Ubistvo iz niskih pobuda

O filmu „Dara iz Jasenovca” (Predrag Antonijević, 2020)

Janko Takač
Objavljeno 21.02.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Tko ste? Odakle? Ne znam, al se grijem
Na vašem svjetlu. Pjevajte. Jer ćutim,
Da sad tek živim, makar možda mrijem.
Svetu Slobodu i Osvetu slutim…
Vaša mi pjesma vraća svjetlo oka,
Ko narod silna, ko sunce visoka.
                              Ivan Goran Kovačić

Ustaški genocid nad srpskim življem je jedna od najtragičnijih epizoda u Drugom svetskom ratu. Masovni pokolji i posebno logori smrti za Srbe, Jevreje, Rome i komuniste zgrozili su čak i nacističke izaslanike u tadašnjoj fašističkoj i marionetskoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Najpoznatiji koncentracioni logor i logor smrti u ustaškom sistemu masovnog istrebljenja bio je Jasenovac u Slavoniji. Logor je postojao tokom celokupnog trajanja Drugog svetskog rata. Osnovan je svega par meseci posle nemačke okupacije i osnivanja NDH a oslobođen je tek pred kraj aprila 1945. a do tada je u njemu stradalo skoro sto hiljada ljudi, najviše Srba sa prostora današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije (u toku Drugog svetskog rata Srem je bio deo NDH). Istraživanja i proučavanje ustaškog genocida nad Srbima počela su već po završetku Drugog svetskog rata, po oslobođenju logora smrti snimani su jezivi dokumentarni filmovi, a početkom šezdesetih osnovan je Muzej i Memorijalni centar posvećen najvećem ustaškom logoru smrti – Jasenovcu. U toku celokupnog postojanja socijalističke Jugoslavije, naročito se u školstvu velika pažnja posvećivala Drugom svetskom ratu. Recimo, u osnovnim školama Drugi svetski rat se proučavao tokom skoro celog osmog razreda, organizovane su ekskurzije muzejima i memorijalnim centrima a jedno od najprestižnijih takmičenja bilo je Tito, revolucija, mir, koje je u mnogome bilo posvećeno i istoriji rađanja socijalističke Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata. U to vreme, dobar deo SVIH filmova imao je za svoju osnovu dešavanja iz Drugog svetskog rata, a jugoslovenski film je do danas ostao svetski poznat najviše zahvaljujući partizanskim filmovima čija je radnja smeštena upravo u Drugi svetski rat. Danas, najpoznatiji filmovi koji se bave ustaškim genocidom nad Srbima jesu filmovi Okupacija u 26 slika (Lordan Zafranović, 1978) i Braća po materi (Zdravko Šotra, 1988).

Nažalost, sa raspadom socijalističke Jugoslavije, u nekim njenim bivšim republikama – koje su nakon krvavih ratova postale države – počelo se sa značajnim i potpuno besmislenim igrarijama u tumačenju kako Drugog svetskog rata tako i njegovog poratnog tretmana u toku postojanja SFRJ. Najstrašnije što se kod nas dešavalo je to što je ustaški genocid nad Srbima počeo da postaje oruđe u rukama političara koji su od kraja osamdesetih do početka devedesetih polarizovali narode i gurali ih u nove ratove. Prvo što je postalo bitno jesu brojke – jednima su brojke ubijenih u ustaškom genocidu bile premale a drugima prevelike. Nakon tih početnih sporenja, lako bilo nastaviti igranku koja je odgovarala svim stranama, jednima da podstaknu stare i nove strahove od ponovljenog genocida, drugima da skinu decenijsku ljagu sa svog naroda kojeg su sami sasvim suludo identifikovali sa jednim fašističkim pokretom, trećima da konačno dignu ruke i napuste svaku dalju ideju o bratstvu i jedinstvu sa divljačkim i krvoločnim balkanskim plemenima. Na kraju, u prvoj polovini devedesetih, došlo je do krvavih ratova koji su zapravo bili samo produžetak nezavršenih sukoba iz Drugog svetskog rata.

