The Big Blue

Ildiko Erdei
Objavljeno 15.09.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 20 mins

Nedelja, 8. septembar 2019. godine

Već smo naručili jagnjetinu, grčku salatu i dva Alfa piva, kada je telefon zabrujao. Ovog leta, prvi put sam aktivirala opciju na imejlu, koja svima automatski šalje generičku poruku da sam na odmoru i da neću biti dostupna do određenog datuma. Mejlove sam odlučno ignorisala, ali sam poruke na društvenim mrežama ipak proveravala, kao što sam povremeno ostavljala i digitalne tragove kao virtuelne kamenčiće na našem putu po jugu. Preko fejsbuka, Nenad me je podsećao na dogovor da ove nedelje vodim dnevnik, i ja sam, iako sam se u dnu duše nadala da je zaboravio, shvatila da nije i da sada nema vrdanja. Što je još zanimljivije, ove nedelje dnevnik će voditi i moja doživotna drugarica, horska saputnica i kuma Kata, pa će nam se putevi i životi ukrstiti i na ovaj način, na šta, zahvaljujući za to blagorodnom okruženju, gledam poetskim očima. Mahinalno sam počela da preturam po torbi, tražeći blokče i olovku, pošto moja ideja dnevnika podrazumeva uspostavljanje balansa između brižljive dokumentarnost i refleksivnih momenata, a i jedno i drugo u mom slučaju – u ovim godinama i u okolnostima u kojima sam se nalazila – zahteva da bude pribeleženo.

Na Hidru, gde nas je usred ručka zatekla Nenadova poruka, došli smo na jednodnevni izlet iz obližnjeg mesta Ermioni, na jugoistoku Peloponeza. Ulice, kuće, palate Hidre sa tipičnom ostrvskom živopisnom arhitekturom, slapovi ružičastih bugenvilija koji se spuštaju niz sveže okrečene bele zidove, vrata i šalukatre u intenzivnim plavim, zelenim, crvenim bojama predstavljaju opčinjujuće prizore za mase turista, među kojima smo bili i mi, koji su trpeljivo tabanali strmim ulicama i ushićivali se „autentičnom Grčkom”. Uza sve to, ja sam na Hidru došla kao na lično hodočašće, da obiđem mesto na kome je živeo, komponovao i pevao Leonard Koen, i odakle je potekla jedna od najlepših ljubavnih pesama sa biografijom, posvećena ženi sa kojom je na Hidri živeo – „So long, Marianne”. Posle dužeg tumaranja, gugl nas je doveo do Koenove kuće, u ulici koja danas nosi njegovo ime, a koja je u vreme kada je on tu živeo, kao deo umetničko-boemske kolonije slobodnomislećih stvaralaca, verovatno bila bezimeni sokak. U međuvremenu, počev od osamdesetih godina, Hidra se džentrifikovala, postala je ekskluzivno mesto za boravak imućnih i pristajalište jedrilica, glisera i jahti nove ekonomske i estradne elite. Kada je ta promena počela, Koen je prestao da dolazi.

