Čitav radni vek formalno nezaposlene: Slučaj „Zuske”

Iako je neprimereno poistovećivati celu jednu nacionalnu zajednicu sa poslom koji obavlja jedan njen manji deo, zaista je teško ne povezati ceo u ovom tekstu opisani skandal sa politički korektnom novotarijom zvanom cancel culture – kulturom otkazivanja – a reč je o kritikovanju i pritisku na osobe i institucije koje su izgovorile ili napisale nešto neprimereno ili uvredljivo, a sa ciljem da se ove kazne u smislu gubitka posla, otkazivanja angažmana i slično

Objavljeno 07.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Kovačica nije neka zabačena i nepoznata opština te svako ko živi u Vojvodini ili Srbiji zaista bi morao da bude prilično neobrazovan, da ne kažemo zatucan, pa da za ovo mesto nije bar jednom, nekad, čuo. Onaj ko zna za Kovačicu, najverovatnije zna da je ona već odavno prepoznata kao „prestonica Naive”, ali zna i to da je reč o opštini koja je izrazito multinacionalna i multikonfesionalna, dakle multikulturna. U njoj žive Slovaci, Srbi, Mađari, Rumuni, Romi… Zastupljeni su protestanti, katolici, pravoslavci, nazareni, baptisti… Na lokalnim i regionalnim smotrama i festivalima folklora i narodne radinosti mogu se videti prelepe kombinacije boja svih naroda koji ovde žive u miru i slozi još od vremena Marije Terezije. Narod koji živi ovde evo već treći vek u zajedništvu, veoma je vredan i radan, najviše se bavio poljoprivredom koja i danas dominira kao jedan od glavnih izvora prihoda. Dakle, Kovačica je opština za koju znaju svi, i to je zaista činjenica za ponos i diku svih nas koji živimo ovde, a i svih Vojvođana jer je ova opština zapravo Vojvodina u malom. A, ako ćete baš biti megalomani, Kovačica je onda i cela jedna srednja Evropa (Mitteleuropa) u malom.

Ali Kovačica je i opština bliska Beogradu. Najviše sa ubrzanom posleratnom industrijalizacijom i impozantnim razvojem tadašnje jugoslovenske privrede, meštani Kovačice i obližnje Padine su se u toku druge polovine 20. veka sve više vezivali za Beograd – od ranog jutra je nekoliko vozova (šinobusa) saobraćalo u pravcu beogradske Dunav stanice, da bi isto toliko od popodneva do večeri išlo nazad za Kovačicu i Padinu. Šezdesetih je navodno prodavano i po 600 mesečnih voznih karata na ovoj relaciji. Kasnije, početkom devedesetih, kada je železnica potpuno zanemoćala, prevoz radnika su preuzeli autobusi i privatni sektor. Danas, svakog jutra u pravcu prestonice saobraća desetak autobusa raznih prevoznika.

Što se tiče ljudi iz Kovačice koji su radi posla odlazili u Beograd, tokom svih ovih decenija postojale su značajnije razlike samo po pitanju pola. Dok su muškarci išli da rade u fabrike i preduzeća, žene su u najvećem broju išle da rade kao tzv. bedinerke – čistačice beogradskih stanova. Kada je tih devedesetih propala beogradska industrija, broj putnika iz kovačičke opštine se nije previše smanjio – dok su se muškarci iz fabrika i preduzeća preselili na gradilišta (kao majstori svih vrsta, ali najviše zidari, tesari, armirači, moleri, električari…), žene su nastavile da budu bedinerke, od svojih gospođa popularno nazivane još i „Zuske”. Kovačica i nedaleka – takođe naseljena Slovacima – Padina su dakle u Beogradu postale poznate i po bedinerkama, „Zuskama” koje evo već sto godina – dakle negde još od dvadesetih godina 20. veka – čiste beogradske stanove. Iako je to u početku bila privilegija samo bogatih beogradskih gospodskih porodica, vremenom su i ostale porodice više srednje klase sebi mogle da priušte usluge kovačičkih bedinerki. Broj „Zuski” je rastao i vremenom se došlo do tih desetak autobusa dnevno iz Kovačice i Padine. Zarada je uvek bila pristojna a osim usluga čišćenja stanova, meštanke Kovačice i Padine su u Beograd svojim „gospođama”, kako su ih zvale, mogle da nose sveže meso, jaja, kuvani paradajz… Dakle osim rada, mogle su dodatno zaraditi prodajom raznih proizvoda iz lične domaće radinosti. Početkom 21. veka računalo se da 350-400 kovačičkih žena rade kao bedinerke. A verovatno ih je bilo još toliko iz Padine. Inače, pošto je slovačkih sredina po Vojvodini više, treba pomenuti da bedinerki ima i u Staroj Pazovi, koja je takođe blizu Beograda ali i u Janošiku koji je prilično udaljen od Beograda (nalazi se u opštini Alibunar), ali ni dug put nije sprečio tamošnje Slovakinje da za zaradom idu u prestonicu.