Jedna od istrajnih tačaka razdora je bilo to što u socijalističkoj Jugoslaviji nije snimljen igrani film o Jasenovcu to jest o logorima smrti ustaške NDH. I to jeste istina, u smislu da – iako je bilo dokumentarnih filmova i igranih filmova u kojima se ustaški genocid pominje – nema igranih fimova koji su na pravi način prikazali razmere i sistematičnost stravičnih ustaških zločina, dakle nije bilo filmskih epopeja o Jasenovcu, a trebalo ih je snimiti. Socijalistička Jugoslavija se raspala a da takav film nije snimljen. Mnogi će reći, namerno nije snimljen, baš kao što je i sam Jasenovac oslobođen tek pred sam završetak Drugog svetskog rata, tek desetak dana pre nego što se i sam Hitler ubio u svom berlinskom bunkeru. Baš kao što su se svi pravoverni pitali zašto partizani tako dugo nisu oslobađali ovaj stravičan logor smrti, tako se i komunistima priprisivalo to da su nesnimanjem filma o Jasenovcu zapravo hteli prikriti istinu o stravi i užasu tog logora. Elem, ovaj film se očekivao, i očekivao, i očekivao… Konačno, tek 2019. stigao je Dnevnik Diane Budisavljević rediteljke Dane Budisavljević, a godinu dana kasnije i Dara iz Jasenovca Predraga Antonijevića, a po scenariju Nataše Drakulić.

Film Dara iz Jasenovca je predstavljan kao veliki nacionalni projekat, kao film koji će biti srpski kandidat za nagradu Američke akademije, kao film koji će konačno prekinuti decenijsko kinematografski ćutanje o Jasenovcu… Fama je trajala mesecima, Dara iz Jasenovca je ubrzo postao najkomentarisaniji neodgledani film ikada! Dakle, iako ga nisu videli, ljudi su pisali svakakve komentare, ljutili smo se na negativne kritike iz Holivida, brojna sporenja su polarizovala ljude jedne protiv drugih, a celo to vreme u samoj Srbiji održana je samo jedna zatvorena projekcija za novinare posle koje nije bilo puno pravih informacija … Sve u svemu, mesecima se dizala velika halabuka oko filma koji će konačno progovoriti o užasima iz Drugog svetskog rata, ljudi su bili spremni da pogledaju jedno monumentalno delo, veliku epopeju sa impresivnim, upečatljivim scenama, film zahvaljujući kojem će svet konačno saznati istinu o ustaškom genocidu nad Srbima!

I, šta se onda desilo? Pa – ništa! Film je početkom ove godine ispao iz konkurencije za Oskara. Dakle Dara iz Jasenovca nije ušla u uži izbor, film je ostao tek srpski kandidat za Nagradu američke Akademije. A da poniženje bude još veće, upravo sa ovih prostora, u uži izbor za Oskara je ušao još jedan od filmova o genocidu u Srebrenici! Nakon ovog fijaska, umesto da na proleće ili na leto ide u bioskope, film Dara iz Jasenovca je naprasno brže-bolje prodat/predat RTS-u da bude pušten vaskolikom srpskom narodu dana 20. februara 2021. u 20h na Prvom programu. I verovatno bude zaboravljen ubrzo nakon toga…

Na ovaj način Dara iz Jasenovca je zapravo ubijena na rođenju! Publika koja je očekivala veliki državni projekat, monumentalnu epopeju o velikom zločinu nad našim narodom, neosporni i upečatljivi narativ u kojem su Srbi prikazani kao žrtve a sa kojim ćemo konačno stupiti pred svet uzdignutog čela, dobila je TV film, i jedan zapravo sasvim prigodni projekat naše sadašnje države Republike Srbije – projekat smuti pa prospi! Dakle, smandrljaj neku priču, neku famu na brzinu, probaj da je beslovesnim masama podvališ kao mačku u džaku, pa ako ti ne uspe, ako te razotkriju, ako se pred svetom pokažeš kao gubitnik kakav zapravo i jesi, onda sve to prosto ćušni negde ispod tepiha i idi što dalje, zaboravi i nadaj se da će i ostali ubrzo zaboraviti. A ovoj državi, ovom državnom rukovodstvu, ovim našim nesrećnim vođama, ama baš ništa nije sveto! Pa čak ni Jasenovac i sve njegove žrtve!