Ponedeljak, 9. septembar 2019. godine

Danas je deseti dan našeg godišnjeg odmora, a istovremeno prvi koji provodimo u relativnoj pasivnosti, onako kako se zamišlja „pravi odmor” – kasno ustajanje, lenčarenje uz kafu na komfornoj terasi apartmana, lagani doručak, šetnja kroz borovu šumu do stenovite plaže i uživanje u svežini slane vode i zapljuskivanju talasa. Sve do sada, naš odmor neko bi mogao nazvati i „umor”, pošto smo menjali gradove, mesta i smeštaje (sve ovo koristeći grčki javni prevoz na kraju sezone, što je posebno iskustvo), peli se po zidinama i sunovraćivali do mora, dok god bi nas noge služile i dok smo osećali da imamo snage u telu. Biti putnik nije uvek lagodno, ali sam sigurna da ne bih zamenila naše vijugavo, poluplanirano i na momente impulsivno kretanje po Peloponezu, za sigurnost i izvesnost bilo kog paket aranžmana. U proteklih deset dana obišli smo Atinu, spustili se preko Korinta na Peloponez, smestili se u Nafpliu odakle smo odlazili u obilaske Mikene, Argosa i Epidaurusa, da bismo se preko Kranida dovezli (s dva autobusa, jednim minibusom i taksijem, na koji smo čekali dok ne prođe siesta :)) u Ermioni. Iako je prošlo šezdeset godina od kada je engleski putopisac Patrik Li Fermor putovao po južnom Peloponezu i opisivao njegovu divlju lepotu i teško dostupne predele, izgleda da se u tom pogledu nije mnogo toga promenilo, osim što su magarce kao sredstvo transporta zamenili taksiji, podjednako svojevoljni, nepredvidivi i živopisni. Sestra mi šalje poruku, pita hoćemo li se konačno okupati, i hoćemo li im poslati slike mora, pa to i činimo. Opojna mešavina mirisa bora, soli i vode ima efekat Prustovih madlenica, pa se Dragan i ja prisećamo detinjstva, njegovog odrastanja na moru, i mog letovanja u Primoštenu, koji me neobično podseća svojom morfologijom na Ermioni, i što me čini na poseban način istovremeno uzbuđenom i spokojnom. Dan završavamo šetnjom do crkve na drugoj strani zaliva, odakle se pruža pogled na grad, u koji pred zalazak sunca, sa bonacom, uplovljavaju jedrilice i katamarani. Zabavljamo se brojeći ih, i prateći kako se usidruju i ukonačuju u mirnoj luci. Srbija deluje beskrajno daleko.

Utorak, 10. septembar 2019. godine

Rešili smo da za jedan dan produžimo boravak u Ermioniju, ali je to značilo da moramo naći novi smeštaj, samo za tu noć. Imali smo sreće da se naša domaćica zauzela za nas, i da nam je pomogla da pronađemo pansion blizu luke, u koji nas je i prevezla. Spakovali smo se brzo, oboje smo poštovali dogovor da na put pođemo sa minimumom stvari, što zbog cene avionskih karata, što zbog lakšeg kretanja. Novi smeštaj bio je neuporedivo skučeniji od prethodnog, u sobici jedva da si mogao da se okreneš, ali je zato postojala velika zajednička terasa sa pogledom na marinu i na zaliv. Uživali smo u tome. Mnogo manje uživanja pružilo nam je praćenje košarkaške utakmice između Srbije i Argentine, koju smo se namerili da gledamo, a bolje da nismo. Ukratko, Dragan se toliko iznervirao da je na sredini druge četvrtine napustio sobu i otišao u nabavku, a ja sam strpljivo odgledala meč do kraja, i tim povodom izvukla nekoliko zaključaka. Prvo, urušio se stari poredak u kome se znalo ko su favoriti, a ko autsajderi. Izgleda da više nema veze koliko NBA igrača imaš u ekipi ako oni ne funkcionišu kao tim, i ukoliko nisu motivisani nekim drugim razlozima, važnijim od finansijske dobiti, da zaigraju za državnu reprezentaciju. Drugo, da je ostalo sve manje stvari u Srbiji koje su „bolje od države” – držali smo da su košarkaši i još neki sportisti još uvek kadri da se uzdignu iznad sveopšteg dilentantizma koji je ovladao državom; toga će biti sve manje, i to je potpuno logično. Konačno, a povezano sa prethodnim, da ima nešto suštinski i dubinski loše u sistemu i državi u kojoj je zakonski dozvoljeno i moralno prihvatljivo da sportisti reklamiraju sportske kladionice i klađenje; i to ne bilo koji sportisti, nego reprezentativci i treneri reprezentacija, koji bi trebalo da budu uzor mlađima i generacijama koje dolaze. Primera radi, najpopularniji grčki košarkaš Giannis Antetokounmpo reklamira nacionalnu grčku aviokompaniju Aegean Airlines i – čokoladno mleko, a ne Sportbet i Mozzart kladionice. Najteža, najdublja i najpogubnija kriza po društvo u Srbiji je upravo moralna, a najopasnije je što to većina ne uviđa i ne priznaje.

