Shane

O dokumentarnom filmu „Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan...” (Julien Temple, 2020)

Janko Takač
Objavljeno 16.02.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Davne 1988. grupa The Pogues je održala neverovatna 363 koncerta, posle božićnog singla Fairytale of New York bili su na vrhuncu slave. S pravom, jer koliko god hvalospeva naređali ispred ove kultne grupe, ostaće neki osećaj nedovoljnosti – jedni će istaći predivnu muziku, drugi uzdizati pesničke domete njihovih tekstova, treći se diviti superherojskoj izdržljivosti Shaneovoj, ali i celog benda, četvrti će priznati da je grupa sa lakoćom pravila moćne i autentične pop hitove… Pred njima bilo još sjajnih albuma, još odličnih pesama i još uspešnih singlova, ali te 1988. bližio se kraj najznačajnijeg benda keltskog panka. Iako se ne može preterati u uzdizanju kreativne genijalnosti lidera grupe Shanea MacGowana mora se priznati da na njemu zapravo leži najveći deo krivice za raspad ovog veličanstvenog benda ali i za relativni neuspeh njegove solo karijere u devedesetim. Kasnije ponovno okupljanje originalne postave grupe The Pogues odrađeno je više radi nostalgičnih fanova i unovčavanja stare slave, novih albuma ili pesama nije bilo…

Engleska grupa The Pogues je nastala 1982. i trajala je nešto više od jedne decenije. Svirali su furiozno brzi keltski pank koji je u kasnijim fazama razvoja benda prerastao ili postajao prepakovan u irski folk, world music ili pop rock. U grupi The Pogues je tokom godina svirala gomila vrsnih muzičara, pored pevača Shanea MacGowana, stajali su Spider Stacy (svirao je thin whistle, pevao je prateće vokale a kasnije je postao i glavni pevač grupe), gitarista Jem Finer, harmonikaš James Fearnley, bubnjar Andrew Ranken, basista Darryl Hunt, mandolinista Terry Woods, basistkinja Cait O’Riordan, gitarista Philip Chevron, pevač i gitarista Joe Strummer (baš taj), mandolinista Dave Coulter, harmonikaš James McNally i gitarista Jamie Clarke. The Pogues su iza sebe ostavili albume Red Roses for Me (1984), Rum Sodomy & the Lash (1985), If I Should Fall from Grace with God (1988), Peace and Love (1989), Hell’s Ditch (1990), Waiting for Herb (1993) i Pogue Mahone (1996). Poslednja dva snimljena su bez Shanea, na njegovo mesto stupio je solidan Spider Stacy, na primer pesma Tuesday Morning spada u sam vrh kreativnog učinka grupe The Pogues! Bilo je dakle The Poguesa bez Shanea a i Shanea MacGowana bez The Poguesa, ali ono što je tada, početkom devedesetih, izgubljeno raspadom originalne postave na svom stvaralačkom vrhuncu nikada se više nije vratilo.

