Pronađeno vreme

Nedelja, 19. decembar 2021. godine

Najlepši dan. Sunčano i mirno jutro. Još uvek ima snega od pre neki dan. Protežem se i lenja sam da ustanem. Izvačim se lagano da ne probudim Mihajla. Osmehujem se dok šaljem porukicu sestri da dolazim. Pakujem čokolade za decu, plastičnu kutiju od hrane, to vraćam, nekoliko kutija pazli koje mi je komšinica dala jer su ih njena deca izgustirala, ili prerasla…

Auto-put je skoro prazan za promenu, 25 minuta kaže Gugl. Samo su, kako ih zovu, nedeljni vozači za volanom i ja.

Skoro dvogodišnja tišina svakodnevice od početka kovida isprekidana je ovim blistavim trenucima sreće nedeljom.

Viđamo se napolju i pod maskama. To ne umanjuje radost zbog susreta s decom. Možda je čak i povećava. Oni broje sate i dane do mog dolaska. Ben, moj Benko, podsetio me je da je morao da me čeka pet sati da dođem od kada je ustao jer je ustao u 5.30 ujutru! Mogla si da dođeš ranije. Mija, moja Mikana, samo je cupkala od nestrpljenja da izađemo i pričala o najnovijoj igrici na tabletu. Brzinsko oblačenje, komešanje na vratima. Gde je šal, gde su rukavice, duple čarape, da li smo spakovali keks i štapiće sira? Onda su se tu umešali Slipiji napravljeni od lego kocki, koji su morali da pođu s nama.

Avantura počinje. Sneg znači i sankanje, još bolje.

Prvo smo na igralištu ispred kuće. Trčimo i muvamo se oko tobogana, sakupljamo ledenice. Gledamo prelivanje boja kroz njihova staklasta tela. Mikana mi pokazuje koliko je snažna, može da se drži i prebacuje s jedne šipke na drugu bez problema. Toliko su porasli. Mija je uvek bila neustrašiva ali i veoma spretna, još s dve godine svuda se penjala. Benko nije oduševljen penjanjem, on utabava put u snegu komadom ledenice, to je put od mene do njih, zgrada, auto-put, Tim Hortons, biblioteka, skretanje i eto nas. Gradimo iglo, ali krov nam ne ide. Sećam se da smo i sestra i ja to radile dalekih zima u Pančevu, dok je još bilo snega. Valjamo se, pravimo anđele… Ben me gađa grudvama, to mu je omiljeno, ali ja vraćam, to još više voli, nema milosti.

Toliko smo mokri da moramo da napravimo pauzu. Deca na piškenje i presvačenje, nešto da pojedu, ja na toplu čokoladu.

Ručak obavljen, pakujemo sanke. Kad kažem sanke, mislim na dve pravougaone plastične ploče, što su ovde sanke. Idemo do Sentenijel parka pešaka, to nam je odmah tu, iza ćoška. Prelazimo terene pored škole. Još smo milion puta stali da sakupimo još ledenica, štapova, šišarki. Sve je to potrebno da bi dan bio potpun. Prolazimo pored hale za klizanje gde smo letos uvek stajali da se igramo u pokupljenom snegu s terena. To nam je bilo obavezno zaustavljanje i nije ni sada mnogo drugačije iako je sneg svuda. U isto vreme izlazi zamboni, ovog puta sneg je roz i plav, verovatno pokupljen s ucrtanih linija. Deca su normalno oduševljena, roze i plave grudve lete prema meni, ahhh.

Sentenijel park je jedan od lepših u Torontu. Priroda kao iz kataloga. Park s malim jezerima, patkama koje čekaju da ih hrane i hranimo ih iako ne bi trebalo. Drveće je pažljivo sađeno i skoro svako drvo je memorijalno, uspomena na nekoga, zasađeno s planom. Često čitamo natpise na malim betonskim stubovima ispred njih i već znamo koje je čije drvo. Pomalo tužno ali i lepo, toliko pozitivnih reči i uspomena na tim tablicama… Početnička skijaška staza koja sada ne radi smeštena je na jedinom bregu u parku. S vrha se vidi CN toranj, tu se tradicionalno slikamo svaki put.