Sreda, 11. septembar 2019. godine

Kao i obično kada treba da krenem na put, budim se pre alarma, plašeći se da ću se uspavati. Napolju je još uvek mrak, ali se tiho dižemo i počinjemo spremanje. Sinhonizujemo aktivnosti, usaglašavamo se, tuširanje, kuvanje kafe, pakovanje, prepakivanje preostale hrane, sve obavljamo u tišini i povremeno gledamo na sat. Imaćemo vremena da popijemo kafu na terasi pre polaska, možda čak i da se čekiram onlajn za let iz Atine kojim se popodne vraćamo za Beograd. Gradić je u dubokom snu dok se mi približavamo luci. Mirno je i tiho. Ne ide nam se nazad, da smo pošli kolima sigurno bismo rastezali povratak, kao što smo to učinili prošle godine, ali sada putujemo avionom… Jedno vreme čekamo sami na doku, a onda dolazi autobus iz koga izlaze poluuspavani italijanski turisti. Iza oblaka počinje lagano da prosijava ružičasta svetlost, zora rudi, kamere i mobilni telefoni se aktiviraju, prizor je perfektno instagramski, a u tom dolazi i naš brod, aerodinamični hidro gliser ”Flying Cat 6”. ”Morska mačka”, koja iznutra izgleda bolje i prostranije od aviona, za dva i po sata biće u Atini, u pirejskoj luci, gde će nas dočekati kruzeri viši od zgrada u zalivu, užurbani saobraćaj prema ostrvima i sa njih, i gužva vrelog atinskog dana. Tako je počelo naše dugo putovanje kući.

Četvrtak, 12. septembar 2019. godine

„Welcome, Telma, ovo je Srbija” – ovo je bio naslov dnevnika koji sam pre petnaestak godina vodila na poziv istog urednika (ali pre svega mog doživotnog druga, što bi rekla moja aktivistička drugarica Sneli, kojoj dugujem ovaj izraz), u jednom drugom listu. Danas mi ove reči odzvanjanju u glavi, ne samo zbog toga što premećem stvari o kojima ću možda pisati, nego i što se već prvog dana nakon povratka i odlaska na posao, u meni rađa isto osećanje koje me je svojevremeno navelo da sročim onakav naslov. Teško mi pada suočavanje za ljudskom ograničenošću, sa narcističkom samodovoljnošću koja će ovo društvo na duge staze držati u poziciji marginalne periferije, bitne i značajne samo u sopstvenim fantazmima i opsenama, dok se u realnoj dimenziji raspada u disfunkcionalnosti, nemaru, nekompetenciji, javašluku i nečestitosti. Telma, imala bi toliko posla ovde i nakon toliko godina, Srbija bi mogla biti tvoj doživotni projekat. Gurnuta na mračnu stranu, prisećam se, s osećajem mučnine, i slučajnog susreta na Hidri, kada sam prepoznala jednog bivšeg glavnog funkcionera beogradske gradske vlasti, koji je na Hidru došao u svojoj jedrilici vrednoj par stotina hiljada evra, i bio u društvu devojaka koje bi mu mogle biti ćerke, a to sigurno nisu. Kolika je to plata od koje se može kupiti ovakva jedrilica i finansirati odgovarajući, skupi životni stil? Ili je bolje da pitamo koji su sve to drugi tokovi novca koji se glatko slivaju u džepove naprednih funkcionera koji letuju po brionima, kornatima, mediteranima, ili još ekskluzivnijim destinacijama, dok mađijaju narod pričama o Kosovu i drugim insceniranim konfliktima i aferama, i zatupljuju ih prizemnim sadržajima i masnim lažima. Već izvesno vreme razmišljam o tome da bi rigorozna medijska dijeta, zajedno sa konzumiranjem ogromnih količina dobre literature, filmova, pozorišnih predstava i muzike (uz putovanja koja su izvrsna za kalibriranje i stavljanje stvari u perspektivu), bila jedina istinska zaštita i lek protiv okeana zla i gluposti kojima smo svakodnevno izloženi. Lestvicu dobra, plemenitosti, vrline i lepote treba držati visoko, i s pažnjom i nežnošću je preneti narednim generacijama, ma koliko se usamljeno osećali u tom poduhvatu.