Devedesete godine 20. veka su bile strašne, vreme ratova, sankcija, sveopšteg propadanja i života u oskudici. Ali meštani Kovačice su te strašne devedesete preživeli upravo zahvaljujući svojoj marljivosti, predanosti, agilnosti i ličnom požrtvovanju. Pored kakve-takve zarade od poljoprivrede, ljudi su nastavili da idu za poslom u prestonicu i odatle su isti ti autobusi dolazili sa građevinskim radnicima i bedinerkama sa zaradom u džepovima. Plate su naravno bile male, mizerne čak, ali bile su u čvrstoj valuti i ako je pet tadašnjih nemačkih maraka danas samo 2,5 evra ili manje od 300 dinara – tokom bedom okovanih devedesetih je ta suma bila pravo malo bogatstvo! Novi vek i promene u državi nisu dovele i do značajnijeg oživljavanja privrede tako da se rad bedinerki nastavio i do dana današnjeg. Mnoge su porodice i danas vezane za prihode od tog i takvog posla, jedina je razlika u tome što su onomad, davno, dvadesetih godina 20. veka, „Zuske” bile mlade devojke iz siromašnih porodica, žene iz poljoprivredničkih porodica, žene bez kvalifikacija, sa malo ili premalo obrazovanja iza sebe. Danas među bedinerkama ima i školovanih žena, mladih devojaka koje nikada nisu ni dobile priliku da rade nešto drugo ili lepše, a ima i onih koje su već radile negde ali ih je propast privrede u nekom trenutku naterala na bedinovanje. Sve te žene – osim marljivosti, preduzimljivosti i agilnosti – vezuje činjenica da se od bedinovanja, dakle čišćenja beogradskih stanova, može dobro zaraditi, iako je posao veoma težak a radi se puno. Mnoge od tih žena rade i na dva „mesta” (stana) na dan!

Iako, nažalost, velika monografija Kovačica 1802-2002 od oko 760 strana bedinerkama posvećuje samo jednu jedinu stranicu, fenomen bedinerki, tzv. „Zuski” iz Kovačice nije ostajao neprimećen i o njemu je s vremena na vreme pisano ili su rađeni prilozi za televizije. Od skorijih, pomenimo na primer prilog RTV Vojvodine iz decembra 2017. u kojem se govori o „tradiciji vrednog rada, urednosti i o gotovo porodičnom odnosu domaćina prema ovim ženama.”

Prilog TV Vojvodine o vrednim Kovačičankama

Ili članak iz istog perioda iz novosadskog Dnevnika u kojem kažu da su „U prestonom Beogradu vredne Slovakinje postale nezamenljive u kućnim poslovima, … Vredne, pedantne, pouzdane i marljive „Zuske” rade u srpskoj prestonici više od pola veka.”

Ali, odjednom, pre nekoliko nedelja, vodeći ljudi iz Nacionalnog saveta Slovaka oštro su reagovali na prilog „Zuske, vredne žene u velikim gradovima” u Jutarnjem programu RTV Vojvodine. Prilog od 24. jula je bio o „Zuskama” iz Stare Pazove, autori priloga su bili Slobodan Stanković, Teodora Čelebić i Teodora Milinković i isti su optuženi da su prezentovali stereotipe te da su svojim prilogom propagirali diskriminatornu prezentaciju žena slovačke nacionalnosti. Pomenuto je i to da dotični novinari nisu poštovali zakonske propise, kao ni profesionalne novinarske standarde.

