Prvi pančevački kafići, prve picerije (prvi deo)

Posleratni socijalistički koncept netržišne privrede i nelojalne konkurencije koji je protežirao društvenu svojinu ili konkretno u Pančevu, Ugostiteljsko preduzeće „Sloboda” u odnosu na privatne ugostitelje kojima nije bilo omogućeno da ovu delatnost obavljaju u samom gradu, nekako je uspeo, tek 1979. godine, da razbije Dženi. On je tada izboksovao dozvolu da u starom vodotornju na uglu Ulice Ive Lole Ribara i Keja Radoja Dakića, iz koga su se ranije punila vatrogasna vozila i cisterne za pranje ulica, otvori „Kulu” – prvu piceriju u gradu. To je za ono vreme bila gotovo nemoguća misija, pa se po čaršiji spekulisalo kako je sve završio zahvaljujući jakim partijsko-političkim vezama nekih svojih rođaka. Ne znam koliko je to sve bilo tačno, uglavnom, Dženi je ovim potezom širom otvorio vrata i drugim privatnicima koji su, početkom osamdesetih godina, počeli po celom gradu da otvaraju kafiće, picerije, kafane i restorane.

Posle picerije Dženi je u ovom atraktivnom ambijentu sa nekoliko nivoa, držao pravi italijanski restoran u koji su dolazili i Beograđani. Pošto je bio dobar, danas bi rekli „marketinški stručnjak”, pretpostavljam da je od njega krenula urbana priča kako je i slavna Sofija Loren nekoliko puta obedovala u ovom restoranu kada je, u drugoj polovini osamdesetih, glumila u italijanskom spektaklu Mama Lučija koji je sniman na obali Tamiša. Za potrebe ovog mini serijala, u kraju kod silosa kroz koji su tada još uvek prolazili železnički koloseci, podignute su ogromne kulise, tako da je ovaj deo grada jedno vreme izgledao kao njujorški kvart sa početka prošlog veka. Dženi se i kasnije uvek bavio privatnim biznisom, držao je rent-a-kar agenciju i čuvenu poslastičarnicu „Đelita”, u Domu kulture na Korzou.

„Kulu” je potom preuzeo moj paša Borko Skanija, dvostruki šampion nekadašnje Jugoslavije u motociklizmu i jedan od prvih autoprevoznika u gradu koji je vozio samo kamione marke scania, po kojima je i dobio nadimak. Mislim da je bila 1982. godina, kada su Đoga i Pišta u Ulici oslobođenja iza Pravoslavnog groblja, u prizemlju zgrade u kojoj se danas nalazi apoteka, otvorili tada popularnu piceriju „Bonus”, koja je tako nazvana zato što su njene gazde igrale košarku za nekada čuveni, a sada nepostojeći klub „Dinamo”. Nekoliko godina kasnije bila je aktuelna picerija KAPIBO na Sodari koja se tako zvala po početnim slovima imena njenih suvlasnika: Karlo, Pišta, Borko Kamila. U komšiluku se nalazila „Sova”, dok je u Ulici dr Kasapinovića, sa leve strane uz Pivaru, Zlatko Pavlovski sa burazerom držao piceriju „As” koja se svojom fasadom sasvim lepo uklopila u stari deo grada. Vlasnik „Dvojke”, u bloku višespratnica na početku Karađorđeve, bio je proslavljeni rukometaš Ljuba Pokrajac koji je igrajući za naš „Dinamo”, na leđima uvek nosio broj 2.

Prve pice smo probali kada smo odlazili u Trst po farke, a do tada smo mislili da je to nešto bezobrazno. Za Dan republike 1977. godine, moj pajtos Penko i ja smo nešto bili pri lovi, pa smo rešili sa se častimo i gledamo sa zapada čuvenu utakmicu Jugoslavija-Španija na Marakani, upamćenoj najviše po tome što je Huanito, po izlasku sa terena i provociranja publike, dobio sa tribina, flašu u glavu. A tada smo voleli Jugoslaviju, mnogo više nego što sada volimo Srbiju, bar kada je o fudbalu reč. Preko osamdeset hiljada vatrenih gledalaca, frenetično je bodrilo momke u plavim dresovima koji ipak nisu uspeli da pobede i kvalifikuju se za svetsko prvenstvo koje će iduće, 1978. godine biti održano u Argentini. Iako smoreni zbog poraza, nismo odustali od prvobitnog plana „da proslavimo pobedu” u restoranu „Pod lipom”, u čijem podrumu se nalazila prva picerija u Beogradu. Onako mladi, ogladneli i željni svega, pojeli smo svaki po tri pice, dok su se konobari krstili. Istina, to su bile lagane, sirotinjske „margarite”, kod zadnje smo malo šetali oko stola, da nam se slegnu, ali se na kraju, ipak nismo obrukali. I sada odjednom, zahvaljujući Dženiju i ovim preduzimljivim momcima, više nismo morali da idemo čak u Italiju ili Beograd, već smo mogli da uživamo u ovom, nama omiljenom, specijalitetu i u našoj varoši.

Od tih prvih gradskih picerija, do danas su opstale samo „Dvojka” i „Kula”, a nažalost, niko od njihovih gore pomenutih vlasnika, nije više među živima.

Prvi kafić u Pančevu otvorio je 1979. godine, malo posle Dženija, (ili bolje reći, pokušao je da otvori) košarkaš „Dinama” Novica Kruljević, u lokalu koji se nalazio pri samom kraju Lenjinove ulice, sa leve strane. Iako je kao košarkaš imao dobar odraz, ipak nije uspeo da preskoči sve prepreke i izbegne rampe koje mu je postavljala lokalna administracija, samo da bi ga sprečila u toj nameri. Pošto nije mogao da ispuni sve uslove i pribavi tražene dozvole, posle par meseci rada, zatvorio je svoj bezimeni kafe i odustao od daljeg bavljenja ugostiteljstvom. Tako je nezvanično, prvi kafić u gradu 1980. te godine otvorio, tada mladi lokalni pevač Ratko Ostojić u Ulici Ignjata Barajevca, odmah ispod Gimnazije i simbolično ga nazvao „No 1”. Preko dana gosti su mu uglavnom bili gimnazijalci, dok su uveče dolazili i stariji da vide kako izgleda i to čudo zvano kafić kojih je, do tada, u nekadašnjoj Jugi, najviše bilo u Sarajevu.

I tako je počelo.

Nastavak teksta možete pročitati ovde