Petak, 13. septembar 2019. godine

Frižider je prazan, krećem u snabdevanje. Jutro je svežije nego na moru, ali po inerciji oblačim haljinu na bretele; sada sam poput mnogih koji se sa letovanja vraćaju kasnije, pa ih toplina i energija akumulirani na odmoru iznutra greju još neko vreme nakon povratka. Ili mi samo prija da se pravim da sam još uvek na moru, želim da iscedim poslednju kap užitka iz ovih lepih dana, iako se jasno oseća da je sunce izgubilo snagu, i da nastupa jesenje vreme. Po povratku, ponavljam „morski” ritual – mažem se kremom za sunčanje, njuškam ruku da bolje osetim tu mirisnu notu koja me podseća na lagodno razvlačenje i prijatnu dokolicu. Sedam na osunčanu terasu, pređem vrhovima prstiju preko žbuna bosiljka kako bih mu raspršila miomiris. Srknem gutljaj kafe sa sojinim mlekom (kažu da je dobro za hormonski balans, pa da im verujem) i počnem da čitam drugu po redu knjigu priča Rumene Bužarovske „Nikuda ne idem”.

Subota, 14. septembar 2019. godine

Kada sebi date odmor od obaveza pred kraj školske godine, morate biti načisto da će vas na stolu i u kompjuteru dočekati gomila tekstova čiji nestrpljivi autori čekaju na odgovore. Septembar je vreme za odbranu završnih radova i za pripremu zimnice. Dok miris pečenih paprika ulazi u sobu, posvećujem se čitanju diplomskih radova „mojih” studenata, onih kojima sam mentorka, i kojima svojim čitanjem i komentarima treba da pomognem da svoje radove pročiste, utegnu, bolje strukturiraju, stilski i u svakom drugom pogledu poboljšaju i unaprede. Posle nekoliko krugova, u kojima radovi kruže među nama, dolazi se do finalne verzije, koja bi, u najboljem slučaju, trebalo da im da ideju o tome kako izgleda nimalo naivan i udoban, ali izazovan proces istraživanja i pisanja, iz koga izlazite umorni, ali zadovoljni i ostvareni činjenicom da ste uspeli da malo bolje razumete i drugima predstavite složenosti i začkoljice sveta u kome živimo. Antropološki ugao je zanimljiv utoliko što naizgled ne otkriva nikakve velike istine i ne nudi revolucionarne proboje u znanju, već, usredsređen na nevidljive značajanosti svakodnevnog života, pomaže da otkrivamo mnogobrojne načine na koji ljudi žive, misle, osećaju, rezonuju, grade svoje svetove, zamišljaju budućnost (ili prošlost, ako ćemo baš o vremenskim perspektivama) – ukratko, dodaje nijanse u valere naše slike sveta i otvara nas za prihvatanje različitosti u svim njenim fascinantnim (i ne uvek prijatnim) ispoljenjima. Dok čitam njihove radove, razmišljam i o generaciji kojoj pripadaju. To je generacija moje dece, i neki put nam je teško da je razumemo, ali moramo da se potrudimo, jer drugog izbora nemamo. Oni su deca treće, a savremenici četvrte industrijske revolucije, i živeće u svetu koji je nama teško i da zamislimo, a kamoli da mu se prilagodimo. Zato odlučujem da slušam i osluškujem svu svoju decu – i onu biološku, i onu koja su deo mog antropološkog plemena. Septembar je takođe i vreme svadbi, pa se i mi spremamo za jednu. Ona je posebna, jer se ženi moj sestrić, i za tu priliku će se naša raspršena moderna porodica naći na okupu. Danas dolazi Ben iz Engleske, sledeće nedelje Jovana iz Nemačke, Mateja se vratio sa dvomesečnog sezonskog arbajta u Hrvatskoj, Tisa jedva diže glavu od čitanja i pisanja i priprema za prijemni na masteru (ali će zablistati na svadbi), Dragan i ja razmišljamo kako ćemo svi da se prevezemo, moj osamdesetsedmogodišnji tata je odabrao odelo i kravatu za svadbu svog starijeg unuka, a mama… mama nas gleda odozgo i zbližuje nas nevidljivom rukom. Udah-izdah. Udah-izdah. Spremna sam za život posle odmora.

Autorka je žena u najboljim godinama

Ostavi komentar

  • (not be published)