Filosofija palanke Radomira Konstantinovića zaista je delo od epohalne važnosti, koja je mene onomad privatno rastavila na proste činioce, i zatim ponovo sastavila onog trenutka kada sam zaklopio zadnju koricu. Nažalost, zbog obima i intelektualne težine koja zahteva potpunu posvećenost i kapacitete koje mnogi nemaju, to delo nikada nije dobacilo mnogo izvan akademskih, da ne kažem drugosrbijanskih krugova, osim da posluži za klevetu i napade onih koji zagovaraju nacionalne, jednoobrazne i u dogmama utemeljene stavove. Uostalom, koliko je zapravo prosečnih, običnih ljudi koje srećete u svakodnevnom životu (a oni su ogromna većina), uopšte spremno da joj se bezrezervno preda i promisli o svemu što su do tada znali? I meni je trebalo da je dovršim iz deset parcijalnih čitanja kako bih upio što više, a mogu da zamislim kako je tek nekom kome knjige služe za pridržavanje turšije na polici, kao na jednoj fotografiji koja je davno kružila po netu.
Evrovizija je odavno izgubila smisao, ako ćemo već o kvalitetu pesama, a o glasanju je izlišno i pričati. Dovoljno je samo pogledati korpuse davanja maksimalnih poena između susedskih zemalja, tj. princip po kome Kipar i Grčka uzajamno, 100 godina jedni drugima daruju pun iznos, dok zemlje bivše Jugoslavije to rade na istu foru, osim što daju prednost pesmi koja je zaista bolja. Tu su i uvek ratom i politikom pogođena područja koja baš u tim trenucima dobijaju naklonost svih drugih, što nema veze s muzikom. Vreme kada su neke zaista dobre kompozicije pobeđivale danas deluju poput kamenog doba, a neke odlične numere osvajale čak i osma mesta, kao npr. moj lični favorit – Izraelci Datner i Kušnir, poznati i kao duo Lenštine. Oni su 1987. pokušali da na fazon Braće Bluz proture šaljivu pesmicu o tipu koji po celo prepodne sedi kući besposlen, ispija kafu i puši cigare, a onda pošalje psa da mu donese novine, dok gleda kako se ispred njegovog prozora podiže nova zgrada, koja mu sve više zaklanja vidik kako spratovi napreduju. Tekst sam vam lično preveo sa hebrejskog, da ne biste vi morali.
Avaj, već duže od 30 godina, kada se padom Berlinskog zida broj zemalja učesnica dramatično povećao, kvantitet nije doneo i kvalitet. Uz to, još jedna stvar mi je oduvek išla na živce: nikada nisam razumeo tu potrebu da pesma obavezno treba da bude na engleskom; kao da su se mali narodi stideli kako reči iz njihovih jezika zvuče strancima, da bi onda na tarzanskom engleskom pisali sve te glupave stihove tipa „world is one”, „we are all united in peace”, što (iako podržavam ove ideje) ne samo da je bilo skroz prizemno, nego nije imalo nikakvog dodira sa stvarnošću, s obzirom na to koliko ljudi širom Evrope zaista deli ovakve stavove. Pa bilo da je to 1969. kada je Konstantinović objavio svoje remek-delo, ili 2024. kada pravoslavni Sredoje sedi ispred televizora u atlet-majici, psuje i kune Jevropu i peđere koji hoće da mu uzmu dušu, i moli Putina da im pošalje raketu. A ne mora to biti ni naš čovek, može recimo i neki Žan-Klod iz Marseja koji (kao neki buljaš) plače što Francuska nije više bela kao pre 50 godina, kad je on išao u jaslice.
Na moju radost, a njihov uvek prisutan sram, pobednik ovogodišnjeg izdanja, Nemo Metler, ipak je najviše ogolio sav taj jad – razumljivo i zašto. Pojava ove nebinarne osobe iskreno me zabavljala, prvo zbog činjenice da se u ružičastoj haljinici centrifugalno okretao-la na onom nekakvom satelitskom tanjiru, tim činom stvarajući centrifugalno okretanje želuca svim ljubiteljima mraka koji, po običaju, na dnevnoj bazi gutaju neke opšteprihvaćene splačine sa tog istog RTS-a, o Pinku da ne govorim, dajući im razlog da se osete bogougodnim bar tog dana. Jao, što smo fini. A drugo, zbog njegove (njene? njihove?) neverovatne sličnosti sa likom Simonide Puhalo, koju je Admir Glamočak još 1985. maestralno odglumio u prvoj inkarnaciji „Audicije” sarajevske „Obale”. Nije trebalo puno pa da mentalna proseravanja ljubitelja dogmatskih despotija kakve su naša, ruska i kineska država, pokuljaju s tastatura ka zidovima društvenih mreža. Tako je to u životu kad ti je Sveto pismo najbolje što si u životu ikada pročitao, dok su ti Filosofiju palanke sklanjali od kolevke do večnog prebivališta, a sve da ne bi nedajbože zastranio, tj. postao sumnjiv.
