Etika i ekologija: slučaj Pančevo

Istraživanje o tome šta se nama i našem gradu, zapravo, desilo podizanjem fabrika južne industrijske zone zahteva višegodišnji svakodnevni i predani rad multidisciplinarnog naučnog tima. Bacimo krajičak oka – i savesti – na moralnu dimenziju čitavog slučaja

Nenad Živković
Objavljeno 06.11.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Sredinom pedesetih godina 20. veka, u vreme u kome je ideologija propovedala, propaganda agitovala, a narod verovao da je socijalizam jednako elektrifikacija plus industrijalizacija plus kolektivizacija, da fabrike pripadaju radnicima, a zemlja seljacima, da će novi socijalistički čovek pokoriti prirodu, a da će beskonfliktno društveno uređenje iskoreniti društvene protivrečnosti i ukinuti eksploataciju čoveka nad čovekom, te da će uporedo s tim procesima odumreti i država, u nekom tadašnjem centralnom komitetu avangarde radničke klase, u tom nekom centru otuđene moći, tiho, u potaji, daleko od očiju javnosti i onih kojih se to direktno ticalo, doneta je odluka da se u voćnjacima i jagodnjacima nadomak Pančeva podigne fabrika azotnog đubriva. Kada su krajem novembra 1962. godine, povodom Dana republike, funkcioneri i proleteri svečano presekli vrpcu, kada je pokrenuta zastarela američka procesna tehnologija kupljena na nekom španskom otpadu, kada je iz dimnjaka šiknuo narandžasti dim azotnih oksida, tada je započela hemijska istorija Pančeva. Jedna urbana legenda kaže da se u rečenici elaborata o posledicama izgradnje ovakvih fabrika u blizini ljudskih naseobina koja je objašnjavala da se „ovakva postrojenja ne bi smela podizati na rastojanju manjem od 15 kilometara od bilo kakvog naselja“ iznenada i na volšeban način pojavio jedan zarez između jedinice i petice; druga kaže da su drugovi iz Vojvodine i Srbije dugo usaglašavali stavove dok se konačno nisu složili da za podizanje hemijske fabrike odaberu lokaciju ipak u Pokrajini, a u blizini Beograda, tj. ostatka Srbije, što je bilo objašnjeno koristima koje će imati ceo poljoprivredni region, a da će blizina Dunava omogućiti jevtin rečni transport sirovina i gotovih proizvoda. Kako ekologija tada nije bila naročito poznat pojam, malo ko je predviđao da će postavljanje ispusta opasnih gasova usred ruže dominantnih jugoistočnih vetrova koji duvaju ka gradu, na nekoliko desetina metara od prvih kuća, a 4,5 kilometra od centra grada, značiti smrtnu presudu gradu kome je bila namenjena sudbina prestoničkog radničkog predgrađa. Bilo je važno proslaviti novu radnu pobedu i proširiti iluziju da ćemo jednog dana svi stanovati u centru grada i imati dva para cipela.

Azotara, arhivski snimak (izvor: blic.rs)

Taj tehnoidni doživljaj sveta koji, i mimo ove ili one ideologije, vidi samo Mašinu i Proces a ne i živa bića i njihovu nerazdvojivu povezanost, koji ljude prepoznaje samo kao opsluživače postrojenja, kao kanonenfuter kompresora i kolona, pumpi i ventila, podigao je do 1968. godine i Rafineriju nafte na manastirskom zemljištu u šreh od Azotare, zahvaljujući čemu Pančevce od tada plamene zore bude iz sna, da bi završni udarac zadao od 1977. do 1981. godine, kada je pet petrohemijskih fabrika u produžetku od Azotare ka selu Starčevo kompletiralo okvir pančevačkog ekološkog horora. Te fabrike i dan-danas imaju status fabrika od „višeg državnog interesa” jer, bože moj, proizvode mineralna đubriva, plastiku, benzin i druge naftne derivate, one su i dan-danas zaštićene raznim formama domaćih i stranih udbi i svaka svojim vojnim programom. Amonijum-nitrat je eksplozivan u 29 procentnoj koncentraciji, sve varijante hlornog jedinjenja fozgen mogu se koristiti i kao morbidno izvanredno efikasni zagušljivci, a i budući oficiri dok su bili mala deca znali su da tenkove pokreće dizel, a avione kerozin… A i njihove žiro račune potpuno, većinski ili ispodpolovično kontroliše Republika Srbija, što direktno, što preko svojih preduzeća, a tu nije reč o malim parama, čak ni za evropske pojmove.