I sada sankanje. Breg je visok i brz, sneg je utaban i pomalo zaleđen na mestima, ide se baš daleko sankama. Malo se i pada, ali na kucu i na macu, prođe brzo. Penjemo se, spuštamo, deca su neumorna, ja se klackam za njima ali sam uporna. To mi je jedina fizička aktvnost u toku nedelje. Ne računam hodanje, mada mi je hodanje postalo aktivnost, pogotovo od početka kovida. Kojim sportom se baviš, hodanjem, slatko bih se nasmejala da mi je to neko ranije rekao. Dvadeset puta gore-dole, skoro sam bez daha. Mikana se sada spušta sama, s Benkom sam se prvo spuštala zajedno, a onda je i on hteo sam. Postaju sve bolji i bolji, za sedam i pet i po godina ovo brdo nije naivno, pogotovo što su oko nas grupe tinejdžera koji divljaju. Gledam da nas ne pokose u toj brzini.

Ne radujem se sumraku jer to znači da je vreme da krenemo. Mada smo i umorni. Želim da produžim najlepši dan… Treba da vratim decu. Moe, moj zet i sestra dolaze da nas pokupe jer smo premoreni. Deca su zaspala na kauču, kaže kasnije sestra, dok pričamo tokom vožnje kući. Pravi mi društvo jer se ove vožnje nekad oduže, pogotovo nedeljom uveče kada se svi vraćaju od negde. Normalno, i sada, zastoj na auto-putu, neki sudar negde. Po običaju svi staju da gledaju, umesto 25 minuta vozim 50 minuta u morkim čizmama. I to treba da kupim. Ove sam kupila 2007, moje prve godine u Kanadi, u poseti Montrealu sa sestrom, otprilike u ovo isto vreme. Sećam se da smo obe krenule ko bez glave, u patikama i nekim čizmama na štiklu. Stigle devojke u Montreal, ciča zima, parkirana kola zavejana pod snegom, e lepo… Dobra stvar je što Montreal ima podzemnu mrežu ulica, kao mali dupli grad, jer su zime jake. Posle dva dana spustile smo se u podzemlje i u prvoj radnji kupile prave zimske čizme. Do sada su trajale, vreme im je.

Ponedeljak, 20. decembar 2021. godine

Oko dva ujutru se trgnem… Žmuri, okreni se… leva strana, desna strana, okreni jastuk, spusti jastuk, otkrij se, pokrij se… Onda počne da se vrti sve o vremenu prošlom, vremenu sadašnjem, ne mnogo o vremenu budućem… Svi oni koje sam znala, volela, nevolela, prošla, posećuju me sporadično. Osećam miris prošlih dana, letovanja, tela, prebiram i prevrćem… Do jutra sam već umorna, onesvestim se pred posao i u minut do ustajem.

Ponedeljak je najgori dan. Prvo što je prvi dan posle vikenda, drugo što sve što se desilo od petka, subote i nedelje biva natovareno na ponedeljak. Svi su se setili šta treba još da se uradi, svi žele da se to uradi odmah ako ne i juče, sve što je prestalo da radi čeka tih devet sati u ponedeljak ujutru da se popravi i pokrene. Pozivi za sastanke pljušte. Prvih pola sata provodim prolazeći kroz 50 nepročitanih imejlova. Proveravam kalendar… Moram da se obučem pre prvog sastanka, svi su na kamerama, da se umijem, da se našminkam, da se očešljam, da se, da se se se se…

Brojevi slučajeva kovida u Torontu rastu, na poslu počinjemo planiranje za četvrti talas…

