Decembarski žurnal – uoči dočeka Nove…

Snežana Mirić
Objavljeno 16.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Decembar je zaista inspirativan u mnogo čemu. Inače sam naučila (ili sam se naprosto tako rodila?) da razmišljam paralelno na nekoliko koloseka, pa mi je ovo doba godine idealno i za to, jer je svaki dan gotovo prepunjen raznim obavezama.

Čarolija praznika: počinjem da planiram šta ću praviti, šta ću raditi, sa kim ću se posle dužeg vremena videti… Radujem se našoj jelci i mirisima koji će se širiti sobom kao i činjenici da sam staromodna, pa mi plastične supstitucije apsolutno ne padaju na pamet! Radujem se prodavačici luša i svilenih bombona na pijaci, ona mi nekako upotpunjuje taj praznični doživljaj! I kupovini sitnica kojima ćemo uveseliti svoje bližnje i sebe, poklanjajući ih.

Obožavam da dočekujemo Novu godinu kod kuće – sami ili sa prijateljima koji dođu, ali nekako volim da sam tu: malo pričamo, malo slušamo muziku, odigramo i po neku društvenu igru, tu je omiljena klopa naravno, šampanjac koji on ne voli, ali ja obožavam! Ja se obučem za njega, on za mene, našminkam se full sa sve gliterima i pratećim efektima, a onda se u neko doba noću presvučemo u trenerke i šuškamo u ćebad uz kuvano vino! Pogasimo sva svetla osim svećica na jelci, zagrlimo se i ne govorimo mnogo. Slušamo muziku i evociramo uspomene. Čarolija se nastavlja i sledećeg dana kada tradicionalno uživamo uz koncert iz Beča i skijaške skokove iz Garmiša… Vadim iz fioka i sa polica svoje sveske, naravno, tražim omiljene recepte, a znam unapred: vanilice i padobrani – podrazumevaju se svake godine…

Šta ja to zapravo proslavljam u godini kada me svakodnevno obasipaju nonsensima preko svih mogućih medija, ali i preko javnih preduzeća kroz račune, što me ponekad zaboli više nego trabunjanja kvazipolitičara? Ima li uopšte povoda da se bilo šta proslavlja u ovom sve ružnijem, težem i sve češće, zastrašujućem vremenu? Ima, naravno. Baš uprkos. I tako skontam da bih zapravo trebalo da budem zahvalna za mnogo toga što imam. I reših da to zabeležim neka stoji crno na belom kad me „sa’vata ludilo” ( povremeno se i to desi, ne biste verovali), da se otrgnem brže bolje i pročitam šta sam napisala.

Uprkos izvesnim neprijatnostima i tegobama koje s godinama primećujem, zapravo sam zdrava. I na tome beskrajno zahvalna. Iako ponekad jutrom moram da odležim budna dva tri minuta pružena ko šipka čekajući da uspostavim bolju cirkulaciju i otkočim se, do neba sam zahvalna na toj, ljudima podrazumevajućoj mogućnosti što uopšte mogu da ustanem, da se sama obučem, našminkam, odem na posao. I što su moji najdraži takođe zdravi.

Svoj posao veoma volim i radim ga sa entuzijazmom i posle tridesetak godina. I na tome sam zahvalna. Poznajem mnoge koji u odnosu na ono čime se bave imaju sasvim drugačije emocije…

Iako nam i godišnja doba u poslednje vreme okreću leđa i gube se one jasne granice između svakog od njih, ipak se i dalje odvija taj prirodni ritam promena koji meni izuzetno prija. Taman kad se smeni jedno, obradujem se onom koje nailazi, a potom s laganom čežnjom iščekujem sledeće; i ta dva osećanja: radost i čežnja su moja dva glavna osećanja koje prožima priroda. Zahvalna sam, dakle, na svom senzibilitetu da ih osetim svaki put.

Od svih ljubimaca koji postoje, mene je usrećio baš moj Čupa, taj maleni obožavani pekinezer, ružan kao gremlin, sladak kao igračkica, simbol dobrote, umiljatosti, privrženosti. Ponekad osetim fizičku bol kada pomislim da za koju godinu neće biti sa nama, ali odmah se osnažim činjenicom da je on istinski srećan, toliko mažen i voljen jer je on ravnopravni član naše porodice.

Zahvalna sam na sposobnosti da pravim izbore, kao i na umeću da dozvolim sebi greške koje mogu da ispravim. Za ovo drugo trebalo mi je dosta godina, priznajem: najpre sam, kao i većina mladih na nekom svom početku, mislila da sam nepogrešiva, da sve mogu da procenim sa stoprocentnom tačnošću, a potom sam odlazila u drugu krajnost i činilo mi se da ako pogrešim više nema natrag, da je to – to, zacementirano u vremenu i prostoru! Zaista su mi trebale godine i godine da shvatim da se može pogrešiti i vratiti u rikverc, da se mnoge stvari mogu popraviti, a da one koje toga nisu vredne, jednostavno treba ostaviti iza sebe i ići dalje. Kad to sad napišem to mi zvuči sasvim jednostavno.

Zašto vam sve ovo pišem, ovaj vrlo lični dnevnik i slobodno možete reći – limunadu, imajući u vidu sve ono što živimo i što nam se nažalost, događa… Pa baš zato. Zato što neću da dozvolim da me pregazi nekakav politikantski polupismeni fićfirić, ma bio i mnogo važan i opasan, okružen silom i brdom para! Moja građanska neposlušnost ovih dana sastoji se baš u tome da se okružim lepim sadržajima i ne dozvolim da me svojim odvratnim prljavštinama zaskače neko zapravo totalno bezvredan u ovom Univerzumu. Po mom unutrašnjem zidu samo ja mogu da ispisujem grafite i biram sadržaje koje volim. I zbog toga, što je pre nekoliko dana bio Međunarodni dan ljudskih prava. E taj dan ja hoću da protegnem na ove dve preostale sedmice, a onda i na svoj dalji život i ispunim ga onim što me čini da se osećam čovekom a ne konzumentom. Čovek koji je slobodan, koji ume, može i želi da bira.

I potom se setih divnih reči još divnije i prerano umrle, Žane Borisavljević. Oni koji se bave pedagogijom i obrazovanjem znaju da je Žana bila borac za obrazovanje u kome se neguju ljudske vrednosti. Vi ostali nećete protraćiti ni sekund svog vremena ako pročitate biografiju ove izuzetne žene. Pa ću i ovaj deo svog decembarskog žurnala završiti njenim tako jednostavnim a tako pravim rečima koje vam ujedno upućujem i kao prazničnu čestitku:

„U mračnim danima i teškim vremenima, budimo svetlo jedni drugima”.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Decembarski žurnal – uoči dočeka Nove…

  1. Avatar

    Živoslav

    17 decembra, 2017

    Sjajno.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)