Jednog jutra pozvala me je Vanja i rekla kako hoće da me vodi negde na doručak. Dok sam je čekao, razmišljao sam, gde bismo to danas mogli nešto fino da hasamo. Verovatno ćemo da skoknemo do „Stankoskog”, u kome je specijalitet, sada već čuveni, burek sa dimljenom kolenicom ili u „Bistro”, na odličan burek sa sirom i jogurtom. Ako se ja pitam, uvek sam pre za „Walter” i sarajevske ćevape ili da se častimo gurmanskom pljeskavicom u „Halo, Leskovac”. Ne smem ni da joj pomenem onu treš baraku na Zelenoj pijaci, pred kojom mušterije čekaju u redu vruć i mastan, najbolji u gradu, burek sa sirom i mesom. Kada je došla, Vanja mi je odmah otklonila sve nedoumice, rekavši: „Tajo, biraj gde ćemo na doručak: ’Kokoschka’ u Sokačetu, ’Trešnjica’ na Korzou, ’Hedonist’ i ’Kutko’, ili da palimo do Aviva, u ’Zen’, ’MOOD’ ili ’Soul Food’”.
Uvek kada sednem u neki od tih napucanih, klimatizovanih, pocinkovano-staklenih, pet frendly lokala i dobijem jelovnik, shvatim da bi mi dobrodošla „pomoć prijatelja” ili, bar, ovlašćenog sudskog tumača. Tako je bilo i ovog jutra, videvši da ispod stavke DORUČAK stoji: english breakfast, foccacia, benedict eggs sa gvacamole i holandez sosom, kontracinka, fritata jaja sa povrćem, klub sendvič, nekakve Oskarove pofezne, pahuljice sa medom, fitnes doručak… Dok okružen svim tim luksuzom i sjajem, bledo gledam ovaj moderni, kaligrafski ispisan menu u kožnom povezu, počinjem, kao kroz maglu, elegično da se prisećam onih naših starih, dobrih, socijalističkih birtija sa zidovima oslikanim banatskim motivima, mrzovoljnim konobarima, rasklimanim stolovima, kariranim stolnjacima i doručkom, na koji se dolazilo zorom, posle nekog bekrijanja i neprospavane noći. Nama nisu bile potrebne nikakve karte pića i a la carte jelovnici u tvrdom povezu, jer se tada znalo da se na lečenje jutarnjeg mamurluka ide pravo u „Evropu”, koja je bila na glasu po beloj junećoj kiseloj čorbi, prebrancu i ljutoj ribljoj čorbi. Ova kafana je prva otvarala, već oko šest, i bila stecište svih gradskih noćobdija. Glad od bančenja je ujutru mogla da se utoli i belim bubrezima u „Slogi”, giricama u „Srbiji”, barenim, dimljenim kolenicama sa renom kod Julije u „Zanzibaru”, crevcima na žaru u „Kasini” ili dobrim škembićima koji su se jeli kod „Nedeljka” i u „Evropi”, a najbolje ih je ipak, spremala tetka Kata, kuvarica u „Dolini”. Posle noći provedene na Beloj steni, ludovanja i vožnje po Dunavu, ujutru bi izgladneli i promrzli, svratili na besplatnu, toplu riblju čorbu i ćevape sa lukom kod našeg ortaka Penka, koji je konobarisao u „Šaranu”. U elitni restoran „Park”, na Trgu (tada) Borisa Kidriča, izlazio je „ceo grad” i za sve je bio praznik, kada su u njegovoj kuhinji, u cilju poboljšanja ponude, počeli da spremaju jeftine prženice. Ali to nisu bile, kao ove danas moderne sa jajima, pavlakom, kačkavaljem, slaninom ili pilećim fileom, već su pravljene tako što su se kriške hleba pržile u dubokom ulju, a potom posipale alevom paprikom. E kako su nam samo, onako vrele, ljute i masne, prijale i vraćale nas ponovo u život, posle mnogo popijenog „banatskog rizlinga”, nameštaja, špricera, stomaklija ili pančevačkog (sada nepostojećeg) standard piva. Tada još nismo patili od povišenog holesterola, triglicerida, pritiska…
Svi restorani URO „Sloboda” su imali odličan roštilj, pravljen od kvalitetnog i znalački pripremljenog, mlevenog mesa. Moj ćale je u firmi dobijao bonove za topli obrok, kojima je mogao da se plati ceh u svim gradskim kafanama. Kada bi se ponekad otvorio i ustupio mi koji bon, što mu se više isplatilo nego da mi daje kešovinu, ja bih sav važan, izveo devojku na večeru u „Neptun”, koji je u početku bio riblji restoran, a kasnije je važio za tiho i intimno mesto na koje su, uglavnom, dolazili zaljubljeni parovi. Naručio bih aperitiv, dve pljeske na kajmaku i piće, a kada bi konobar, na kraju, došao da regulišem račun, ja bih mu, umesto love, „tresnuo” na sto sindikalne tačkice za ishranu.
