. Plata mala, a od sestre i zeta, kad su dobili dete sam morala da izađem iz stana, pa sam se ubrzo udala. Išla sam u večernju školu, tu upoznala muža, radio je kao vozač u industrijskoj zoni. Sedamdesete sam rodila sina i živeli smo kod njegovih pa ne napustih posao, što ispade dobro. Bez te crkavice od svog rada, ne bih mogla da se razvedem od teškog alkoholičara i izvedem dete do kraja škole. Nikakvo organizovanje u firmi nisam mogla da pratim od teškog života, a jedino dobro je bila pomoć nekih žena sa kojima sam radila i oko razvoda i sa parama, i da sin ode preko. Šta mi je značio „Trudbenik”? Teškoću isto. Jedva odoh u penziju, a sad od nje ne mogu da živim. Čistim zgradu i dva stana da opstanem, sa sedamdeset, ej !??”
* * *
Boba (69), Industrija obuće Pančevo: „Jako sam volela svoj posao i fabriku. Zaposlila sam se preko biroa 1978. godine, odmah po završetku kožarske stručne škole. Bili smo u modnoj industriji prestižni i jako značajni i za grad i društvo. Bila sam u Radničkom savetu firme i članica sindikata. Kolektiv je bio solidaran, profesionalan, a žene potpuno ravnopravno tretirane. Presednica sindikata je neretko bila žena. Penzionisala sam se 2000. godine. Nasledila sam muževljevu penziju, i sem zdravstvenih, nemam nikakvih problema. Najlepši deo sećanja vežem za svoj radni vek”.
* * *
Biba (59), „Trgoprodukt”: „Kasno sam kao samohrana majka počela da radim 1989. godine u jednoj od prodavnica „Trgoprodukta”. Kao kasirka nikada nisam imala neku veću platu, a jedinu dobru stranu sam od firme imala, preko sindikata, koji je nabavljao za nas radnike baš povoljno i odeću i hranu, naročito u vreme one strašne inflacije. Onda je počelo sve gore stanje i prestala sam da radim 2010. kad je firma otišla u stečaj. Nemam uslove za penziju, živim u formalno nenaseljenom stanu u napuštenom objektu i radim na buvljaku”.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Žensko nasleđe Kragujevca i Pančeva” koji realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca i „Pančevo Si Ti” iz Pančeva. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
