Kod kog šrafa Si Ti?

Snežana Mirić
Objavljeno 09.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Umesto uvoda:
Javlja se čovek prijatelju telefonom, a ovaj ga upita:
– Gde si?
– U Norveškoj, odgovara čovek.
– A gde ti je to?
– Imaš li globus?
– Imam.
– E pa, ja sam ti kod šrafa!

Sa svojoj dečicom u vrtiću putujem, što uz pomoć knjiga i mapa, i gorepomenutog globusa, što uz neizostavnu maštu i tom prilikom zapisujem njihove bisere. To su, zapravo, prave male mudrosti iz kojih bi „oni”, od kojih nam bitisanje zavisi u priličnoj meri, mogli ponešto i da nauče, a ne da mlate praznu slamu, vitlaju patriotizmom u instant – pakovanju, „za ovde” i „za poneti”, ne čineći ništa od onog što doprinosi kvalitetnijem životu ovde, kako u državi tako i u ovom našem gradu…

Šta je to zavičaj? – pitala sam decu.

Kosta: To je mesto gde si se rodio. I tvoj grad ili zemlja, Srbija. Meni je Pančevo zavičaj!
I tako rešismo da napravimo mapu grada, ali pre nego što smo počeli da crtamo i izrezujemo slike sa kalendara i iz novina, želeli smo da razmenimo razmišljanja i znanja o rodnom gradu.

Mapa grada, po viđenju dece, predstavlja mnogo više od geografskog pojma. Grad, to je ono što označava najintimniju pripadnost. Grad, to su prvi koraci, iskustva sa svetom oko nas, draga mesta, kao i ona druga, manje lepa, ali prisutna u našim životima…

– U Pančevu postoje važna mesta: Gradski park, Muzej, Narodna bašta, Sunčani sat, voz i stara železnička stanica, Tamiš, naš vrtić, pijaca, škole… rekoše oni.

Mina: A je l’ igralište važno mesto?
Marko: Pa to ti ima svaki grad! A mi sad razmišljamo šta je u našem gradu najvažnije.
Mina: Ali meni je igralište vaaaažnooo!!! I nema ga kod mene ispred zgrade, a ja bih želela pošto mama ne može stalno da me vodi u park!
Kosta: Ne znam da li ovo treba da kažem… ovo… da u našem gradu ima onih fabrika. Je l’ treba da se kaže samo lepo ili i ono što nije lepo? Te fabrike su ružne kao i oni ljudi što ne paze na nas pa nas zagađuju…ono gde se pravi benzin…
Marko: Rafinerija!
Kosta: Da, i ona druga… Petrohorija!
Marko: Ha, ha, Petrohemija, bre Kosta!

Šta biste voleli da postoji u našem gradu, šta mislite da jedan grad treba da ima? – upitah.

Đole: Ja bih želeo da ima puno staza za bicikl! I još jedan bazen, zato što ja hoću sve to da treniram! Da, plivanje i vožnju bicikla. Sve to, to mi je najlepše!
Jovana: Ja bih volela neko jezerce s patkama i labudovima, a ne volim kad smrdlja vazduh, bljak! To nikom ne treba. Neka stave one filtere na dimnjake i tamo na cevi da se ne zagađuje reka, kao u onoj knjizi što si nam pokazala, pa da cvetići izlaze iz dimnjaka, a ne onaj crni dim! Onda ja kašljem, pa mama mora da me vodi kod lekara da mi stavi onu pumpicu.
Iva: Ja bih volela da đubre ne ispada iz kanti jer mi to mnooogo smrdi i ružno mi je. I da su kante šarenih boja. I da čike dođu svakog dana da odnesu te prljave kante i donesu čiste.
Dušan: Ja bih voleo da su zgrade onako lepe, da ne budu sive i prljave. Može i Emil da naslika na zidovima nešto lepo. I meni se sviđa da imam stazu za bicikl pošto se mi svi vozimo, cela porodica.
Joca: Mi smo hteli da usvojimo jednu kucu, ali kad smo otišli tamo, meni je bilo tužno, pa sam hteo sve da ih uzmem, ali je tata rekao da to ne može. Zašto sve da ih uzmemo? Zato što je tata rekao da oni njih tamo malo pričuvaju, pa ih opet puste na ulicu. A je l’ ti znaš kako je na ulici hladno? Oni nisu normalni!