A Dara iz Jasenovca je zapravo jedan sasvim solidan film. Ovo je film koji ima svojih brojnih mana ali i film koji nije obrukao nikoga! Pre svega, Dara iz Jasenovca je film koji – hvala Bogu – nije ispunio očekivanja krvožednih pravoveraca koji su mislili da će ovaj film biti početni korak na putu u neki novi rat i vraćanje milog za drago. Dakle, svi oni ludaci koji su očekivali da će u jednom mejnstrim filmu videti klanje, bljuzgavicu mesa i krvi, krvožednost i surovost ustaškog noža i malja u krupnom planu – ostali su takoreći praznih šaka! I u tome je veliki uspeh ovog filma, ta svedenost i relativna uzdržanost koja je razmere ustaškog zločina zadržala u okvirima pogodnim za veoma široku – čak i tinejdžersku – publiku! Dakle Dara iz Jasenovca se može slobodno prikazivati u okviru obrazovnih planova i programa i mogu se zamisliti kolektivni odlasci u bioskope radi gledanja ovog filma, i to je za ceo naš narod veoma važna stvar (čak i izvan granica naše države), a u principu ne verujem ni da bi u ovom pogledu čak ni susjedi imali šta zamjeriti Dari iz Jasenovca.

Nažalost, pre svega, film Dara iz Jasenovca je film u kojem nema neke impresivne priče, scenario je prilično tanak i slab, da treba nekome da prepričate šta se u ovom filmu dešavalo, imali biste velike teškoće, neki bi vam čak rekli da ste verovatno pomešali film sa Dnevnikom Diane Budisavljević jer je možda najbolji segment priče iz Dare već obrađen u Dnevniku… Dakle najuzbudljivije i najupečatljivije scene u Dari iz Jasenovca vezane su za spasavanje dece iz logora smrti, tu imamo i ljudsku priču, i dubinu tragedije i napetost i uzbuđenje i beskonačnu tugu… Sve ostalo je samo niz dešavanja koja ne vode u nekom smislenom pravcu. Zapravo i najbolja scena u filmu je ona u kojoj se jedna od majki vraća u svoju baraku nakon što je predala svoje dete da bude odneseno iz logora. Ta majka se više ničemu ne nada, osim tome da će njeno dete verovatno da preživi, da će preživeti pa makar živelo bez nje i neki sasvim drugačiji život…

Osim odlične Biljane Čekić koja tumači lik Dare Ilić, u filmu Dara iz Jasenovca nema izuzetnih glumačkih dometa. Kao da je u filmu previše likova pa svi ti likovi imaju premalo scena da bi mogli da dobiju neku dubinu. Recimo drugi glavni lik – Darin otac Mile (Zlatan Vidović) – tavori u jednom drugom logoru, tu radi poslove koje mu narede, pokušava da sazna sudbinu svoje porodice i na kraju beži iz logora, ali oko njega nema neke dublje priče. I tako je sa svim vodećim likovima. Naročito su negativci jednodimenzionalni, osim njihovih imena ne saznajemo skoro ništa o njima a njihove najduže replike vezane su za političke govore koje je scenaristkinja verovatno prepisala ili parafrazirala iz istorijskih izvora. Na kraju, samo je Nataša Ninković kao Radojka sa većim uspehom uspela da iskoristi tih nekoliko minuta svog segmenta priče, njen lik je jedan od retkih koji poseduje određenu dubinu pa je glumici dat prostor da se istakne (ako već ne i da se razmahne).

Sve u svemu, film Dara iz Jasenovca je uprkos brojnim manjkavostima jedan sasvim solidan film – što je najbitnije, ovo je definitivno film koji je miljama iznad proseka koji je trenutno vlada u jadnoj srpskoj kinematografiji – ali i film koji je na jedan sasvim znakovit način mučki ubijen, ubijen iz sasvim niskih pobuda, dnevnopolitički, predstavljen i najavljivan tako da kod ljudi probudi najmračnije pobude a potom je – kada po njihovoj oceni nije isporučio to što se očekivalo – tek tako ćušnut na državnu televiziju da ga ljudi na brzinu pogledaju i još brže zaborave. Kao da ga nikada nije ni bilo…

Bilo kako bilo, istorija je i dalje tu, u knjigama, u muzejima, u memorijalnim centrima, tu je da je uvek možete saznati, videti, uveriti se da postoji i da nema sile koja će je promeniti ako joj to vi sami ne dozvolite. Film Dara iz Jasenovca je jedan od solidnih priloga toj istoriji, u njemu nema istorijski spornih elemenata, ali nema ni svega onoga što prosečnog gledaoca može naterati da istoriju tumači dnevnopolitički i sa nekim zlim namerama. Polazeći od toga da su upravo pripadnici našeg naroda zaklali velikog Ivana Gorana Kovačića, autora monumentalne poeme Jama, trebalo bi da budemo sasvim zadovoljni dometima filma Dara iz Jasenovca.

Pogledajte ga kada budete imali prilike!

Ostavi komentar

  • (not be published)