Nedelja, 4. februar 2024. godine
Napolju jedva dan. Pada kiša.
Vozim do kampusa, u montažu. Svraćam do Dutch Bros-a. Na prozoru mladić mi pruža kafu.
„Ode vikend”, kaže.
Neki kampusi su kao gradići, uvek živi, puni ljudi. UCO je prazan preko vikenda. Poneki student, u begu od kiše.
Skinem mokru jaknu i buljim u b-roll. Uglavnom kadrovi konja.
Odavno nisam pisao ništa na srpskom. Nabadam prstom po slovu Š. Zvez se javlja. Sletela je u San Antonio. Ima razgovor za posao na univerzitetu tamo.
Tako blizu, a tako daleko, kaže mi.
Šaljem joj Annie – „Antonio”.
Ona meni Peter Gabriel – „In Your Eyes”. Kaže, podseća je na Gavricu. Ima stih, keep me awake, a Gavrica cele noći nije spavao. Raste mu zub.
„Nadam se da tetka neće da ga ošiša dok nisam tu”, kaže mi.
Od avgusta ne živimo zajedno. Poslovi nas razdvojili. Ona i Gavrica su u LA-ju, ja sam ostao ovde. Brojimo dane.
Zovem Zvezdaninu tetku.
„Gavrilo, dođi tati da se javiš”, viče Zvezdanina tetka i pokušava da okrene kameru ka Gavrici.
„Mora da se šiša”, kaže mi. „Vaspitačice su počele da mu vezuju repić”.
„Kad jede umasti svu kosu”, kaže.
Zvez se ponovo javlja. Kaže lep grad San Antonio. Prolazi reka kroz centar.
Na putu do kuće vidim čoveka, džogira. Napolju lije.
Još jedna potencijalna selidba. U poslednje vreme živimo sa spakovanim koferima. Nikako da nađemo neko mesto i kažemo to je to.
Odlazim kući i perem sudove. Čeka me par knjiga. Uzeo sam Bergovu Fiziku zvuka, pokušavao da dešifrujem paragraf pola dana. Moram da izvadim neke primere za časove sutra. Pokušavam da se setim šta me sve čeka. Umem samo da se vrtim u krug. Vrtim se u krug, a ne znam kuda idem. Moram da se javim Marku. Moram Dženis da vratim kofer. Moram da se čujem sa Forestom. Da mu čestitam za izložbu. Moram da zovem Aleksa. Moram da kupim kartu. Za dvadest drugi. Gledam da letim u LA makar jednom mesečno.
Ponedeljak, 5. februar 2024. godine
Boli me glava. Studenti vrište po hodniku. Neko kuca na vrata.
„Samo da pitam jel ovo u redu?”, kaže student.
Stavlja laptop na sto, pušta kadar. Pas trči za teniskom lopticom.
„Nije baš u fokusu”, kažem ja.
„Znači ne valja”, kaže on. Zalupi laptop.
Kuca studentkinja.
„Znaš kako si rekao da ne koristimo dijalog”, kaže.
„’Ne može dijalog”, kažem.
Okrene se i ode.
Moram da montiram. Pokušavam da nateram sebe da radim po malo svaki dan.
Skrolujem po internetu. Uglavnom vesti o Zvezdi. Gavrica je danas ceo dan u vrtiću. Uključujem aplikaciju, vaspitačice objavljuju fotografije dece. Nema Gavrice. I kada ga ufotkaju, uvek je nešto s leđa.
Zvezdanina tetka kaže da je smršala šest kila.
„Ne jedem ništa ovde”, kaže. „Sve ima ukus sapuna”.
Čujem studente u redakciji.
„Umukni”, dere se neko.
Na Uvodu u masovnu komunikaciju gledamo Adama Kertisa.
„Jedva čekam Apple Vision”, kaže student. Ostali vrte glavama.
Na Dizajnu zvuka moram da pomerim rok za predaju radova za nedelju dana.
„Ne mogu da verujem da niko ništa nije uradio”, kažem.
Jedna studentkinja diže ruku. Kaže ona je uradila.
Ostali ciče i aplaudiraju joj. Pričamo o Lars fon Trirovoj instalaciji sa mravima. Pitaju me kad ću u LA. Koliko dugo nisam video Gavricu. Pitaju me jel mogu ranije da izađu. Pitaju kad je tačno rok za predaju. Da li planiram da oduzimam poene. Da li ima popravni. Ne radi im kompjuter. Šef ne da slobodan dan. Kola se kvare. Babe umiru. Bebe se rađaju.
Većina mojih studenata su prva generacija na fakultetu u svojim porodicama. Većina rade, pedeset, šezdeset sati nedeljno. Koriste slobodne dane da dođu na časove. Zaduženi do guše. Stisnuti sa svih strana.