Rafinerija nafte, arhivski snimak

Ali, ovaj tekst, uvodni u seriju, neće se baviti desetinama tema koje bi mogle biti obrađene u posebnim esejima i naučnim radovima – neće, dakle, biti reči o ekološkim posledicama, uticaju hemijskih jedinjenja na žive organizme i poremećaje u ekosistemu i staništima; niti o ekonomskim pokazateljima, političkim interesima i politikantskim igrama koje se decenijama pletu oko ovih trovačnica; neće biti nabrojani urbanistički promašaji, izostanak reakcije pravne države Srbije i nezavisnog pravosuđa zbog očiglednih slučajeva kršenja zakona u ovoj oblasti; niti će se raspravljati o tehničkim osobinama, tehnološkim performansama i energetskoj (ne)efikasnosti skalamerije sklepane u Vojlovici i Topoli; tekst neće analizirati bezbednosne rizike, sposobnost reagovanja nadležnih službi u slučaju ozbiljnog akcidenta i preventivne aktivnosti koje se sprovode da do toga ne bi došlo; niti će procenjivati zdravstveno stanje stanovništva, (ne)organizovanost medicinskih službi i rezultate kontinuiranog merenja imisije; ovo nije tekst o komunalnim, infrastrukturnim i transportnim problemima prouzrokovanim naglim uvećanjem gustine naseljenosti; ni o socijalnim, demografskim i kulturološkim promenama koje je gomilanje fabrika južno od Pančeva donelo ovom gradu. Ovo je tekst o etičkoj ravni ekološkog slučaja Pančevo, to jest o svim navedenim temama presečenim kroz moralni kodeks, ovo je priča o nemerljivoj dvoličnosti, bezličnosti i nedoslednosti mnogih pojedinaca, profesionalnih grupacija i čitavih društvenih slojeva koje su i uzročno i posledično do daljeg razorile, fizički i duhovno, ovaj živopisni banatski gradić; ovo je, jednostavno rečeno, priča o onome što se radi i onome što se ne radi, o onome što svaki čovek ponaosob ili cela zajednica sebi dozvole ili ne dozvole; jer moral i nije ništa drugo.

Petrohemija, arhivski snimak (izvor: www.2b1stconsulting.com)

U narednim mesecima, pisaćemo, dakle i recimo, o beščašću opravdavanja te odluke o lokaciji južne zone, kojom je civilnom stanovništvu Pančeva i okoline objavljen hemijski rat bez ograničenja trajanja, u kome je ono pretrpelo strahovite gubitke u ljudskim životima, narušenom zdravlju i pretrpljenom stresu, i koji je naneo neizračunljivu materijalnu štetu; o moralnim dilemama samih radnika, koji svojoj deci uz tanjir supe koju su tamo zaradili serviraju i dnevnu dozu otrova; o perverzno maštovitim manipulacijama o izvorima zagađenja; o tome da se lekarska branša u Pančevu decenijama nije izjasnila o jednostavnoj pojavi – da li je štetno izlagati žive organizme otrovima i kakve posledice po zdravlje tih organizama ima to izlaganje; o „korporativnoj odgovornosti”, o tome kako za male pare i sitna sponzorstva te kompanije kupuju prisustvo u lokalnoj zajednici i, kao, dele viziju zajedničke budućnosti; o ekstremnom licemerju države, koja ne poštuje sopstvene propise i ne štiti sopstvene građane; o političkim interesima kontrole novčanih tokova, od kojih Pančevcima i Pančevu ne ostaje ništa osim narušene životne sredine; o predizbornim i politikanskim zloupotrebama brige o sprečavanju zagađenja ili saniranju posledica; o tužilaštvima svih nivoa koja ćute li ćute; o patološkoj nezainteresovanosti tadašnje Vlade i tzv. menadžmenta, čak zlokobnom priželjkivanju daljeg razaranja postrojenja, za sudbinu hiljada radnika i stotina hiljada ljudi tokom NATO bombordovanja; o pokušajima kompromitovanja časnih akcija građanske neposlušnosti i otpora ekološkom teroru; i o još mnogo drugih tema…

Ostavi komentar

  • (not be published)