Nedelja, 12. maj 2019. godine
I pored najavljene kiše, dan je dobar: gotovo kao da je proleće! Ukrcasmo se u ATP autobus za Ivanovo, idemo na ručak i druženje kod tetke moje drage. Srećom, ATP sada funkcioniše besprekorno, jer vozači prodaju karte – naročito kad je velika gužva radnim danima – štrajk vozača glavešine su rešile baš onako kako bi i Tačerka rešila: otpustiš ove, odrediš dodatne obaveze onima – i eto novca! Po povratku, reč-dve sa radnicom u „Maksiju”: slobodni dan dobija tokom onog što je većini ljudi radna nedelja; kaže da se ne žali, osim što ne može da se vidi sa prijateljima, jer oni tada, naravno, rade. U prodavnici kao i u pošti: ljudi nervozni kada se napravi red pred kasom (ili šalterom), pa su im radnice krive, jer svi znamo da radnici sami organizuju vođenje poslova. Takođe, uvek me je fascinirala kultura i solidarnost našeg naroda: kad se otvori nova kasa, na nju trkom i zadržavajući dah naskoče oni koji su na kraju reda bili. Dođosmo kući, bacih se na učenje Jave, kao i svakog dana, zato što… Divan je posao nastavnika, ako se izuzmu uslovi rada, visina plate, nivo odgovornosti i nadziranje, kontrolisanje i jasna poruka koju je još pre koju godinu poslao Dušan Vujović (tadašnji ministar finansija) rekavši nam da razmislimo koliko radimo, pa da eventualno nađemo dodatni izvor prihoda. O dodatnim izvorima prihoda verovatno zna iz ličnog iskustva.
Ponedeljak, 13. maj 2019. godine
Rano ustajanje, iako bi u jedan od četiri objekta mog radnog mesta trebalo da stignem tek u šesnaest časova. Elektronska pedagoška sveska, „eŠlajbok”, pod prste: ko još mora da bude ocenjen za aktivnost u ovom polugodištu, kome nedostaju ocene, ko će verovatno insistirati da izostanak sa 50 odsto časova znači da mu valja pružiti još jednu, pa još jednu šansu… Sve u svemu: kako dovršiti nastavnu godinu za srednjoškolske maturante, a ostati čitav. Roditelji su, napokon, primetili da im deca pohađaju školu, pa su se setili da postoje i „otvorena vrata” – sada opsedaju moje koleginice i kolege razredne starešine, pokušavajući da izboksuju nešto za svoje zlatno i vredno, ali neshvaćeno dete. A dete? Njihovo dete raspravlja o poslednjoj epizodi „Game of Thrones” – sve je nešto razvučeno, predvidljivo i dosadno, nije kao naša politička svakodnevica, gde je tolika papazjanija da ne znaš ko je Deneris, a ko Degeneris. Pričali o Kantovom kategoričkom imperativu; učenici tvrde da svi ljudi lažu, i da zbog toga laž nije nužno loša. Zaključismo, međutim, da niko sebe ne smatra lažovom. Dakle: svi lažemo, ali niko nije lažov. Za svaki slučaj, učenika koji je iz nepoznatih razloga držao ličnu kartu na klupi, upozorih da je bolje da je sakrije, da mu je neko ne ukrade i otvori firmu na njegovo ime.
Utorak, 14. maj 2019. godine
Ministar prosvete pominje neke studijske kurseve od tri do osamnaest meseci; ne znam koji kurs da završim da bih ga zamenio na funkciji; možda neki koji traje tri-četiri meseca? On je savremen čovek, zna da ne može da se nada da tokom života neće morati da menja struku. Možda obojica da se prekvalifikujemo za par meseci – i zamenimo mesta? Kod nas svako filozofira, ne bi mu mnogo trebalo da postane nastavnik filozofije. Ne menjaju se samo radna mesta, već i vremenske prilike, kao što reče aforističar Peđa Đakonović – Đakon: „Između proleća i leta su očigledno zahladneli odnosi”. Juče u jednoj školi među učenicima tema bila „Game of Thrones” (čak smo uspeli da je uklopimo u kontekst Kantovog kategoričkog imperativa!), a u ovoj školi umalo se na početku časa ne potukoše momci, jer je jedan obelodanio par momenata iz „Avengers: Endgame”, a drugi posle nastave ide u bioskop… To smo razrešili dijalektički, naravno. Koleginica kaže da anketira učenike o radu nastavnika informatike i matematike; sve to pokreće naše ministarstvo, po celoj Srbiji. Kad je čuo da će učenici da procenjuju njegov rad, kolega reče: „Daj, prebaci i meni te knjige što čitaš o programiranju…” Povratak u Pančevo multiplom; no, jedan stariji Pančevac neće da sedi u sredini, kaže: „nisam žena, pa da dižem noge!” Momak na susednom sedištu i ja se pogledasmo, ali bilo je očigledno: stari sugrađanin ima dobrog druga u rakiji – verovano se ohrabrio, pa razvezao jezik. Sutra će, trezan, u autobusu verovatno da gunđa kako je omladina nekulturna i nevaspitana.