Od septembra radim u Gradskoj biblioteci Toronta. Uvek sam želela da radim u biblioteci. Još kao mala to mi je bilo omiljeno mesto u Pančevu, provodila sam čitave raspuste čitajući. Posle, na fakultetu, Narodna biblioteka. I eto me u Gradskoj biblioteci Toronta. Ne onako kako zamišljate. Sestra mi se smejala kada sam dobila posao da je trebalo da budem preciznija u porukama univerzumu. Radim kao menadžer za aplikacije i sisteme koje biblioteka koristi za katalogizaciju, cirkulaciju, sortiranje, štampanje, rezervisanje kompjutera i slično. Moj tim se sastoji od deset ljudi i mi održavamo oko 40 aplikacija i sistema. Ovo je najveća biblioteka u Kanadi i jedna od najvećih u Severnoj Americi (odmah pored biblioteke u Njujorku). Imamo sto lokacija u Torontu, koje, pored knjiga, vode mnoge programe za imigrante, jezike, programe za decu, odrasle… Vrlo zanimljivo, ali i mnogo učenja. Upoznajem po prvi put drugu stranu knjige. Moj Gete od police do čitaoca. Moj Blejk digitalizovan. Moram da znam kako se knjige obeležavaju, prate elektronski, skeniraju… Od kovida uveli smo i digitalne članske karte za biblioteku, opet novi sistem. Svi programi koji su nekad vođeni uživo prebačeni su na virtuelne. Nikad nisam radila u životu više nego sada. Sve je postalo digitalno, a broj ljudi koji to omogućava i održava ostao je isti.

Prvi put radim zvanično za državu. Tehnologija se sporo menja kada je državna firma i sve se sporo odvija. Iskreno, odučila sam se od svega toga za ove godine u Kanadi. Radnici, ali ne i menadžeri (što sam ja), svi su u uniji. To je OK, radnik ima svoja prava i mnoge dobre stvari su tu jer se unija izborila za njih, ali… Ali određena atmosfera koja je vladala kod nas u vreme komunizma/socijalizma, gde su oni koji su hteli da zabušavaju, to i radili jer im se moglo, vlada i ovde. Ako si u uniji, nema šanse da te otpuste, moraš stvarno debelo da zabrljaš da se to desi, imaš prava na gomilu odsustava s posla i nekad ljudi bukvalno nestanu u pola dana, nemam pojma gde su. Pogotovo od kada radimo od kuće, ne mogu da znam ko je gde i da li mogu da računam na njih ako se nešto desi. Hoću da kažem, ako si takav po prirodi, kako je sistem napravljen, možeš da lezilebuješ i održavaš minimum a da ne budeš otpušten. Naravno, takvi su uvek najglasniji, uvek misle da imaju više prava nego ostali, klasika. To usporava sve što treba da se uradi i naravno, zato kaskamo u svemu…

U svakom slučaju, udaljila sam se od ideje ponedeljka kao najgoreg dana. To je dan kada bukvalno nemam pauzu, kada trčim između sastanaka do kupatila jer nemam kad drugo. Kad ne stignem da jedem i kada, iako svi podjednako mrzimo ponedeljak, svi nekako imaju više elana za ovaj dan od mene.

Utorak, 21. decembar 2021. godine

Mihajlov rođendan. Srećom, kupila sam poklon ranije. Od kada smo učaureni u kuću, nema šanse da se izvučem da kupim nešto u tajnosti. Planirali smo da odemo do našeg restorana. Malo italijansko mesto u Sent Kler ulici s najboljim morskim plodovima. Naš prvi restoran i od onda tradicija. Nismo bili u restoranu od letos, kada je moglo da se sedi napolju, a od tada poslednji put u februaru 2020. Sve je bilo zatvoreno, a kako vidim, opet će. Kapacitet je naravno limitiran, ali pošto je utorak, ne verujem da će biti ikoga svakako.

