Pali Baša: Umetnost je igra

Naziv emisije „Ja imam talentE“, možda je prikladniji kada je reč o Paliju Baši, svestranom umetniku iz našeg grada, koji je nedavno u pomenutoj emisiji stigao do superfinala. Publiku i žiri oduševio je autentičnim nastupima u kojima je objedinio dar za slikanje i vajanje, a sve to u bartonovsko-čarobnjačkoj scenografiji. Proćaskali smo sa sa njim o ovom iskustvu, umetnosti, počecima…

Šta je uticalo na to da se baviš umetnošću?
– Od malena sam kroz igru zavoleo umetnost, uvek su mi se dopadale slike i neki vajarski radovi, i kao što sva deca pokušavaju da crtaju, tako sam i ja, ali meni je to nekako išlo od ruke. Ljudima se sviđalo, a kako svi volimo pohvale, sve te više vuče da se time baviš i valjda tako nekako i uđeš u taj svet. Nije samo slikarstvo u pitanju, dugo sam se bavio i muzikom. Sviram gitaru, deda mi je tamburaš, pa sam bio okružen starogradskim pesmama. Mamilo me je da čačkam te instrumente, a onda bi se on ljutio, jer se plašio da ne pokidam neku žicu – kaže Pali smejući se.

Da li imaš bend?
– Trenutno ne.

Šta si voleo da crtaš i praviš kao mali, a šta sad?
– Kao mali uglavnom sam crtao olovkom, jako sam kasno odlučio da slikam bojama. Dve knjige su prilično uticale na moj rad. Jedna je bila o Titu i imala je dosta njegovih fotografija, a druga se zvala „Naš Lenjin”, u njoj su bile prelepe ilustracije. Te dve knjige su me inspirisale, a posebno knjiga o Lenjinu iz koje sam dosta naučio o crtežu, pokušavao sam da iskopiram manire tog ruskog slikara, koji je radio grafike za tu knjigu. Sada me inspiriše neki bajkovit svet iz moje mašte.

Na koji svoj rad si najponosniji?
– Ne mogu reći da sam ponosan ni na jedan svoj rad. Uživam dok stvaram i osećam kao da ću napraviti neko veliko delo, ali kada završim rad, uglavnom mi se ne dopada.

Koju školu si završio?
– Za frizera. Nisam upisivao akademiju, nisam ni pokušavao, ni želeo to. Nastavnica likovnog u osnovnoj mi je predlagala da nakon srednje škole upišem višu likovnu obavezno. Obožavala me je i govorila mojoj majci da nikad nije videla tako talentovano dete. Ali nisam želeo da upišem ni tu školu, ne vidim se u tome.

Koliko često stvaraš?
– Retko stvaram nešto u potpunosti svoje. Za vreme „Talenta” sam bio sto posto veran sebi i izbegavao sam čak i da gledam ono što su drugi pravili, kako bi to bilo sasvim originalno, da ne ukradem ništa. A inače uglavnom radim po narudžbini, i to je na neki način ograničavajuća okolnost. Vajarstvom se bavim više nego slikanjem. U emisiji sam inače, u toj brzini, vajao po osećaju – kada su svetla počela da šaraju po sceni, nisam baš najbolje video šta radim, ali na kraju je ipak ispalo dobro.

Šta ljudi najčešće naručuju i može li se u Srbiji živeti od umetnosti?
– Uglavnom su portreti najtraženiji, a naravno da se može živeti od umetnosti, ona je svuda prisutna. Ako me konkretno pitaš za vajarstvo ili slikarstvo, može i od toga. Sve zavisi na koji način ćeš se promovisati, šta ćeš raditi, koliko ćeš raditi… kao i u svakom drugom poslu.

Jesi li imao neke izložbe do sad?
– Učestvovao sam samo na nekoliko grupnih izložbi, nikada nisam imao samostalnu. Smatram da bi to trebalo uraditi kao tematsku izložbu, ali nikada nisam dovoljno istrajao u tome. Planiram svakako.

Koje su tehnike i materijali koje koristiš, i šta najčešće vajaš?
– Slikam uglavnom uljem, pastelom, akrilom, akvarel tehnikom, vajam u glini i posle prebacujem sve to u gips, ili nosim u livnicu, ako je potrebno… mnoge tehnike su u opticaju, a najčešće vajam biste.

A što se tiče tvog posla frizera? Radiš li?
– Ima nekoliko ljudi koje šišam, nove ne prihvatam, samo stare mušterije, koje moram da šišam, jer su se navikli (smeh). Pre šest godina sam počeo da šišam pse i mačke, prvi u Pančevu sam počeo time da se bavim. Lepo je krenulo, bilo je baš isplativo, ali se nakon nekog vremena ugasilo, jer je mnogo salona uvelo tu uslugu.

Reci nam još malo o učešću u „Talentu”. Kako si se uopšte odlučio na taj korak?
– Dugo sam imao ideju da se prijavim, ali sam bio neodlučan, nisam čak ni bio siguran da li uopšte mogu da se takmiče slikari, uglavnom su se pevači prijavljivali. Imao sam želju da me prijavi neko drugi, nisam smeo da prelomim. I tako je godina prošla, u međuvremenu se moja devojka prijavila. Ona lepo peva, htela je da pokuša, a ja sam krenuo sa njom i shvatio da to uopšte nije tako strašno, prijavljuju se najčešće deca, nema maltene ni ko da se takmiči, pa pomislih da bi to moglo da bude super za mene.