Srećem Marka u hodniku. Priča sa studentima.
„Kako koleno?”, pitam.
„I dalje đubre”, kaže. Skinuo je protezu. Kaže žulja ga. Od decembra jedva hoda. Čeka operaciju.
Zovem Zvezdaninu tetku.
„Lije ceo dan”, kaže. Poplava u LA-ju.
Gavrica joj skače po glavi. Uhvatila ga histerija jer ne može napolje. Kaže Zvezdana joj se ne javlja.
Student mi šalje mejl.
Poštovani profesore, budući da niste odgovorili na moj prethodni upit, pretpostaviću da vam ne odgovara termin koji sam predložio. U tom slučaju, ukoliko ste u mogućnosti, hajde da zakažemo sastanak za utorak, sledeće nedelje.
Džejkobe, nabadam po tastaturi. Februar je. Pojavi se na času.
Idem kući i nalazim paket na stepenicama. Stigle su fotke. Pregledam ih, tražim makar jednu u fokusu. Izvučem jednu, iz Baltimora. Zvezdanina dodela diplome. Zvez u doktorskoj odori, drži Gavricu.
Ponovo zovem Zvezdaninu tetku, da vidim da li je živa.
Mašina za sudove okreće novi krug. Zvez se ne javlja ceo dan. Intervjui za posao na fakultetu traju dugo. Sastanci sa dekanima, prezentacije, večere. Tetka se zabrinula. Ponovo prolazim kroz fotke. More. Gavrica na plaži. Gavrica u parku. Gavrica kiti jelku.
Utorak, 6. februar 2024. godine
Na času studenti debatuju ko bi u kom gradu najradije živeo. Pričamo o gradovima. Ja im pričam o Baltimoru. Pitaju me da li znam baltimorski akcenat.
Zvez i ja smo živeli tamo dve godine. Dve godine stezanja kaiša. Jednom sam u Baltimoru video pacova zaglavljenog u betonu. Jednom nam je ostalo dovoljno para za jedan milk šejk koji smo pili zajedno na klupi preko puta Hopkinsa. Jednom je Zvez zaboleo zub i otišla je kod zubara i cela ušteđevina nam je nestala preko noći. Venčali smo se u Baltimorskom sudu, tamo gde su snimali The Wire. Službenik se mučio da pravilno izgovori naša imena.
U fakultetskoj redakciji, Markovi studenti imaju trening pred vesti. Ove nedelje kreću sa programom. Jedan od mladića se penje na stolicu i drži govor.
Par ljudi tapše. Mark masira koleno.
Zvez se javlja sa aerodroma.
„Tata je u bolnici”, kaže.
„Šta se desilo?”, pitam.
„Tromb u plućima”, kaže.
Kaže onesvestio se.
„Jel misliš da trebam da odem u Srbiju”, pita.
„Ne znam”, kažem. „Možda”.
Odem kući. Iznosim kante za đubre na ulicu. Sutra je reciklaža.
Zovem Foresta. Pričamo o njegovoj izložbi. On, Ison, i još neka ekipa. Kaže došlo je dosta matorih bogataša iz LaGrange-a.
„Jesi prodao nešto?”, pitam.
„Nije to moja publika”, kaže. „Uglavnom su se zgražavali”.
Neko parkira ispred komšijine kuće. Lupa vratima. Tišina je.
Pre neki dan sam pričao sa Jocom. Sećali se kako smo izmišljali filmove na putu do gimnazije.
„Ovde klinci to rade u osnovnoj školi”, kažem. „Posle prevaziđu”.
„A mi nikako”, kaže on.
Sreda, 7. februar 2024. godine
Stigao sam jutros, oko devet. Bliži parking je bio pun. Svratio sam do Studentske unije po kafu. Dečko koji radi na kasi mi već neko vreme ne naplaćuje. Odmahne rukom. Kaže neće da se smara za dva dolara.
Boli me glava. Zovem Zvez.
„Kako ti je tata”, pitam.
„Utučeno”, kaže.
Sledeće nedelje joj je rođendan. Ne zna kako da proslavi. Prošle godine smo bili ovde.
Na času pričamo o Arnoldu i Adornu. Pričamo o Mekluanu i Gutenbergu i naučnom metodu. Pričamo o tome gde je dobar pho u Edmondu (nigde), a gde u OKC-u (navodno Pho 54), šta se daje u bioskopima, o skandalima sa Gremija, pričamo o difuziji, pričamo o Bernejsu, pričamo o demokratiji, slobodi, medijskoj infrastrukturi, pričamo o ideji slobode vs stvarnom iskustvu slobode, pričamo o Polu Silsu i Second City-ju u Čikagu i povisimo ton i mlataramo rukama i prepiremo se, pitam kako da znamo kada mislimo da smo slobodni, a kako kada smo stvarno slobodni.