Dokumentarac Juliena Templa Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan… na veoma osoben način – putem korišćenja više različitih dokumentarističkih metoda – konačno u jednom zaokruženom obliku na filmsko platno prenosi izuzetno zanimljivu biografiju frontmena grupe The Pogues, Shanea MacGowana. Ovaj film je najnovije delo proslavljenog režisera Juliena Templa, iza kojeg su naslovi kao što su The Great Rock ‘n’ Roll Swindle (1979), Absolute Beginners (1986), Earth Girls Are Easy (1988), Bullet (1996), The Filth and the Fury (2000) i Joe Strummer: The Future Is Unwritten (2007). Dakle radi se o Shaneovom savremeniku i – što je najbitnije – o odličnom poznavaocu materije (punk rock revolucija iz sedamdesetih i njene kasnije emanacije). U ovom ostvarenju, kao osnovu svog narativa Temple koristi pre svega intervjue sa Shaneom, ali ovi intervjui su ostvareni u jednom dužem vremenskom periodu i sa veoma različitim sagovornicima. Osim audio i video zapisa iz prošlosti, tu su i Shaneovi sada snimljeni razgovori sa poznatim ličnostima iz sveta muizike, filma, politike… Tu su pre svega glumac Johnny Depp, političar Gerry Adams i muzičar Bobby Gillespie koji su tu bili pre svega da postave tek poneko pitanje Shaneu koji se onda potrudio da da neki smisleni odgovor, što je u nekim slučajevima bilo veoma uspešno (razgovor sa Adamsom je veoma dobar) a u drugim potpuna katastrofa (sa pevačem Primal Screama naročito). Elem, Shane je sada u prilično lošem stanju pa je najjača strana ovog dokumentarca ipak materijal sniman ranije, kao i prateći dokumentarni materijal koji prikazuje duh vremena u kojem je Shane rođen i odrastao (siromašna i veoma zaostala Irska šezdesetih) i u kojem se formirao kao umetnik (Britanija u vrtlogu sedamdesetih i osamdesetih, glam, punk, IRA terorizam, narkomanija). U Londonu, pratimo Shanea kao tinejdžera kako sa Simonom Ritchiem/Sidom Viciousom prati ondašnje glam rock bendove, kako tek nešto kasnije već skače pogo na prvim pank svirkama. Dakle, svoju prvu slavu, svoju notornost, Shane stiče kao jedna nova vrsta londonskog freaka, kao jedan od prvih fanova novog žanra rock and roll muzike – panka! Onda, prisećamo se njegovog danas već pomalo zaboravljenog ali tada veoma obećavajućeg benda The Nips (skraćeno od The Nipple Erectors, danas pamtimo samo njihovu divnu pop punk pesmu Gabrielle), preko kojeg – uzimajući iz The Nippsa gitaristu/harmonikaša Jamesa Fearnleya – Shane osniva svoj drugi bend, grupu svog života – Pogue Mahone, kasnije The Pogues! Sa njima, Shane kao pesnik i pevač dostiže kreativne vrhunce – za tih desetak godina, iza Shanea su ostala remek-dela kao što su A Pair of Brown Eyes, Fairytale of New York, If I Should Fall from Grace with God, Fiesta, Summer in Siam, Sunny Side of the Street ili A Rainy Night in Soho. Sve ove pesme će tokom godina inspirisati nove generacije bendova keltskog punk rocka – drugu generaciju koju predstavljaju američke grupe Dropkick Murphys i Flogging Molly, treću generaciju čiji su predstavnici australijski bend The Rumjacks. U međuvremenu, keltski rock se solidno primio i kod nas – tu su pre svega naši The Orthodox Celts (koji su debi album objavili davne 1994.), Tir na n’Og (nastali 2000) i Irish Stew of Sindidun (nastali 2003)! Ali vratimo se Shaneu…

