Kraj decembra je doba reminiscencija. Miriše na sneg i kada ga nema. Podseća na neodoljive arome koje su dopirale iz kuhinja naših baka nedeljom i praznicima. Na one obične kolače, koji su nam nekada bili toliko dosadni, a sada ih sanjamo. Na štrudle, lenje pite, vanilice. Na rum. Cimet. Na medenjake, milibrot i kuglofe. Na karamele. Prave-pravcate karamele. One, što je neko rekao, „pravljene od uspomena i snova mog detinjstva”.
Stari zanati u Pančevu i okolnim mestima imaju dugu tradiciju – tradiciju koja se neguje više od 200 godina. Prenosili su se s kolena na koleno sve do današnjih dana. Majstor, pravi zanatlija, nekada je bio institucija. Tako su i poslastičarnice, a zabeležene su svega tri u Pančevu početkom dvadesetog veka, bile institucije. Miomirisni hramovi u koje se ulazilo s poštovanjem. Poslastičari i bombondžije nudili su „šokolad bonbone vlastite izrade”, razne desert specijalitete i biskvite, sve u prvoklasnoj izradi.
Slatkoće za pamćenje
Iz jedne takve male poslastičarnice porodice Maksimović u Jabuci, igraonice Milanovog dečaštva gde su se lepe stvari dešavale, proistekle su čuvene mlečne karamele – karamele „Maksimović”. Brend danas jedinstven na tržištu konditorskih proizvoda. Brend koji pripoveda svoju zanimljivu priču.
Stara zanatska poslastičarska radionica porodice Maksimović počela je s radom davne 1885. godine. Tada se Milanov čukundeda Maksim vratio u Svilajnac nakon ispečenog poslastičarskog zanata u Turskoj. Počeo je da pravi bozu i različite orijentalne poslastice: baklave, tulumbe i karamele, te je ubrzo postao poznat po svom umeću. Usavršene recepte i zanat preneo je svom sinu Krsti, a ovaj svom sinu Radisavu, Milanovom dedi. On je položio majstorski ispit za poslastičara i odlučio da zanatsku radionicu preseli u Jabuku, gde je 1956. godine otvorio poslastičarnicu. Pravio je takve karamele, svilene bombone, tulumbe i krempite da se o njima i dan-danas priča.
Poslastičarski posao nastavili su Milorad i Jelica, a pre dve i po godine se na očuvanje porodične tradicije odlučio i njihov sin Milan Maksimović. Iako je poslastičarnica davno zatvorena, on je rešio da ponovo otvori zamandaljenu radionicu i vaskrsne staru recepturu za karamele – najtraženiji i najomiljeniji slatkiš.
Poslastičarnica je obeležila Milanovo detinjstvo. Ona je imala važno mestu u njegovom životu, ali i u životima stanovnika Jabuke. U njoj je boravio najpre sa dedom, a onda sa ocem, posmatrajući šta rade, prateći različite procese proizvodnje. Kada je dovoljno odrastao, počeo je da im pomaže. Nikada nije pravio kolače, ali je uvek bio tu kada se nešto spremalo. Ako se nisu kuvale karamele, onda se pravila baklava. Ako se nije pravila baklava, onda se spremala krempita…
Tajna u konstantnom kvalitetu
Ideja da nastavi porodičnu tradiciju došla je spontano. Udruženje u kome je Milanova majka dugogodišnja članica obeležavalo je Međunarodni dan žena na selu, te je za tu priliku – radi druženja, degustacije i prodaje – izložen i deo negdašnjeg poslastičarskog asortimana Maksimovića.
– Tada sam shvatio da naše karamele imaju potencijal i da takav proizvod ne postoji kod nas u Srbiji, bar ja ne znam nekog ko još pravi slične karamele osim Bosiljčića u Beogradu. Sve što smo pripremili ljudi su razgrabili za nekih pola sata. Naravno, u Jabuci su svi odrasli na karamelama i ostalim slatkišima koje je deda pravio, tako da i nije toliko čudno što su planuli – dugo ih nije bilo u prodaji. Ali eto, tu se rodila ideja da karamele možda mogu da privuku pažnju i da čitav taj koncept koji mi se javio možda može da uspe – prisećao se Milan.
Maksimovićeve karamele i danas nastaju na tradicionalan način. Ručno se izrađuju i ne sadrže štetne boje, aditive, niti konzervans. Međutim, svaka receptura poseduje određene tajne. Tajna Milanovih mekih karamela možda je u izradi, možda u jedinstvenom ukusu, a možda u svemu tome zajedno.
– Ima više vrsta karamela i više načina na koji se one prave. Uglavnom se zna za tvrde karamele. E sad, postoji priča da je karamela nastala hiljadu šeststo i neke godine i da su je Indijanci pravili. Kako i kada je tačno nastala meka karamela, ne znam. Znam da je moj deda taj recept naučio od njegovog oca i s vremenom ga je modifikovao, kao što je radio i moj tata, kao što sada radim i ja. Dodajem neke druge sastojke. Pokušavamo sve vreme da unapredimo proizvodnju, a da zadržimo bazu i kvalitet. Mislim da je tajna naših karamela u konstantnom kvalitetu koji se ne menja već stotinak godina. I način izrade je bukvalno isti. Ja i dan-danas ručno razvijam smesu, sečem je i štampam. Trudim se da zadržim taj tradicionalni momenat – objasnio je Maksimović.