Opet sam ustala u minut do. Dan počinje tiho ovaj put jer od danas je većina ljudi na godišnjim odmorima pred Božić pa do posle Nove godine. Još uvek nemam prava na godišnji, jer sam tek počela, mada, ne bih ga ni uzela. Ovo je najbolje vreme da radiš, nikoga nema i nema ludila. Ima vremena da se završe stvari koje ostavljaš za posle i konačno da se odmoriš od sastanaka. Uspela sam da dobijem iste, ako ne i bolje uslove od prethodnog posla kada su me ovde regrutovali. Prvo su ponudili tri nedelje godišnjeg, i ja sam bila kao… možda, bolja pozicija, plata, da ne zvučim nezahvalno… ajde, nema veze. Onda me je sestra ponukala da pitam za četiri nedelje kada sam pregovarala. Pitaj, pitaj, pitaj. I ne lezi vraže, oni pristanu. Nisam se čak ni mnogo mučila! To je kad smo mi odgajani tako, ili bar ja jesam, da uvek mislimo da nam treba još nešto, da ne znamo dovoljno, da ovo, da ono. Definitivno stav koji ovde ne radi i na koji moram aktivno da se navikavam jer su svi u tom fazonu. Sećam se da sam za neke ljude koje sam upoznala kada sam došla mislila kako su uobraženi, sad znam da su jednostavno takvi. Mi, relativno novi dođoši s raznih strana, ne baš. Samo zavisi koliko se brzo adaptiraš.

Najbolja prijateljica mi je rekla da u Srbiji svi imaju četiri nedelje godišnjeg, nema veze da li si početnik ili ne. Blago vama. Ovde definitivno nije tako, pre će da ti daju veću platu nego više godišnjeg odmora. Ti si im potreban da radiš i počinješ uglavnom s dve ili tri nedelje, zavisi od pozicije.

Volim da sačuvam odmor da odem na duže negde. Kanađani ne putuju baš mnogo, nedelja tu i tamo do vikendice i nazad čini deo regularne rutine. Za nas sa strane, da odeš kući na odmor ima smisla bar ako je tri nedelje. Da odem na dve nedelje nekako je malo, ne oporaviš se od promene vremena i već moraš nazad. Od početka kovida nigde nismo išli sem po Ontariju i Kvebeku. Moj poslednji beg bio je 2019, 17 dana u Japanu, i onda nedelju dana na Kubi u decembru, kao da sam znala da će se desiti ovako nešto. Japan je ispao neplanirano, odluka u dva minuta jednog avgustovskog poslepodneva. Apsolutno savršenstvo. Naredne godine sam planirala put s najboljom prijateljicom po Evropi. London, Amsterdam, Pariz, Azurna obala, Barselona, nazad u Toronto. Onda se desio mart i korona i tu smo gde smo. Sedimo u sivilu ontarijskih dana i dva meseca leta poslednje dve godine… Muž i ja smo se trudili da bar leto provedemo u prirodi. Sva sreća, Kanada obiluje šumama i jezerima, tako da smo svaki vikend išli u neki od provincijalnih parkova, kupili smo godišnju ulaznicu, otvorili dozvolu za pecanje. Pecali, kupali se, ja sam čak kupila ronilačko odelo (s kratkim rukavima i kratkim pantalonama) jer je ontarijska voda nekad baš hladna. Šta ima veze, bar smo napolju i radimo nešto. Moja sestra je kupila veliki bazen za decu za dvorište, dve godine bez mora i samo s vikendima na jezeru… Ovako klinci bar mogu da se kupaju svaki dan, naravno kad je lepo, što nije baš često… Po prvi put sad shvatam sestru koja je jedanput tokom mojih prvih par godina ovde bila očajna kad je bukvalno svaki vikend za vreme leta padala kiša. Nije mi bila jasna ta tuga sve do skoro. Ako nam nešto fali ovde, to je sunce i naše četiri sezone. Sad, bez šanse da odemo na Karibe, jer to je obavezno bar jednom godišnje da se napune baterije, svakodnevica počinje polako da nas izjeda, sivilo, hladnoća, neizlaženje, neviđanje…

Krckam dan na poslu lagano. Pokušavam da reorganzujem oba tima koja rade za mene i sprovedem efikasniji način praćenja posla, onda pripremam materijale za neke projekte i bla i bla do kraja posla.

Odeća za izlazak sedi u ormanu neobučena skoro dve godine. Ništa mi se ne oblači. Orman se oseti na staro, sve bih bacila i počela od početka. Ako je nešto džabe ovde, to su stvari. Bez obzira koliko si ih platio, sve su prilično nekvalitetne i loše urađene. Krpe koje nakratko izgledaju dobro. Koju krpu da izaberem za večeras? Stavljam i parfem. Oseti se nekako silno, odvikla sam se od hemije poslednjih godina. Perem kosu jednom nedeljno, ne stavljam parfem nikad, do skoro se nisam ni šminkala jer na prethodnom poslu niko nije nikad bio na kameri. Karmin mi se osušio, a i maskara. Pravi kućni klošar.