Postoji gomila razloga zašto je bio potreban ovaj dokumentarac. Pre svega, Shane MacGowan je živa legenda, reč je o nesumnjivom geniju, o pesniku i muzičaru čije delo često poprima božanske kvalitete. Ali, nažalost, tokom minulih godina i decenija, Shane nije dolazio u centar pažnje šire publike zahvaljujući svojim pesmama. Shane je za širu publiku najčešće bio i ostao arhetipsko otelotvorenje rock and roll pijandure. I sve to je ujedno i smešno i tragično, jer decenijama traje to prokleto pitanje: Kako to, da je Shane još uvek živ?! Istina je da se Shane MacGowan retko mogao pohvaliti trezvenošću, u ovom dokumentarcu vidimo kako je tradicija ispijanja velikih količina alkohola (naročito crnog piva) bila neizostavni deo Shaneovog odrastanja u siromašnoj i zaostaloj Irskoj. Shane se prvi put napio još kao dečak ali da je tokom svog burnog života ostao na alkoholu sve bi možda bilo i ostalo u nekim okvirima rock and roll razuzdanosti. Nažalost, po dolasku u London, Shane se okrenuo drogama koje će ga pratiti tokom cele karijere. Najveće probleme imao je zbog speeda koji mu je možda pomagao da preživi ludački ritam života u Poguesima, ali ga je upravo speed doveo do ludila zbog kojeg će ga jednog dana – na turneji u Japanu – izbaciti iz grupe koju je osnovao. U devedesetim, Shane se okrenuo heroinu što će ga dovesti do još većih problema, što je kulminiralo 2001. kada ga je njegova tadašnja prijateljica Sinéad O’Connor – pokušavajući intervenciju – prijavila policiji. Elem, nakon što je 1991. izbačen iz The Poguesa, Shane je okupio grupu Shane MacGowan and The Popes sa kojom je snimio dva albuma – The Snake (1994) i The Crock of Gold (1997), ali se stara slava više nije vraćala. Umesto da izbacivanje iz matičnog benda shvati kao priliku da se odmori, sredi i stvaralački preporodi, Shane se još više odao porocima. Kreativnost je odlazila u zapećak i vremenom se od Shanea moglo očekivati samo pijančenje i razvrat ali ne i nove pesme. Devedesetih, za koncertne turneje, sviranje starih pesama, irskih tradicionala i tek pokoju novu pesmu su mu služili The Popes. Bila je to inače solidna grupa muzičara sa kojom je Shane jednom zalutao i u naše krajeve, nastupio je na nekom od ranih izdanja Exit festivala… The Popes su pratili Shanea do 2005. i smrti bendžoiste grupe Tommyja McManamona, koji je umro od posledica alkoholizma. Nažalost, u dokumentarcu koji nosi ime po drugom albumu grupe Shane MacGowan and The Popes se skoro ništa ne može saznati o ovoj grupi! U novom veku, umesto da se posle izgubljene decenije ipak okrene stvaralaštvu, Shane se ujesen 2001. priključio ponovo okupljenim The Poguesima sa kojima je nastavio raskalašnu žurku sve do 2014. kada se grupa – koja je više od decenije svirala svoje koncerte i turneje bez ijedne nove pesme – konačno raspala posle prerane smrti njihovog gitariste Phillipa Chevrona.

Najveći problem sa ovim dokumentarcem je u tome što je Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan ipak došao prekasno. Nakon višedecenijskog bezobzirnog samouništavanja, Shane MacGowan je danas neprepoznatljiva, veoma bleda senka onoga što je ovaj umetnik nekad bio. Iako je tek zašao u sedmu deceniju života – sada mu je 63, a u filmu recimo vidimo kako je Shaneov otac još uvek sasvim vitalan i lucidan starac, dok je njegova jednako vitalna majka poginula u saobraćajnoj nesreći pre par godina – Shane je već godinama vezan za invalidska kolica, njegov govor je često nerazgovetan, tok misli nekad razumljiv a i on sam je na par mesta sasvim neraspoložen da priča o svom životu (iako se, je li, snima dokumentarac o njegovom životu). U toku dokumentarca vidimo da je Shaneu sve ovo prilično teško i vidljivo je da bi radije bio negde drugde i radio nešto drugo. Ali šta? On recimo u jednom momentu priznaje da mu je najveća želja da ponovo piše pesme, ali je sasvim jasno da od toga najverovatnije nema ništa, da je Shane više-manje istrošen, proćerdan, gotov, iako je još uvek živ. U tome je odgovor na pitanje, kako to da je Shane još uvek živ – Shane jeste živ, ali su njegove poslednje pesme napisane pre više od dve decenije (recimo iz 1997. je predivna balada Lonesome Highway, na albumu Crock of Gold) i da su posle svih ovih godina, predanog ali i sasvim bemislenog samouništavanja od Shanea ostali samo nepovratno razoreni ostaci njegove nekadašnje veličine. Sa jedne strane treba reći da je Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan neizmerno tužan dokumentarac, videti Shanea u ovom izdanju je poražavajuće iskustvo, opravdano je osetiti sažaljenje, ali, sa druge strane, svaki razuman poštovalac lika i dela velikog Shanea MacGowana će priznati da je mnogo više besan nego tužan. Imati takav talenat, takvu kreativnost i takve životne prilike da se svojim stvaralaštvom vineš do božanskih visina a onda tek onako stati na pola puta i proćerdati sve te darove samo da bi se decenijama uživalo u banalnim i prizemnim zadovoljštinama kao što su droge i alkohol, potpuno je sramotna stvar!

Dokumentarac Juliena Templa je obavezo štivo za svakog fana grupe The Pogues, bez garancije da će nakon gledanja ovog filma više ceniti Shanea MacGowana…

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)