Deca znaju i gde su i odakle su. Oni znaju i šta bi želeli i kako bi mesto u kojem žive trebalo da izgleda. Naši gradski oci, a za ovu priču nebitno je, da li su to bili žuti ili ovi bezbojni, što bi deca rekla, „mišprdifarba”, iz godine u godinu sve manje se bave dušom i telom grada i građana, sve više njegovom površnom šminkom i svojim nimalo površnim privilegijama. Kao i na nacionalnoj frekvenciji, pinkovski rijaliti u nastavcima…

Sad kad smo njih definisali i obojili, hajde da se pozabavimo sobom i svojim mestom ispod šrafa, pa da odgovorimo na pitanje kako građanske inicijative i aktivnosti utiču na političke procese i dešavanja? Kakve, ne samo stavove i ideje (to bi bio nekakav lakši deo posla), već i akcije i pokrete koji traže alternativna rešenja za mnoga politička, ekonomska i kulturna pitanja, pokrećemo da bi smo naterali „njih” da pomere svoja nedodirljiva dupeta i mozgove (neka sam optimista)?! Hajde da ne govorimo o Vulinovoj suludoj mobilizaciji, već o svojoj, građanskoj mobilizaciji i spremnosti da se upustimo u ono što tako ofrlje i olako izgovaramo: promene. Lako primećujemo kako razne nacionalističke, a bome i verske vođe i paravođe, lepe etikete na građanske aktiviste: „izdajnici”, „kriminalci”, „nepatriote”… ali se teže okupljamo da protestujemo ili podržimo jedni druge u onome što nam je zajedničko, a to je sam život!

Gde je ta nezadovoljna „kritična masa” koja menja i pokreće? Pored kog šrafa čuči?

Autorka fotografija: Snežana Mirić

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

2 Comments to: Kod kog šrafa Si Ti?

  1. Avatar

    Kljuse

    septembar 10th, 2017

    Odavno su „šrafoviiz kojih se čuči“ standardizovani.Znam ,moje mesto ispod „šrafa“je zarđao i otupeo od silnih odvijanja i zavijajnja i baš zbog duše i tela, svoje i svojih bliznjih nađoh se u poslovici „Uzdaj se u se i svoje kljuse“Možda i promenim mesto ….nada je lepa,ali život čoveka je „neshvatljivo čudo“

    Odgovori
  2. Avatar

    TashaNa

    septembar 12th, 2017

    Nisam protiv okupljanja, ali puko okupljanje radi protesta protiv Kurte ili Murte je nekako barem za mene too much. Nagledali smo se toga i naprotestovali, iha…. Međutim, okupljanje radi opšte dobrobiti, mali korak za uređenje nekog dvorište, košenje nekog nepokošenog travnjaka, ili neka akcija građana koji se okupe i dogovore, pa prefarbaju ogradu na školskom dvorištu, ili urede dječije igralište, e to mi je već vrlo konkretno. U mom gradu postoji takozvana kritična masa biciklista. Najprije je bilo simpatično, skupilo ih se desetak, provozali se gradom, tražeći biciklističke staze koje grad nije imao. Do danas je to postao pravi pokret, već su održali četrdeset i neku vožnju upravo po biciklističkim stazama, za koje su se preko lokalnog parlamenta izborili. Nisu one idealne, ali ipak sada postoje i sve ih je više – i staza i biciklista. Svi smo mi šrafovi i kad bismo svi bili istovremeno podmazani, čitav sistem bi funkcionisao besprekorno. Ali ne vrijedi tražiti krivca zbog zarđalog sistema u nekom drugom šrafu. Upravo ovako, kao što si ti, kao šraf, vrlo podmazana i iz tebe izvire znanje, iskustvo, plemenita namjera i ciljevi opšteg dobra, a sve to prenosiš na djecu koja će sutra postati šrafčići – e to je jedini način da se nešto promijeni. Jedino upornim vaspitavanjem i (pre)oblikovanjem novih generacija. Za nas matorije je, bojim se, na svim ovim našim prostorima malo kasno.
    Izvinjavam se zbog dužine, otelo mi se. 🙂

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)