Na ulazu u restoran nam proveravaju certifikat za vakcine i vozačku dozvolu. Zaboravila sam na ovaj deo i, naravno, nisam pripremila barkod pre ulaska pa besomučno tražim po telefonu, gde sam to sačuvala! OK, našla sam. U restoranu, kao što sam i pretpostavila, jedva da ima šest ljudi. Dobro je, ali i tužno. Nema veze, sad smo došli. Uživamo u školjkama, lignjama, ribi… Na trenutak je sve kao i obično. Pokušavamo da slavimo. Uzeli smo i flašu vina, nek ide život!

Sreda, 22. decembar 2021. godine

Log4j. Dan je počeo još u sedam ujutru s informacijom da nemamo podatke od jednog vendora koji omogućava našim članovima da štampaju materijal od kuće, da im je sistem zaštićen. U neko doba dobijamo vesti da njihov sistem nije zaštićen i gasimo sve onlajn servise povezane s vendorom. Šaljemo obaveštenje da korisnici biblioteke, ako hoće da štampaju materijal, mogu da koriste samo kompjutere biblioteke. Preusmeravamo stranicu za pristup na lokalni sajt s obaveštenjem… Ne baš sjajna Božićna vest… Za mene, ceo dan je spaljen na proveravanje sistema, kontaktiranju raznih menadžera, žurba, gužva, a taman sam mislila da smo ovo završili prošle nedelje.

Sastanci s mojim timovima. Pokušavam da provučem nov način rada. Na prethodnom poslu koristili smo savremenije i efikasnije sisteme, samim tim i pristup radu je bio efikasniji. Trudim se da budem otvorena i fer, i ja dolazim iz istog, radila sam što i oni, znam kako taj svet izgleda. Znam da su i oni umorni, znam da svi čekaju petak i produženi vikend… Promene nisu lake. Ako sam nešto naučila, to je da kada dođe do promena, uglavnom su problem ljudi, skoro nikad tehnologija. Za nešto toliko prosto kao digitalni potpis, trebalo mi je više od šest meseci da to implementiram, i čak ni nisu svi prihvatili!

Opet sam prebirala kroz noć. Valjda to postaje deo normalnog dana. Ne slušam vesti iz Srbije odavno, ne slušam ni ove iz Kanade, čujem sporadično od mame, umro ovaj, umro onaj, prijatelji, poznanici, školski, glumci… Sve deluje nekako nestvarno. Kao u nekoj magli. Uopšte nemam osećaj da ti ljudi nisu više tu ili da se bilo šta promenilo. Stan Ljubiše Samardžića opljačkan dok je bila sahrana, Jadranka Stojaković umrla u bedi, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Nebojša otišao za nekoliko meseci, Balašević, Čkalja, Cune, Toše, Merima… Komšinica na spratu, mlad komšija pored naše kuće, Boca, Lidija, moja tetka, ujak, otišli… Sve je u magli… Čudno je kad si daleko, to neko vreme ostaje zamrznuto. Ti ljudi ostaju onako kako ih se sećaš i nekako znam da nema šanse da će to za mene ikad postati stvarno.