Koji bi mogao biti razlog takvoj situaciji tamo?
– Mislim da u Srbiji ljudi nisu dovoljno kreativni, koliko god da se mi lažemo da je suprotno. Mnogo je fejk nastupa, dovoljno je samo malo pregledati snimke na jutjub kanalu stranog „Talenta”, i videti da mnogi naši takmičari bukvalno prekopiraju nastupe, u potpunosti. Govorim ne samo o ovogodišnjem „Talentu”, nego uopšte od kad se kod nas prikazuje ovaj šou. Retko ko je inovativan i kreativan. Ima ih, ali malo. Pretpostavljam da je to zato što je ovo manja sredina. A mislim da je drugi razlog i to što mnogi kažu: „Jao to je ‘Pink’, nema šanse da se tamo prijavim…”, i slično. Meni je to potpuno nebitno, ne gledam stvari na takav način. Želim da pokažem nešto svoje, da promovišem sebe i svoj rad, i čak mislim da je možda i potrebno na nekoj takvoj televiziji koju smatraju užasnom, pokazati nešto što nije – užasno. Pričao sam na primer sa nekim bendovima i bili su u fazonu: „Ja da idem tamo da sviram?! Mi smo pank rok bend, ne dolazi u obzir!” Ali, ako ti ne pokazuješ ljudima šta radiš, ne možeš da očekuješ da će ljudi to slušati, tebe jednostavno nema, za njih nisi vidljiv, ne postojiš. Kako očekivati da se to sluša, ako se za tu pank-rok scenu niko ne bori? Narodnjaci su uvek bili tu, zato što su se borili, trpali su se svuda po televizijama, a rokeri i pankeri nisu nikad bili u fazonu da se promovišu.

Dok smo razgovarali na tamiškom keju, prekinula nas je buka katamarana koji je grad nedavno kupio. Tako dođosmo i do priče o raspodeli budžeta grada:
– Nisam dobio nikakvu pomoć od grada. Zamolio sam, ali odgovorili su mi da pišem projekat, pa će možda da mi odobre. Naravno, od pomoći i projekta ne bi bilo ništa, emisija bi već uveliko prošla.

Kakvi su ti planovi za naredni period?
– Planiram da napravim neku izložbu i da možda, ako dobijem prostor, držim radionice za decu, ne u smislu da ih podučavam, već da ih uvedem u taj neki svet, prosto da zavole umetnost. Glupo je da držim časove, jer sam i sam krenuo samouko da se bavim time. Kad sam bio mali, odlazio sam kod nekog slikara, ali uslov je bio da mi ništa ne govori, niti da me uči, već samo da budem tu i da gledam kako radi. Kod mene je sve to dolazilo spontano, kad je bilo vreme za to. I kad sam učio anatomiju, učio sam je jer mi je bila interesantna, ali sad na primer ne bih mogao. Sada mi se, recimo, ide u prirodu i samo bih slikao šumu. Sve što sam u životu morao da naučim, zaboravio sam posle nekoliko dana. Bio je i period kada nisam ništa crtao, skoro deset godina. Tada mi je preokupacija bila muzika, svirao sam gitaru, imao bendove, nisam ni razmišljao o slikarstvu. Ali posle te pauze, vratio sam se bolji, kao da sam sve to vreme aktivno radio. Ti, u stvari, napreduješ kao umetnik s godinama, bavio se time ili ne. Umetnost, slikanje, to nije vežba, vežbom samo dobijaš sigurnu ruku i to je sve. Ali sve ostalo je u glavi, ili imaš to ili nemaš. Mislim da škola nije bitna kada su u pitanju umetnosti kao što su slikarstvo i vajarstvo. Školovanje ti može poslužiti u smislu da vidiš šta su drugi radili pre tebe, ali ti to neće poslužiti u dobrom smeru, jer će ti ostati u podsvesti tuđe rešenje. Tako je i internet zapravo smanjio kreativnost, čovek kad ima hiljadu informacija i načina, gubi ono svoje, gubi iskrenost, ono dete u sebi, koje je slobodno i još ne zna ništa i radi ono što oseća. Isto tako ljudi koji se ne bave profesionalno umetnošću, a imaju taj neki dar u rukama, naprave na primer narukvicu, ili ogrlicu, ispadne predobro, i ja se oduševim. Međutim, kad požele time da se bave i zarađuju na tome, onda kreću dileme, razmišljanje da li će se ljudima svideti, jer je u krajnjoj liniji, cilj prodati to, ali često se u tome izgubi inspiracija i ona lepota. To je ta borba, najbolje uradiš kada ne razmišljaš o tome da li je za prodaju, već radiš čisto iz igre, opuštaš se. Ko god uspe da se na taj način bavi umetnošću, on je pravi umetnik. Najbitnija je iskrenost, kao ovi naivni slikari iz Kovačice na primer – radili su po osećaju, ali sada i oni imaju neka svoja pravila, ne bi me iznenadilo da danas postoji i škola naivnog slikarstva – završava razgovor Pali uz smeh.