Zbog navedenih reagovanja, RTV Vojvodina je ubrzo skinula navedeni prilog sa svoje web prezentacije. O prilogu i o još mnogo čemu sličnom je nedugo zatim pisao i VOICE, kao i N1. Iako je neprimereno poistovećivati celu jednu nacionalnu zajednicu sa poslom koji obavlja jedan njen manji deo, zaista je teško ne povezati ceo gorepomenuti skandal sa politički korektnom novotarijom zvanom cancel culturekulturom otkazivanja – a reč je o kritikovanju i pritisku na osobe i institucije koje su izgovorile ili napisale nešto neprimereno ili uvredljivo, a sa ciljem da se ove kazne u smislu gubitka posla, otkazivanja angažmana i slično.

Ipak, ono što je bitno znati je da su bedinerke značajan segment lokalne privrede kako u Kovačici i Padini tako verovatno i u pomenutoj Staroj Pazovi. Ono što je bitno znati je i to da posao bedinerke nije ni lak ni perspektivan (nikada tu nije bilo ni radnog staža, ni zdravstvene zaštite, niti ikakve sigurnosti, radnička prava da ni ne pominjemo), te da se većina bedinerki verovatno ne bi bavila ovim poslom da ne mora, ili se bar ne bi ovim izuzetno teškim poslom bavile na ovaj način (bez ikakve radno-pravne zaštite). U tome je glavni problem sa politički korektnim i pravedničkim sablažnjavanjem nad navodnim nipodaštavanjem Slovakinje svođenjem istih na „Zuske”. Za sto godina otkako bedinerke postoje, za sto godina od kako „Zuske” postoje, ko se od ovih boraca protiv diskriminacije i stereotipa ikada zapitao – kako te vredne i radne žene zaista žive? Kako te žene žive, radeći jedan tako naporan posao od jutra do mraka, odlazeći na posao i leti i zimi, i zdrave i bolesne, bez bolovanja i godišnjih odmora, služeći i radeći od rane mladosti do duboke starosti… Je li znaju branitelji iz Nacionalnog saveta Slovaka da ni danas nisu retke bedinerke koje rade u svojoj sedmoj ili čak osmoj deceniji života! I da sve te žene i danas rade bez prava na bolovanje, bez prava na penziju, te da je, iz perspektive ove države, većina njih svoj radni vek provela kao zvanično nezaposlena! A novac koji zahvaljujući njima svakodnevno dolazi u Kovačicu i Padinu, ekonomski i privredno bukvalno održava ova mesta na površini.

Zato su zapravo veoma bitni članci i prilozi o bedinerkama, pa makar ih novinari i nazvali „Zuskama”. Novinari u prošlosti, kao i ovi novinari iz RTV Vojvodine su ih primetili, zainteresovali su se za njih, dakle videli su ih, iako su evo već ceo vek za one mnogo važnije instance sve te „Zuske” bile i ostale potpuno nevidljive! Oni koji se bore za ljudska prava i prava žena su se sada fokusirali na širenje negativnih stereotipa, a oni koji su kao opareni skočili da se bore za prava Slovakinja su toliki „poznavaoci prilika” da su izgleda tek sada otkrili činjenicu da neko ovde naše žene – bedinerke – naziva „Zuskama” i sada za to Nacionalni savet od RTV Vojvodine traži izvinjenje. A iza svega, nakako uporedo sa svime ovime, ovog leta se u RTV Vojvodina desio još jedan potres – Radio-televizija Vojvodine će izgleda otpustiti oko 200 radnika koji su angažovani preko agencije za zapošljavanje! Od tih 200 radnika, mnogi će biti iz manjinskih redakcija a neki će verovatno biti i iz slovačke redakcije RTV-a. Iako bi to moglo da znači i velike probleme u funkcionisanju te redakcije (uostalom i svih ostalih, naročito onih manjinskih redakcija u sistemu RTV Vojvodine), o svemu tome se u javnosti upadljivo ćuti. Deo novinara slovačkog nedeljnika Hlas ľudu je potpisao pismo podrške slovačkoj redakciji RTV-a u kojem navodi da ih je v. d. urednik onemogućio da izveštavaju o ovoj temi.

Poslednja vest je da je Nacionalni savet Slovaka obećao pomoć slovačkoj redakciji RTV-a u vidu isplate novčanih sredstava (po 15.000 dinara za dva radnika koji su izgleda tu u problemu) do kraja godine a šta će posle biti sa redakcijom ne zna se. Važnije je izgleda, da se novinari Slobodan Stanković, Teodora Čelebić i Teodora Milinković izvine za one „Zuske”…

Ilustracija: Jan Kohut

Ostavi komentar

  • (not be published)