„A da ne cepidlačimo”, kaže studentkinja iz zadnjeg reda.
Srede su postale baš duge. Na Dizajnu zvuka, gledamo Rubena Mamulijana i Tatija. Gledamo scenu iz M. Pričamo o nemačkim rediteljima koji su bežali od nacista u USA. Puštam im scenu iz nekog filma Abrahama Polonskog.
„Koji je ovo film”, pita neko.
Pokušavam da se setim. Nemam pojma. Srede su postale baš duge. Imam crne rupe u sećanju. Gomilu potisnutih stvari.
Vozim do Sprouts-a, kupujem slatkiše. Dok je Zvez bila tu kuća je bila puna slatkiša.
Rajan se javlja. Sedi ispred Supreme Court-a, čeka Trump vs Anderson, sa još oko sedamdesetak entuzijasta.
„Koga si došao da podržiš?”, pitam.
„Isuse”, odgovara Rajan.
„Da li će dati Trampu da priča?”, pitam.
„Neće”, kaže.
Rajan već neko vreme pomaže svom starom rođaku. Vozi, nosi, menja pelene. Uvek mora da bude dostupan. Ne može da napusti DC. Rođaku je skoro uginula mačka i pao je u tešku depresiju. Godinama vuče neku neizlečivu bolest. Često pada.
„Jel imaš neki odmor”, pitam ga. „Kad ćemo se videti?”
„Ne znam”, kaže. ’„Mogu nešto da slažem”.
Četvrtak, 8. februar 2024. godine
„Daje se Inside the Yellow Cocoon Shell u OKCMOA”, kažem studentima. Kraj nedelje je. Nikome se ne ide.
„Posle onog brazilskog filma više ne verujemo tvojim preporukama”, kažu.
Čekam Marka. Mora da ostane do pet da bi studenti odradili vesti. Idemo na piće sa Hanebatom. Na putu do parkinga srećem divlju gusku na jednoj od fakultetskih pažljivo šišanih livada. Stoji mirno, kao statua, na sve jačem vetru.
Zvez se javlja. Otišla po Gavricu u vrtić. Zove me na video da vidim kako Gavrica vozi trotinet.
„Moramo da ga šišamo”, kaže. „Kosa mu je ogromna”.
Okreće kameru ka zaraslom Gavrici koji odmiče na trotinetu.
„Stop”, viče Zvez. „Ulica”.
Sa Markom i sa Hanebatom idem na pivo u Patriarch. Nekad su skoro svi profesori išli na kraju nedelje. Sada samo nas trojica. Patrijarh prazan. Nekoliko parova. Sporadično neko s posla, na pivo pred povratak kući.
Posle nekog vremena Mark ustaje da ide. Kaže mora da pusti psa da piški.
Vozim do prodavnice. Vetar se pojačava. Već par godina nagovaram sebe da krenem da jedem zdravo. Uzimam sok od šargarepe. Dobro je za oči. Na parkingu me presreće jedna žena.
Da li sam odavde, pita.
Nisam, kažem, i ona se okrene i odgega se do sledećih kola.
Napolju je živo. Petstokec pun. Zvezdanino omiljeno mesto. Pola disertacije je tu napisala. U daljini proleću farovi. Dođem kući i gledam pauka kako se penje uz zid. Odem u kuhinju i jedem slatkiše.
Pokušavam da dobijem Zvez i Gavija. Vidim online da je bio zemljotres. Ništa nisam osetio. Ponekad zamišljam kako me u pola noći, dok spavam, uhvati tornado. Nebo deluje čisto. Kažu da nebo pozeleni pred tornado. Prošle godine je jedan naleteo blizu, ali to je bilo noću. Sedeli smo u jaknama, čekali da krenemo u sklonište. Gavrica je spavao. Kada se približi, tornado zvoni. Kao lokomotiva.
Zovem ih. Konekcija je loša. Zvez pokušava da nagovori Gavija da peva.
„Ajde, pevaj tati”, kaže.
Gavi se smejulji u kameru.
„Mnogo voli ’Summertime’”, kaže Zvez i pušta pesmu.
„Ceo dan sam na telefonu”, kaže.
Prekidamo i ostajem sam u tišini i brujanju.
Petak, 9. februar 2024. godine
Fakultet šalje informacije o snežnoj oluji. Da se spremimo za nedelju. Biće slaba vidljivost na putevima. Idemo u minus. Oklahomljani nisu navikli na sneg. Tornado ih ne uzrujava previše ali ih od snega i leda hvata panika. Možda se neće raditi u ponedeljak.
Zove Zvez.
„Šutirao me je cele noći”, kaže.
Zatvorila je oči. Gavrica se popeo na sofu i drnda gitaru.
