Bila sam na Kubi na odmoru. Jer odmor je otpor. Treba doživeti Kubu i videti je zaista dok je ovakva u otporu sa svetom, iako bi svim tim ljudima koji žive na Kubi mnogo bilo lakše da nije i dalje pod embargom, jer bukvalno osnovne stvari im nedostaju. Nemaju lekove, nemaju hranu i odeću, a opet imaju sve. Imati i nemati. Paradoks lepote i siromaštva. Siromaštvo nikad nije lepo, ali Kuba jeste. Jedinstvena, raskošno oronula, tužna i jaka. I predivna. Ali ljudima na Kubi, Kuba je i teška. Videla sam Havanu i Varadero i malo Matanzas u prolazu. I more je najlepše tirkizne boje i neviđeno bistro i ribice u boji vam plivaju oko nogu i pesak je svetao… ali Havana je razlog zašto treba videti Kubu.
Barem je mene tresnula lepotom.
Nisam videla Trinidad nažalost ili Sienfuegos, za koji mi je jedan vrlo simpatičan umetnik Kristijan iz Varadera rekao da je najlepši grad na Kubi. Kristijan ima 22 godine, bavi se tetoviranjem i povremenim organizovanjem izleta za turiste, ali retko, jer mu ide dobro tetoviranje, a omiljena knjiga mu je Barikoova Svila. Voli Linča i Aronovskog i možda je jedan od najinformisanijih mladih ljudi sa kojima sam imala priliku da ikada pričam. Toliko voli knjige i film i umetnost uopšte da to pruža utehu za budućnost, zaista. Srela sam ga na ulicama Varadera nekoliko puta i za tih desetak dana u Varaderu, kad god bih ga srela, kao da sam srela starog prijatelja.
Jer ljudi su srdačni i topli. I mnogo znaju. Malo Kubanaca zna engleski, ali ukoliko znate barem malo španskog ili italijanskog ili francuskog, ili ste učili latinski u gimnaziji i imate sluha za jezike, brzo savladate osnove i neki mutirani svedeni španski je sasvim prihvatiljiv i mnogo vam sve olakšava. Opušteno možete da lupetate i grešite i oni će vas razumeti. Jedna predivna poznanica mi je pre nekog vremena rekla kako je divno što volim da putujem i da putujem što više, jer je svako putovanje po jedan fakultet. Što je stvarno toliko tačno, jer ukoliko ste hiperekstrovertni i radoznaliji od najradoznalije mačke, i ujutru „doručkujete alkalne baterije”, pa imate obilje energije kao što na moju veliku sreću imam, onda gde god da odete možete da se lako uklopite i maksimalno doživite grad, selo, prirodu, more, šumu, džunglu, ali uvek najviše volim i biram gradove.
Gradove na moru pogotovo. Volim prirodu, ali sa sadržajem, pre bih obilazila pećine ili antičke iskopine nego što bih samo šetala šumom. Šumom u kojoj su neke skulpture, o daa… ali šuma bez „postavke” je prelepa, ali na kratko mogu da budem samo u takvoj šumi. Volim haos grada. I gužvu i ljude i buku i sve. A Havana je haos lepote. I lepota haosa. To je i Španija i Rodos i Afrika i Italija i malo Rusija, ali na Karibima. Ceo stari deo grada je pod Uneskom od 1982. godine. Trgovi, katedrale, crkve, ušuškani muzeji u kojima postoje nestvarni vrtovi-oaze, stari hoteli, originalne pločice i Tifani staklo, i stari liftovi, izvanredno lepi oldajmeri i ta kubanska muzika koju jedino ako više nemate puls možete da ne volite. To je esencija životne radosti i melanholije života u jednoj muzici. Kuba su i „Tri tužna tigra” i „Kafe nostalgija”, ali najviše „Pre nego što padne noć” (Giljermo Kabrera Infante, Zoe Valdes i Rejnaldo Arenas).
Stara Havana je živi, stvarni filmski set, vremeplov i nestvarnost. Oronule fasade i dalje su prelepe. Da, vidite i đubre, ali i preuređene i renovirane stare trgove. Pošto interneta skoro da nigde nema, sve vam je sporije jer uživate u posmatranju. Kada odete na Kubu najbolje je (ujedno i najpovoljnije) da ste smešteni u casa particulares, privatnom smeštaju gde dobijete sobu, (često sa antikvarnim nameštajem i tavanicom visokom 5m poput naše) sa svojim kupatilom i malim balkonom sa kog vidite stvarni život lokalaca. Komšije se dovikuju i pričaju preko balkona, čuje se muzika iz stana preko puta, jedan pas na drugom spratu trčkara po celom stanu i zapišava terasu, na ulici prodaje se avokado, mango, guava i banane. Banane jedu i sveže i kuvane, kuvane malo podsećaju na krompir. Uveče se šetate ulicama stare Havane i kroz otvorene prozore vidite porodice koje sede na kauču, gledaju hispano sapunice, a kroz neki otvor jedan od članova prodaje rum i još neke sitnice na improvizovanoj tezgi. Snalaze se kako znaju i umeju. Kada kažete Srbija, odmah kažu Montenegro, jer misle da smo i dalje zajedno. Skoro svi znaju za Jugoslaviju i Tita. Jedan čovek, videvši kako radoznalo virim kroz unutrašnjost jednog predivnog hotela, poziva nas unutra i ukratko nam priča o istorijatu zgrade, nekadašnjoj banci koja je kasnije pretvorena u hotel u koji je dolazio i Al Kapone. Tavanica je od originalnog Tifani stakla, starinski lift radi, odlazimo sa tim starijim čovekom, esencijom kulture i lepih manira na krov sa kog se pruža nestvaran pogled na Havanu. Nakon obilaska pitam ga da li je u redu da mu dam 200 pezosa, što je oko jednog dolara i on se zahvaljuje kao da sam mu dala sto dolara.