Ne treba biti vidovnjak pa proceniti da ti isti čuvari morala samozadovoljno grokću nad razorenim ukrajinskim gradovima, baš kao što su nekad seirili nad Vukovarom i Sarajevom. Poklapanje ova dva podskupa ljudi skoro da je krug, kao Mastercardov logo samo još više približeni i srasli u međusobnom razumevanju. Razume se da su mnogi od njih kao dečaci isprobavali mamine najlonke i haljine, i takvi stajali pred ogledalom da vide kakvi bi izgledali kao ribe, a u kasnijem dobu, neki vala i pipali dečake po međunožju da vide koliki im poras’o i kakva je dole situacija – da bi se danas krstili na sve to, i izigravali pobožne građane.
Potpisnik ovih redova voli žensko telo i anatomiju do poslednjeg milimetra, i to ne samo grudi, lice i udove, nego i glas, pokrete i sve pojavne oblike koji se vezuju za njemu suprotan pol (sa par izuzetaka za koje mislim da su nepotrebni, poput kozmetike). Zato im je najdirektniji nož u srce kada jedan koji je prav kao lenjir staje na stranu tih drugih, koji vole nešto drugo, ili bi hteli da budu ono što oni hoće i misle da treba, i da rade šta god žele bilo kad, i bilo gde. Naprosto, neki volimo meso, neki salatu. Nek se pomire sa tim. A onima koji ovakvo stanje stvari nazivaju anarhijom, reći ću samo da ni mi pankeri ne verujemo u održivost tog društvenog uređenja, već je koristimo samo kao polaznu tačku za sve vrste slobode, za razbijanje establišmenta, kao jak brend kojim se suprotstavljamo onima koji bi svet i pravila da zakucaju u boljoj (khm) prošlosti u kojoj se ništa ne preispituje. Mi znamo da ne dugujemo nikom ništa, da smo bačeni u ovaj svet bez da nas je iko pitao da li želimo da uopšte postojimo, da imamo pravo na bitisanje u bilo kom obliku (sa klauzulom da ne ugrožavamo telesni integritet nijednog drugog bića), da se jebemo s kim god želimo, i ne postimo ako nam se ne posti, jer je ovo sekularna država a ne pravoslavni Teheran. A ako nas nekad i zakolju, pravno nam zabrane da nosimo marame i lila haljinice ispod kojih ne nosimo gaće na primer – to je onda problem te države i tog vrednosnog sistema, a ne nas i naših uverenja. Mi smo potpuno slobodni kroz prostor i kroz vreme (što reče Branko Kockica), sa obe strane Horgoša i Surčina, i dvadeset vekova unazad i unapred. Nikakva kupusara stara dve ili deset hiljada godina, nikakav papirus iz Egipta neće mi govoriti šta da radim. Nikakav vampir u mantiji ne treba da bude autoritet ni u kom pogledu, osim tamo iza svojih dveri iza kojih se pomalja kad završi sa svojim ispraznim tiradama.
Pravna država je okvir utemeljen na moralu i prilagođen potrebama svakog stanovnika, a ne grupe ljudi. U njemu su lične i kreativne slobode pojedinca neograničene, i u tom smislu svaki pedalj trotoara i asfalta, travnate površine, peska, vode i vazduha iznad tla u vertikali prostor je moj, koliko i svačiji. Ništa nije, i ne treba da bude sveto. I tu je samo zgroženih problem, i nikog drugog. A za to mi se iskreno fućka, ili što bi braća Slovenci bolje rekli, jer mi ta rečenična konstrukcija lepše zvuči – jebe se mi.
A i taj smo narod stigli da etiketiramo, ni za trenutak se ne zapitavši da razlika možda nije samo u njihovom tolerantnom stavu prema drugačijima, a ne o kolektivnoj nastranosti kakvu bi Srbenda sa Ibarske magistrale prišio svom dojučerašnjem sugrađaninu s kojim je delio suživot, a ne bi li se on osetio više mačo. Iskren da budem, mislim da bi Janezi bolje nategli ove naše čedne, u belo odevene milice nego bilo kakav gedža iz Kursadžija, jer je za tu rabotu potrebna i fizička spremnost između ostalih stvari, a tamo preko Kupesu zdrava ishrana i planinarenje već odavno način života. Tako da je Srbin možda i nastao kad je Slovenac jeb’o Austrijanca, a ne obratno, kao u vicu. Čak i ako bi Raiven do iznemoglosti dildosala Sebastijana Kurca, možda bi i tu nešto ispalo.
Homoseksualci i nebinarne osobe su paradigma slobode, na njih prvo pomisliš kada se pomenu ljudska prava – a svakako ne na prava šumara, ili pecaroške dozvole. Zato su im oni najveći trn u oku, jer ako njih puste, moraće da puste i sve druge da budu slobodni (radnike i sindikalna organizovanja, recimo). Shodno tome, i ja tu prepoznajem pitanja koja se mene lično tiču, i neću im dozvoliti da diraju ni mene, niti bilo kog drugog od mojih prijatelja i braće po ljubavi.
Evrovizija, kakva god bila i na šta je u međuvremenu spala, i dalje predstavlja Evropu i otvoreni svet – dok naspram toga stoji mentalitet mesne zajednice ili palanke, u kome alkos ispred dragstora, kukavica koja se plaši svega što ne razume, hoće svim drugima da uređuje njihove živote i nameće njegovo.
A što se tiče pesama, poklanjam vam za kraj jedno deveto mesto, iz vremena kada je na Eurosongu još bilo odličnih stvari. Do sledećeg zgražavanja dogodine, vidimo se.