Sreda, 15. maj 2019. godine
Zbog srede i petka obožavam ono „lako je prosvetnim radnicima”. Odem na prvih par časova u prvoj smeni, vratim se kući u Pančevo, pa nakon nekoliko sati odem na časove u drugoj smeni, u međuvremenu pregledajući kontrolne i planirajući dodatne aktivnosti za sledeći dan, kada će učenici rešavati neke logičke probleme i dobijati posebne poene (da malo poboljšaju ocene, naravno, to je sada prioritet). Dva su tipa učenika najčešće danas uzimala reč: prvi, koji ima uglavnom petice i četvorke, a nakon novog odgovaranja kaže da misli da nije zaslužio više od trojke; drugi sa prosekom 4,00 pita koliko petica bi trebalo da dobije u narednih šest časova da bi bio 4,50. Srećom, blizu škole je odlična pekara: oni ne pitaju šta mi treba, samo pakuju. Ja nikako da naučim tu veštinu. U autobusu, tokom ta dva odlaska i dolaska, čitam još o Model-Viewer-Controller konceptu programiranja i proučavam UML dijagrame, dok osoba sa moje leve strane sve vreme šalje poruke sa 90 odsto emotikona i dve reči po poruci, a ja se nadam da osoba sa desne strane nije Java guru koji mi se, u sebi, podsmeva kao amateru. Opet slušam „Rancid” i odličnog basistu, ponosan što sviram sa još boljim. Šteta što smo lenji k’o Srbi kad je potrebna revolucija, pa nikako da snimimo spot.
Četvrtak, 16. maj 2019. godine
BG voz funkcioniše savršeno – poput nemačkog javnog prevoza, ali još brže, jače i bolje. Jedino što imamo voz na sat vremena, sa kašnjenjem od pola sata danas. Ništa zato – još brže, jače i bolje krenem ranije nego obično i uživam ukupno 220 minuta u putovanju ka poslu i od posla. Posle sa dragom „šoping” za svadbu – loše nam je, nismo navikli na pipkanje „krpica”, dugotrajno i mukotrpno isprobavanje, usiljenu ljubaznost prodavačica, svetlucanje okica žene koja je prošla tek par radnji, a već je dva sata u lovu. No, reče meni kolega: „ma pusti to, preživećete, ali vidite da napravite i vi svadbu – mi smo novcem koji smo dobili na svadbi kupili auto i uplatili letovanje”. Hm, auto… Pokušavam da uklopim još poneki čas teorijske nastave za vožnju sa svojim šarenim rasporedom časova. Srednjoškolci završavaju teoriju saobraćaja za mesec dana, ja razvlačim već tri meseca. Šta ćeš, meni ne bi važilo opravdanje na poslu. Šta bi bilo da nastavnik piše auto-školi opravdanje za učenika, rečima: „Molim vas da učeniku Peri Periću pomerite polaganje teorijskog ispita, jer ima neodložne obaveze u školi”?
Petak, 17. maj 2019. godine
Još uvek – u drugoj polovini maja – poneki privatni fakultet promoviše svoje usluge maturantima srednje škole. Upravi škole nikada nije problem da te obaveste da ćeš petnaest minuta časa izgubiti slušajući sa učenicima kako su državni fakulteti propala investicija, a da je sve „super” u privatnim, ali ako kojim slučajem radiš trideset minuta u zakonskom štrajku – pobogu, katastrofa! – deca neće ništa naučiti ako im skratiš čas tih petnaest minuta! Mada, bilo je zabavno, primetili su i učenici: mladi saradnik sa fakulteta predstavlja svoju firmu divnim rečima, i dok iznosi mnoštvo paušalnih osuda na račun rada državnih fakulteta – nekako je provukao da je i on završio državni fakultet… Pa, dobro, dakle, stekao si loše obrazovanje, zar ne? I sada ćeš ti da predaješ ovim maturantima? Gotovo kao naši maštoviti reformatori obrazovanja: do sada nije valjalo ovo, nije valjalo ono, kao da su cele generacije upropašćene „tradicionalnim” pristupom obrazovanju… ali su isti ti reformatori stručnjaci, iako su upravo u tom užasnom obrazovnom sistemu stekli znanje i veštine? Učenik me pita da li može takav vid promocije privatnih škola da se zabrani. Šta da mu kažem, kad se zna ko je i šta je naš ministar i ostala svita? Samo se osmehnem. Učenik nije glup.
Subota, 18. maj 2019. godine
Radna subota! Prepodnevno „slobodno vreme” provodim postavljajući ponovo „onlajn” svoje staro čedo – (MMORPG) igru iz 2013. godine, kad sam prvi put ozbiljno utonuo u programiranje. Tada sam se nadao da ću od toga nešto zaraditi, ali dragi PayPal još uvek nije omogućavao transfer novca ka Srbiji. Do sada je, međutim, vreme pojelo jezik u kojem sam programirao igru i postavljam je samo da se nas nekoliko zabavlja. Šta znam, možda bude dobar momenat u mom CV-u, kada napokon rešim da odem iz prosvete. E, moj Dušane Vujoviću! U školi, naravno, po nekoliko učenika iz svakog odeljenja. Ostali su zaključili da radna subota nije bitna. Ne krivim ih, nemaju vazduplohov da bi stigli brzo na kraj Zemuna i vratili se, ne mogu da se telepromptuju, a ni sineapsis nastavne teme im nije uvek po volji. Znaju i oni za izreku: „Izvedite decu na pravi put – put graničnog prelaza”. Posle škole – pravac u drugačiju školu: još malo časova teorije da odslušam za vožnju, možda ovaj put ne budem najstariji u učionici. Vikend, napokon! I pšenično pivo.
Autor nije čovek, već mašina. Miša Mašina. Rodio se jednom, živeo u četiri države ne menjajući mesto prebivališta; još uvek ide u školu. Omiljena hrana: jeftina. Omiljena odeća: kineska. Pančevac od pre pet godina. Izbeglica iz Beograda.
