Objekti, podizani za potrebe rada i upravljanja ovom fabrikom izgrađivani su prema najaktuelnijim tokovima industrijske arhitekture i vizuelno iskazivali status i ugled države, istakao je dr Nenad Makuljević, sa Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, pišući o istorijskom značaju kragujevačke fabrike oružja, između ostalog, u svojoj recenziji publikacije Istorijska i umetnička baština Vojnotehničkog zavoda.
Krajem 19. i početkom 20. veka srpska država se opredelila za uvoz artiljerije iz Francuske zadržavajući se na kontinuiranoj proizvodnji municije u Vojno-tehničkom zavodu. Tehnološki razvoj u ovoj grani po istoričarima tog doba „bio je silovit” i „trebalo ga je slediti”. Zbog novih tehnoloških potreba bila je neophodna izgradnja objekta za proizvodnju čaura.
Po Radmili Milivojević, istoričarki umetnosti koja je o Čaurnici pisala u svom radu Arhitektonsko-građevinski kompleks vojnotehničkih zavoda u već pominjanom izdanju Istorijska i umetnička baština Vojnotehničkog zavoda zgrada Livnice (o kojoj je Glas Šumadije već pisao) u neposrednoj blizini mesta na kojem je podizana Čaurnica nametnula je visoke standarde i njenom projektantu i izvođačima, na šta, po njoj, ukazuje sličnost u izboru materijala (fugovane opeke) i, posebno dekorativni elementi brižljivo primenjeni i na ovoj zgradi. Sve zajedno, piše ona, govori da nije propuštena prilika da i ovaj radni prostor, pre svega svojom siluetom, bude dopadljiv.
„I ovde se odmah nameće utisak simetrije i ravnoteže, postignut rasporedom i ritmom otvora, na obe etaže. Repertoar arhitektonskih ukrasa, sličan onom na zgradi ’Livnice’, ograničen je svakako materijalom u kome je izveden – opeka zrakasto ređana na pervazima otvora, zupčasti venci koji vrše horizontalnu podelu i ograničavaju zidno platno (krovni venci), i mestimično malterisane površine koje u sadejstvu sa crvenom bojom opeke razbijaju fabričko sivilo. Uspešnu završnicu vertikale čini smirena – razvučena atika nad glavnim ulazom glavne fasade”, istakla je ona pišući o estetici ovog zdanja.
Tokom 1883. godine počele su da pristižu prve mašine za izrade metaka 10,15x63mmR. Naredne, 1884. godine završena je i nova zgrada Čaurnice, u kojoj je pod rukovodstvom inžinjera Todora Toše Seleskovića, montirana nova linija teoretskog dnevnog kapaciteta od 100.000 do 120.000 metaka M1880 ali, kako istorijski izvori iz „Zastave oružja” navode: „realno, izgrađivano je 30.000 metaka dnevno”.
Inžinjer Selesković se od prvog trenutka zalagao da su u novu „Čaurnicu” uvede električno osvetljenje. Po podacima iz monografije 160 godina Fabrike oružja (autora Branka Bogdanovića, Dragoljuba Grujovića i Dragislava Rosića) saznanja o dinamo električnoj mašini, patentiranoj u Nemačkoj samo osam godina ranije, srpskoj stručnoj javnosti još uvek je bila malo poznata – tako da je ideja o njenoj nabavci predstavljala pravi pionirski poduhvat.
Selesković je iskoristio saznanja o skorijoj poseti kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović Kragujevcu i u sklopu priprema za svečani doček vladarskog para uspeo je da izdejstvuje sredstva za nabavku mašina. Tako je do leta 1884. godine uz novu zgradu „Čaurnice” završena i električna centrala „Šukert”. Ona je bila snage 3,7 kW (5 KS) i napajala je 32 elektro-lučne lampe ukupne snage 3,9 kW. Po pisanju autorske trojke monografije, po dužini proizvodne hale bio je razvučen provodnik sa kojim je bilo povezano 16 sijalica jačine po 16 sveća (16 W) i dve ulične elektrolučne lampe od po „čak 1.200 sveća”. Tako je Čaurnica kragujevačkog VTZ-a bila prvo industrijsko zdanje u Srbiji sa električnom rasvetom (elektrificirano mnogo pre zgrade Dvora u Beogradu, ističu, ne bez ponosa, autori monografije 160 godina Fabrike oružja).
Istoričar Boriša Radovanović u svojoj knjizi Stari Kragujevac navodi da je kralj Milan Obrenović sa kraljicom Natalijom, svojom svitom, ministrima i delegacijom najuglednijih građana ondašnje kragujevačke varoši bio oduševljen dejstvom te male „dinamomahine”.
Inače, Selesković je predočio upravniku Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu da se proizvodnja u novoj Čaurnici može odvijati i noću ako bi se opremila savremenom opremom za električno osvetljenje. Ministarstvo vojno je odobrilo nabavku od firme „Sigmund Schukert” iz Nirnberga a oprema je uvezena pod stavkom „akumulator”, beleže istoričari.
Za ovaj svoj pionirsko-inventivni podvig i početak elektrifikacije srpske privrede inžinjer Todor Selesković je odlikovan Takovskim krstom. Po Radovanoviću, koliko je Selesković bio dalekovid pokazaće se već naredne, 1885. godine kada se Srbija našla u ratu sa Bugarskom – pogoni VTZ-a, pre svega Čaurnica mogli su da rade danonoćno.
Nekada reprezentativno zdanje vojne fabrike, danas je „Čaurnica” sastavni deo kompleksa Kneževog arsenala i u njenom rustičnom zadnju se tokom Arsenal festa organizuje Exploziv DJ stejdž. Zdanje Čaurnice je (zajedno sa zgradom Stare Livnice i Velikim dimnjakom Stare Kotlare) stavljeno pod zaštitu države 1953. godine kao kulturno dobro od velikog značaja.
Fotografije: N. Raus
