Prometejev put utopije

Mima Gavrilov
Objavljeno 28.07.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Utopijska melodrama „Prometejev put” predstavlja najnoviji proizvod nezavisne pozorišne scene novog beogradskog kulturnog prostora – Dorćol Platz-a. Rađena po tekstu makedonskog autora Dejana Dukovskog, dobro poznatog autora kultne predstave „Bure baruta”, kasnije i filma (neuporedivo slabijeg od istoimene predstave), zapravo je rimejk predstave „Duh koji hoda” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada čija je režija bila poverena opet poznatom i priznatom Aleksandru Popovskom. Dorćolskog Prometeja režira mladi nagrađivani reditelj Milan Nešković, a glavnu ulogu tumači uvek odlični Slobodan Beštić. Predstava je ambijentalnog tipa i namenski stvarana za baš ovakav prostor. Odvija se na sedam lokacija u zatvorenom i otvorenom prostoru Dobračine 59, gde glumci vode publiku iz scene u scenu, što dovodi do preko potrebne dinamike kao dobrog rešenja za ne tako zanimljiv rediteljski pristup. Da nije ove ambijentalne postavke i ove „dorćolske šetnje” predstava bi bila prilično dosadna i razvučena. Ovo je inače priča o čoveku koji pokušava da pobedi sistem, o „mogućem Hamletu” koji stvari preuzima u svoje ruke i umesto razmišljanja – baca se u akciju. Protagonista drame Dukovskog u jednom momentu pritisnut nepravdom kreće da deluje i da se bori protiv korumpiranog i lošeg sistema, ali istovremeno ispravljajući nepravdu postaje i sam ubica, jer nasilje rađa nasilje, a ubistvo mafijaškog življa i sveta korupcije i dalje je ubistvo. Glavni junak – Mara (ironično po zanimanju šekspirolog) istovremeno postaje heroj, ali heroj krvavih ruku i heroj koji i sam postaje deo zlog sistema protiv kojeg se bori. Sateran u ćošak, pritisnut nepravdom, oslobođen „hamletovske melanholije”, junak-antijunak uzima pravdu u svoje ruke. Jer, po rečima samog Mare: „Kada nema sistema, ja sam sistem”.

BEOGRAD 14.09.2016. Predstava Promotejev put, Dorcol Platz, glumacka ekipa Veselin Simonovic, Slobodan Bestic, Vanja Ejdus, Tamara Krcunovic, Cvijeta Mesic, Aleksandar Sreckovic Kubura, Vladimir Aleksic, Milan Cucilovic i reziser Milan Neskovic RAS foto Predrag Dedijer

Ideja nije nova, ali je aktuelna i univerzalna, međutim ostaje neki mlaki utisak nakon gledanja predstave. Sličan utisak sam imala i kada sam prošle godine u okviru festivala „Tvrđava teatar” pogledala i njen „original” – „Duh koji hoda”. Nešto je mlako u državi srpskoj kada se radi o ovom tekstu, jer i novosadska i ova beogradska imaju sličan problem, obe su nekako nedovoljno definisane i stvaraju opšti utisak ravnodušnosti. Nisam čitala tekst drame, ali mislim da je ipak u oba slučaja problem u samoj postavci drame, dakle-režiji. Mada nije isključeno ni da sam tekst možda nema tu potrebnu snagu, preko potrebnu za ovakvu ideju. Potencijal koji ovakva priča nosi u sebi nije iskorišćen.

Zanimljivi momenti, iako malo nepotrebno iskarikirani su oni vezani za lik popa koga tumači uvek slični, onako sasvim OK, ali nikada sjajni Vladimir Aleksić. Nekada davno sam ga gledala u Kenoovim „Stilskim vežbama” nekad izuzetne zrenjaninske amaterske trupe kao tek upisanog studenta novosadske Akademije i tada je mnogo više obećavao. Aleksić još uvek nije prevazišao manir Sergeja Trifunovića: „Vidite me ljudi, kako ću ja sada da glumim”, da biste ga doživeli kao ozbiljnog glumca, jer je, iako izuzetno simpatičan, prilično teatralan. Mada, uspeo je da kroz svoj lik prikaže svo licemerje i korumpiranost crkvenog sveta kojem je novac prva i najvažnija zapovest.

Mara, glavni lik drame, ucenjen i sateran u ćošak kreće da menja lošu stvarnost koja ga okružuje, ali uvek po smaknuću jednog negativca saznaje kako iznad tog jednog postoji neki drugi, još veći i bitniji faktor, piramida zla kojoj se ne nazire vrh. Više puta tokom predstave taj glavni koji vuče sve konce oslovljava se kao vuk ili Vuk, dok su svi ispod njega (samim tim svi mi), poslušne ovce. Aludiranje na prezime predsednika više je nego očigledno, ali ipak je ovo poređenje ostalo nekako uzgred i kao da se namerno izbegavalo oštrije kritikovanje ove stvarnosti. Što je prava šteta.

Prometej je ljudima doneo vatru, oličenje je hrabrosti, ponosa i prkosa. Njegovi atributi vezani su za čovekoljublje i težnju za slobodom. „Prometejevom putu”, kao i generalno celokupnom našem teatru, neophodan je upravo „prometejski” prkos, a pogotovo hrabrost, jer bez njih sloboda se ni ne nazire.

Ostavi komentar

  • (not be published)