„Gavrice”, vičem.
„Dođi da se javiš tati”, kaže Zvez.
Gitara se udaljava.
„Zauzet je sad”, kaže Zvez. „Svira”.
Kaže mi da se probudio u jedan i nije hteo da se vrati da spava. Na kraju je zaspao oko tri, probudio se u deset do pet.
„Mrtva sam”, kaže Zvez. „Kako mogu ovako da živim?”
„Kako bilo ko može ovako da živi?”, kaže.
Čula se sa svojim tatom. Stabilno je, kaže. Deli sobu sa osmoricom. Nema telefona, nema interneta.
Gledam b-roll, montiram malo. Sve po malo. Stižu mi knjige iz biblioteke. Razmišljam da odem do parka. Mark je na fizikalnoj terapiji. Prošle godine smo Zvez i ja uzimali kafu u Dutch Bros-u i vozili do Haffer Parka. Gavrica je spavao na zadnjem sedištu. Kad se probudi, šetali smo oko jezera po kome su plivale divlje patke i labudovi. Jednom je neko dete upalo u jezero. Majka se odmah bacila za njim, izvukla ga za kragnu.
„Jesam ti rekla”, vikala je. „Jesam ti rekla”.
Montaža ide sporo. Pokušavam da napravim neki plan. Šta ako zaveje nedelju dana ili više?
Odem kući i kuvam ručak. Zovem Zvez i Gavija na video poziv. Jedemo svi zajedno.
„Pašće sneg, Gavrice”, kažem.
On se smeje. Lupa kašikom o sto. Zvez mi pokazuje predmete koje je Gavrica napravio u vrtiću.
Činiju od papira. Pticu od kartona iz rolne toalet papira.
Već par dana me boli glava. Googlam oftamologe. Pre četiri godine mi je iz čista mira eksplodirao kapilar u oku. Nedeljama sam spavao uspravan, čekao da se krv slije. Deda je oslepeo. Zabolela ga glava, otišao da legne i probudio se slep.
Ne deluje kao da će snežna oluja.
Za dve nedelje putujem. Ovo je najduže koliko nisam video Gavricu. Mesec i po dana. Plašim se da ostanem bez očiju, a dok ih imam ne koristim ih kako treba. Mora da postoji mehanizam upotrebe oka. Pada mrak. Soba se polako gubi. Ustajem i palim svetlo.
Subota, 10. februar 2024. godine
Pokušavam da nađem neki prenos Zvezde.
Mark zove na Super Bowl sutra. Kupio je skoro novi TV. Kaže biće žurka ako nas ne zaveje.
„Za koga navijamo?”, pitam.
„Moj tim nije prošao”, kaže.
U nekom davnom životu, Mark je radio za ESPN-u. Američki fudbal se kod njega gleda fokusirano.
Shvatam da nema više kafe. Oblačim jaknu i izlazim. I dalje je mirno, ništa ne najavljuje nevreme. Ljudi sa psima. Čekaju pored travnjaka, kese u rukama. Mašemo jedni drugima. Prelazim ulicu, između Zvezdaninog omiljenog Petstokeca i Muzeja Edmonda u koji smo vodili Gavricu kad više nismo znali kako da ga animiramo, pored niza azijskih i italijanskih restorana, pored zabačenog francuskog restorana fine kuhinje koji navodno operiše ovde godinama iako još uvek nisam upoznao nikoga ko je tamo bio i jazz lab-a koji najavljuje veče sa Joy Harjo.
Svake subote u podne Oklahoma testira sirene za tornado.
„Ja ovo nikad ne bih čula da je stvarno tornado”, rekla je Zvez.
Zvuči kao jeka u daljini. Prelazi u podnevnu melodiju crkvenih zvona. Na svakom uglu druga crkva. Oklahomljani drže do svoje vere. Kupujem kafu u Sprouts-u. Sledeće nedelje je Dan zaljubljenih, sve prodavnice su izbacile bukete i bombonjere u prvi plan. Na kasi je gužva, ne zna se da li se spremamo za snežnu vejavicu ili za Super Bowl ili za Dan zaljubljenih. Idem kući. Na svakom semaforu zalepljena slika kučeta. Missing, piše.
Ako ništa, Oklahoma ima svoj tempo. Kad smo se doselili, dok još nisam znao šta stvarno znači sooner, mislio sam da se to odnosilo na doseljenike koji su prerano stali. Nisu nastavili ka zapadnoj obali, ka zlatu, ka Kaliforniji. Ali sooner se ne odnosi na to.
Pijem kafu u tišini. Puštam muziku. Ocenjujem. Napolju blješti dan. Prozor se sija.
Autor je filmski reditelj i profesor na Univerzitetu Centralne Oklahome