Nema više tih naših starih specijaliteta, jer uglavnom, nema više ni tih naših, starih kafana. Prva je pala gostionica „Jadran” u Ulici JNA, na čijim temeljima je izidana, tada futuristička, četvorougaona zgrada suda. Mnogo kasnije, zatvorenici su srušili i kafanu „Dedinje”, poznatiju kao „Kod Pacova” u Njegoševoj, da bi se izgradila dvospratnica, sada takođe propalog, „Panprojekta”. „Slavina”, koja je imala prelepu baštu u senci vinove loze, porušena je do temelja početkom devedesetih, da bi se umesto nje, tu podigao market. Pošto je market bio mega, proširio se i na susedno, legendarno „Dinamovo” košarkaško igralište, na kome su se do duboko u noć, pod svetlošću reflektora, bolje reći sijalica okačenih o žice iznad terena okruženog drvenim klupama, održavali treninzi, utakmice, a par puta, po ugledu na Mali Kalemegdan, i – igranke. Još odavno je opusteo i onaj podrum sa zidovima, tavanicom i lukovima od stare opeke, ispod, isto tako, odavno opustelog bioskopa „Vojvodina”, u kome se sedamdesetih godina nalazio ekskluzivni Snack bar. Nema više ni „Pančevačke Skadarlije” kako su, zbog starogradskih pesama i romansi, zvali restoran „Bazen”, u koji su dolazili i gosti iz drugih gradova, da čuju legende, Slobu violinistu i čika Baloga, pijanistu. Iznutra ruinirana, spolja zaključana i našminkana, „Sloboda”, poput ocvale devojke, već godinama čeka na udaju, ali izgleda da za nju, prosaca nema. U „Srbiji” i „Neptunu” su sada samousluge, u „Tri grozda” na Zelenoj pijaci i „Ljubičevu” na Tesli kladionice, „Nedeljko” i „Dolina” su još od privatizacije zamandaljeni. „Slogu”, u kojoj smo slavili naša punoletstva, rođenja dece i njihove prve rođendane, ispraćali drugove u vojsku i starije kolege u penziju, nedavno su prepeglali bageri, da bi ustupila mesto višespratnici. U istoj ulici, samo sa preke strane, bageri su nedavno prepeglali i, po dobroj hrani i piću, čuveni „Zanzibar”, da bi i on ustupio mesto višespratnici. Decenijama već ne postoje „Triglav”, „Patka”, „Volar” i „Belo jagnje”, margićanske krčme, u koje se ulazilo na vlastitu odgovornost, pošto si u njima, pored ture pića, ponekad mogao da budeš poslužen i turom batina. Misteriozno je nestala i čuvena „Željina” drvena kafana-kuglana u Dudari, kod stanice „Predgrađe”, iz koje su gosti, dok su još bili trezni, za svaki slučaj, bežali napolje, uvek kada je pored nje prolazio teretni voz. Nema više „Lovca”, ni „Kragujevca”, bircuza u kraju oko Gimnazije, u kojima smo prvi put probali alkohol i krili se, kada bi pobegli sa nastave. A ko se još seća onih malih birtova, u koje su gosti, po izlasku iz treće, u pauzi za topli obrok i pri povratku sa posla, nakratko svraćali da onako s nogu, uz šank, eksiraju po par krateža. Prva je, oko četiri ujutru, otvarala „Avala” kod Vodne zajednice, ispred koje su, drhteći, već čekali pijanci, a u šest su otključavale i druge „šok sobe”: „Mijanović”, „Sport”, „Sneško”, „Prosvetarac”, „Zdravljak”, „Utva Radnik”, „Složna braća”, „Crna Mačka”, „Beli bagrem”. Kafanici pored gradske Pekare, na Tesli, koju su prekrili soliteri još krajem šezdesetih, niko nije znao pravi naziv, već su je svi zvali, da prostite, „Kod tri dupeta”. Mislim da ovaj nadimak kafana duguje onoj našoj poznatoj sentenci, odomaćenoj u narodu, kada se za nekog, ko je dobro potegao iz flaše kaže, „da se opio k’o d…”. A svi gosti su ovde baš dobro potezali, zato što je sledeća mehana, na ovom pravcu bila tek „Kod tri lafice” u – Bavaništu.
U restoranu „Park”, na Trgu (sada) kralja Petra I, danas je neka banka i to me je podsetilo na onu beogradsku priču, kada je neki maliganer došao u banku, u kojoj je doskora bila njegova kafana. Prišao je pultu i rekao službenici: „Dete, daj mi jedno belo, presečeno sodom”. Ona mu je ljubazno odgovorila da je kafana preko puta ulice, a da je ovde banka, na šta će on, preplićući jezikom: „Znam, znam, zato sam i došao ovde, preko je dve banke”.
Od svih tih naših pretpotopskih kafana, kao retki simboli nekih davno prohujalih vremena, opstali su samo, sa nostalgičnim šmekom renovirani i privatizovani restorani „Evropa”, „Šaran” i „Pivara”, dok je „Kasina” u međuvremenu, postala pab i promenila ime u „Kasinica”, ali i ona je završila svoj vek.
Posle malo dužeg proučavanja menija i premišljanja, najzad sam pozvao konobaricu, da poručim: „Pošto vidim da nemate škembiće, bele bubrege, crevca na žaru, brizle, papke u saftu, barene kolenice, kavurme, ni pihtije, daćete mi ovaj, ako dobro vidim, b r a n c h, šta god to bilo”. Devojka je ljubazno upisala porudžbinu i otišla, verovatno misleći u sebi: „Jebote, koji je smarač ovaj matori”.
