U savremenoj kinematografiji nije nepoznato da su režisere filmova fascinirale teme poput nuklearnih katastrofa, koje su obeležavale jedan istorijski period, a posebno su značajne, jer su predstavljale i predstavljaju svojevrstan podsetnik ali i opomenu budućim generacijama koliko je nuklearna energija i istraživanja koja se vode u vezi sa njom, opasna (izuzetno) za budućnost čovečanstva, ako se prema tome nauka ne odnosi ispravno, do te mere opasna da dovodi u pitanje i živote ljudi.
Prisetimo se samo serije Černobil iz 2019. godine, koja upravo govori o nuklearnoj katastrofi koja se dogodila u tadašnjem Sovjetskom Savezu 1986. godine, kao i najnovije ostvarenje Kristofera Nolana, Openhajmer, u kome je takođe glavna tema vezana za pravljenje i upotrebu atomske bombe.
Ne čude nas te pedesete i šezdesete godine prošlog veka, u kojima je moderna istorija pokazala da su se značajne stvari u svetu dešavale nakon Drugog svetskog rata, pa su gotovo podjednako bile opasne kao i sam rat, s tim što se politika vodila u pravcu hladnog rata, trka u naoružanju, nukelarne energije, pravljenja atomske bombe (ponovo), socijalizma i komunizma, posledica radijacije na ljude. S obzirom na to da je takva slika sveta bila nepresušan izvor za sedmu umetnost, danas imamo filmove, koji su dokaz da ovakve stvari i dalje insiprišu filmske stvaraoce.
Ni srpska kinematografija nije želela da izgubi korak sa svetskom, pa je jedan od najcenjenijih i najuspešnijih glumaca i reditelja, Dragan Bjelogrlić, želeo poput Nolana da se oproba u jednom od takvih filmova sa, priznaćemo, osetljivom temom, podjednako strašnom i jezivom.
Čuvari formule ili „Srpski Černobil”, zasnovan je na istinitom događaju, a scenario napisan prema knjizi pisca Gorana Milašinovića Slučaj Vinča iz 2017. godine.
Radnja filma temelji se na nuklearnom akcidentu, koji se dogodio 15. oktobra 1958. godne u Insititu „Vinča”, koji je poznat po istraživanjima iz oblasti nuklearne fizike. Krajem pedesetih, u jeku hladnog rata, u Institutu „Vinča” grupa naučnika, mahom studenata, zajedno sa svojim profesorom Dragoslavom Popovićem predvodi eksperiment, tačnije tajni projekat, koji kao krajnji cilj ima pravljenje atomske bombe uz pomoć srpskog goriva. I kako to biva usled prevelike želje da se nešto ostvari, nepredviđene okolnosti dovode ovu malu grupu naučnika u opasnost, gde se oni izlažu izuzetno visokom stepenu radijacije, tačnije smrtonosnom zračenju, zbog čega ih tadašnje vlasti (čiji je projekat i bio), uz pomoć jugoslovenske tajne policije šalju u Francusku, na kliniku „Kiri” u Parizu kako bi im tamošnji lekari pružili adekvatnu pomoć i mogućnost da se izleče.
Tim lekara u Francuskoj, predvođen doktorom Žoržom Mateom dolazi do zaključka da je stanje srpskih naučnika vrlo kritično i da nemaju još mnogo dana života. Kako bi im pomogli, francuski lekari pokušavaju da na sve načine izleče mlade ljude i njihovog profesora. Uz bezbroj neuspelih pokušaja, doktoru Mateu preostaje još samo jedna mogućnost: presađivanje koštane srži, tačnije, pokušaj da izvrši transplantaciju za šta bi mu bila neophodna pomoć građana, koji bi bili dobrovoljni donori koštane srži. Inače, to je bila prva transplantacija koštane srži u svetu obavljena na ljudima. Nažalost, doktor Mate, za svoje besprekorno zalaganje i tako značajan poduhvat, koji se danas u modernoj medicini smatra rutinskim činom, nije dobio Nobelovu nagradu, koju je sa sigurnošću zaslužio.
Dok traje film, susrećemo se sa bezbroj emocija i pomešanih osećanja: empatijom prema mladim ljudima koji prolaze pakao svog života, divljenjem prema nesebičnoj požrtvovanosti i spremnosti malog, običnog čoveka da pomogne nepoznatim ljudima, istrajnošću da se boriš i izboriš za svoj život i zdravlje, besom prema beskrupuloznoj jugoslovenskoj vlasti, oličenoj u liku i delu Aleksandara Leke Rankovića, prvog čoveka jugoslovenske tajne policije, koji je jedini smeo Titu da kaže šta god je poželeo, a da za to nije snosio posledice, uživanjem u tako melodičnom i predivnom jeziku kakav je francuski, pa sve do osećanja ponosa, nade i vere u mlade ljude, u njihovu istrajnost, borbu i želju za životom.
Od smeha do suza, tako nas vodi film. Od srpskog humora u najočajnijim trenucima, do gutanja knedli i pokoje suze, dok gledamo kako se gasi jedan mladi život. Čuvari nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
Poruka ovoga filma je jasna i nedvosmislena: solidarnost je osnova svega, ma s kog kraja sveta da se ljudi udruže, ona je podjednako pokretač i vere i nade da zajedno mogu velike prepreke da se prevaziđu, ali je u isto vreme i poruka ljudima da beskrupuloznost vlasti, kojoj su ljudi samo sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva, ne sme i ne može biti prioritet društva.
I konačno, emotivno ispunjeni i nadahnuti ovim filmom, trebalo bi ipak da ostanemo pri jednoj, jedinoj i najznačajnijoj stvari – biti čovek iznad svega.