Sve je u osećaju
Svaki proizvod koji se rukama izrađuje poseduje dodatu vrednost. U tome je velika razlika između industrijske proizvodnje i manufakture malih proizvođača – ulažu se dragoceno vreme i ogromna energija. S obzirom na to da je Milan po vokaciji muzičar i da mu je proizvodnja slatkoća trenutno samo hobi, on tvrdi da ta dva posla kojima se bavi ima svojih sličnosti:
– Proces pravljenja karamela je delikatan posao. Šećer se kuva. Ako ga prekuvam, neću uspeti da napravim karamele jer će se smesa brzo stvrdnuti. Ako ga ne skuvam dovoljno, onda se smesa neće uopšte stvrdnuti. Ima raznih majstorskih caka kako sve to dobro uraditi. Pipav je posao i može se povući paralela sa umetnošću, jer je sve u dozama i osećaju. U toku kuvanja se ručno vadi vreo šećer da se pipne – proverava se da li je gotov, da li se dovoljno stvrdnuo. Zatim se hladi. Ako se previše ohladi, ne može da se smesa razvije… Suština je da u tome da se mora paziti na čitav taj proces. Posvećenost je važna.
Svi koji su pokušali da izgrade jedan brend znaju da proces u koji su se upustili nije jednostavan – zahteva ogromno zalaganje. Zahteva kvalitet koji neće izneveriti kupca, građenje posebnih osećanja i asocijacija u svesti potrošača, brižljivo negovanje poslovanja i dobru komunikaciju – drugim rečima: posebnost, autentičnost, upečatljivost. Moć da na pravi način argumentujete zašto ste bolji od drugih. Maksimović smatra da je veoma teško izgraditi brend:
– Posebno u današnje vreme. Izgraditi brend jedna je od najtežih stvari. Čini mi se da je lakše napraviti proizvod nego izgraditi brend. Marketinški stručnjaci to vrlo dobro znaju i vrlo dobro to naplaćuju. Potrebna je upornost, istrajnost i posvećenost da bi sve to uspelo.
Slatkiš o kome se priča
Karamele „Maksimović” se zato i ne mogu naći na svakom koraku. Zbog svoje specifičnosti na tržištu, male manufakturane proizvodnje, one zahtevaju i određeni profil prodavnica. Mogu se kupiti na nekoliko mesta u Beogradu. Uglavnom je reč o specijalizovanim radnjicama – onim koje prodaju autentične domaće proizvode, ili pak o prodavnicama zdrave hrane.
– Distribuiram ih ja zato što potražnja nije mnogo velika. Još nije došlo da pravog proboja na tržištu. Odlučio sam da čitavu priču vodim sporijim tokom. Imao sam ponude za prodaju u nekim trgovinskim lancima kada su ih otvarali, međutim, nisam mogao da zadovoljim te kapacitete, a nisam ni želeo da odem u industrijsku proizvodnju. Hteo sam da zadržim nivo kvaliteta, ručnu izradu i posvećenost, jer smatram da ona daje dodatu vrednost našem proizvodu – sa ponosom je rekao Maksimović.
Starih zanatskih karamela ima na nekoliko prodajnih mesta u Jabuci, Pančevu, Novom Sadu, Beogradu i Kruševcu, a često se dešava da te slatkoće u prelepim pakovanjima kao pokloni završe i van granica naše države. Milan kaže da postoji mogućnost da se njegove karamele nađu u jednoj specijalizovanoj prodavnici u Švajcarskoj, ali videćemo hoće li se ta ideja realizovati.
Maksimovići su svesni da samo jedan artikal ne može da zadovolji finansijsku održivost, ali na sreću, postoji još proizvoda koji pripadaju njihovoj porodičnoj tradiciji. Potrebno je samo malo ulaganja i dodatnog slobodnog vremena. Njihov poslastičarski asortiman biće uskoro proširen karamelama sa lešnicima, kikirikijem, brusnicom i susamom, kao i specifičnom poslasticom sa smokvama. Oni koji su degustirali slatkiše na novogodišnjim bazarima kažu da je sve preukusno. Kažu da valja. A kada se priča o nekome ili nečemu širi od usta do usta, onda se zna da je to najbolja promocija i preporuka. Najbolji marketing. Uostalom, vredi proveriti.
Tekst je objavljen u okviru projekta „Sa ukusima zavičaja pred Evropu”, koji partnerski realizuju udruženja „Šumadinka” iz Kragujevca, „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac iz Šapca, na sajtovima www.glassumadije.rs, www.pancevo.city i www.sabac.tv.
Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