Ispred apoteka su redovi, police su skoro pa u potpunosti prazne. Krenuli smo samo sa ručnim prtljagom, ali smo poneli dodatne brufene, fervekse i probiotike da ih podelimo. Kada im date brufen kao zlatnu polugu da ste im dali. Rum je jeftin. I ima ga svuda. A kokteli su im najbolji zaista. Ljudi teško žive na Kubi, ali možda baš iz tog razloga ukoliko ste u prilici, idite na Kubu, jer i na taj način pomažete ljudima na Kubi. Ponesite višak lekova, podelite im, kupite neku lokalnu sitnicu, znači im sve.
Kada ste u Havani nezaobilazna je Hemingvej tura, ili je meni barem ona bila na listi. Možete probati daikiri i mohito na mestima gde ih je i sam Hemingvej pio (bila i pila), a to su Floridita i Bodegita del Medio. Ova prva je vrlo fensi, sa starim šmekom, cene koktela su neznatno više nego na drugim mestima, a daikiri je OK, ali smo pili u Varaderu mnogo bolji. Mohito u Bodegiti je bio najboji na svetu, ali definitivno zavisi od barmena, jer sutradan drugi barmen, drugi mohito (čitaj, manje stavlja ruma). Besmisleno je biti u hotelu na Kubi, jer em su mnogo skuplji, em na taj način ne možete doživeti pravu Kubu, plus kada boravite u privatnom smeštaju kao što su kase partikulares, pomažete direktno ljudima koji izdaju svoje sobe u kućama (iako im država naravno naplaćuje veliki porez na prihod), ipak, em je znatno jeftinije, vrlo pristupačno, em steknete i bolji uvid u kubansku svakodnevicu.
Naša gazdarica se zvala Mari, profesorka je engleskog u penziji, mnogo se obradovala haribo bombonama koje smo joj dali, ali još više, naravno brufenu, prevrće očima na pomen Kastra i vidi se da joj je muka od svega, ali je jedna predivna, brižna osoba, sa sjajnim savetima šta nikako da ne radite na Kubi, to jest kako da vas ne pređu i slično.
Ali, da se vratim na Hemingveja. Čovek nije bio nimalo naivan što je izabrao baš Havanu za grad u kom će živeti i kupiti kasnije kuću, Finca la Vigia u kojoj će provesti narednih dvadeset godina, oazu suptilne raskoši (jedino što je apsolutno odvratno su ti silni trofeji životinja koje je pobio, i stvar koja mi kod Hemingveja izuzetno smeta). Ali, videvši i hotelsku sobu u kojoj je živeo pre kupovine kuće, shvatite koliko je realno imao ukusa, (mada mislim da je Gelhorn zapravo ta koja je imala najviše ukusa jer je ona pronašla kuću). U Hemingvejevu kuću nikako nemojte ići nedeljom jer ne radi, iako su zaposleni tamo i nedeljom, i jedini put kada brufen na dar nije upalio, nije bilo teorijske šanse da nas puste, sve što sam znala na španskom nije vredelo, niti činjenica da smo sutra odlazili iz Havane. Vozeći se natrag u malom žutom koko vozilu (tuk-tuk je u Aziji, na Kubi koko, malo vozilo na tri točka u obliku žutog kokosa), ne mogu da ne priznam da se nije odigrala mala hispano sapunica u vidu plakanja i duboke razočaranosti, jer sam se prethodno raspitala i navodno je kuća otvorena svakog dana, pa i nedeljom. Elem, ne bi naše Hemingvej hodočašće bilo ispunjeno da nismo ipak videli i kuću, tako da smo u povratku iz Varadera skoknuli i do kuće i iako je padala kiša (prvi put po danu za tih 15 dana), uspeli smo da vidimo i kuću i Pilar brod i groblje kućnih ljubimaca i prelep vrt, i Pikasa u kući (doduše samo virili u unutrašnjost jer se ne sme unutra, ali uvek vam neko od zaposlenih može fotografisati unutrašnjost ukoliko im pružite svoj telefon (naravno i nešto sitno zauzvrat).
Videla sam i Fustarlandiu, kvart blizu Miramara (pandan njihovom Dedinju) koje je stvorio umetnik Fuster 70-ih godina prošlog veka. Njega nazivaju „Gaudi sa Kariba” i ti mozaici podsećaju malo i na Gaudija i na Pikasa, ali imaju i Šagal šmek i naivu koja ih ipak čini vrlo autentičnim. U Fustarlandiji može da se obiđe glavna kuća-muzej i mala galerija u kojoj se prodaju i originalni Fusterovi radovi.
Putovanja nas menjaju i popravljaju. A Kuba vas nauči da još više cenite ono što imate, osvesti vas koliko je malo zapravo dovoljno.
Kuba treba da se doživi. I živi.