Sećam se kada je još pre Akademije Nebojša u Ateljeu mladih u Pančevu glumio u jednoj od Aristofanovih komedija. Došla je neka komisija iz Novog Sada da ga gleda. I on je bio fenomenalan, improvizovao i glumio savršeno. Bilo je toliko dobro da sam se glasno smejala i nisam mogla da se zaustavim, na kraju su me zamolili da izađem, sala je bila mala. Nedostaje mi pozorište, ovde pravog pozorišta nema. Predstave su loše ili toliko angažovane da su besmislene. Najbolje što možeš da vidiš je neka postavka Šekspira ili mjuzikli. Ranije sam čak prezirala mjuzikle kao nižu vrstu pozorišta. Ovde su mjuzikli ogromna produkcija i uglavnom su veoma dobro urađeni, ali i dalje mi nedostaje pozorište u pravom smislu te reči. Naši odlični glumci i postavke, male eksperimentalne scene u Pančevu… Setila sam se postavke Fausta u Narodnom pozorištu i Predraga Ejdusa. Ta predstava mi je obeležila život zauvek. Nije se dugo davala jer je drugi deo Fausta moglo da vidi samo 100 ljudi po predstavi budući da je i publika bila deo scene. Velika produkcija a mala zarada. Nikad nisam ni pomislila da drugi deo Fausta može da se postavi na sceni, ali bio je postavljen i to fenomenalno. Ejdus je za mene od tada zauvek ostao Faust. Došao je jednom u Toronto kao učesnik u nekoj našoj predstavi. Na okupljanju posle predstave pričala sam s njim i rekla mu koliko je njegov Faust ostavio utisak na mene. U Srbiji nikad ne bih bila ovako blizu glumcima, ali Toronto je druga priča. Kada naši dođu, posle predstave tu su s nama. I slikala sam se s Faustom. Nažalost, naših predstava nema mnogo, a i kad dođu, to je uglavnom postavka s dva do tri glumca i vrlo jednostavnim dekorom. Skupo je dovesti predstavu iz Srbije.

Svakog dana se čujem sa sestrom, pričamo o svemu i ničemu. Pričamo o tome šta kupiti deci za Božić. Niko od nas ne slavi, ali u Kanadi je to deo običaja, a oni su kanadska deca, pa hajde, slavimo sve praznike. Više nemamo ni ideje šta da im kupimo jer imaju toliko igračaka. Razmišljam o mp3 plejeru jer Mikana voli da peva i peva dobro, ali Benko nije baš za to, a mora za oboje isto, inače rat. Besomučna pretraga sajtova, Ljilja dolazi kao spas. Mija je rekla da bi oni voleli neku igračku koja se sklapa i ima hiljadu delova. Naručujem onlajn i molim se da isporuče u radnju pre Božića da mogu da pokupim.

Trebalo je da hodamo posle posla. Mihajlo i ja. Teram se da hodam. Kupila sam fitbit da mi meri korake. Shvatila sam da za vreme radnog dana po kući ne napravim više od 800 koraka. Katastrofa. Sedenje je novo pušenje, to je najnoviji moto. Nažalost, istina. Poslednje dve godine imali smo faze hodanja. Čitave mesece religiozno smo hodali svaki dan posle posla. Gde, bilo gde. Uglavnom smo tumarali jer je sve bilo zatvoreno. Ulicama oko zgrade, kroz hud, kroz šumu… Vikendima u toku jeseni i proleća hodali smo svim stazama u Torontu i van Toronta. Urnisala sam patike i nokte na nogama. Svejedno, nešto smo radili. Sada, toliko smo bez energije, da od oktobra, od kada je zahladelo, nalazimo razloge da ne idemo nikuda. Ceo dan za kompjuterom, posle toga kao neko jelo, toliko mi mozak bude spržen da nemam snage ni za šta. Opet, da mi je neko nekad ranije rekao da ću da hodam samo da bih hodala, a ne da stignem od tačke A do tačke B, slatko bih se nasmejala.

Večeras opet nismo otišli nikuda. Posle večere samo smo se skljokali, isceđeni od nespavanja, celog dana rada, razmišljanja, svega. Čak ni hranu nismo kupili, podelili smo poslednje parče hleba i pojeli s ruskom salatom koja je ostala od rođendana. Pored toga, ostala je još samo torta. Prazan frižider. Još dva dana do petka.

Četvrtak, 23. decembar 2021. godine

Lista: 1. saznanje; 2. shvatanje; 3. prihvatanje. Kombinacije su: 1,2; 1,3; 1, 2, 3. Gledam na deci, na sebi. Jedini deo koji još uvek nisam u potpunosti savladala jeste poslednja i najteža faza – broj 4: pristajanje. Koja je razlika između prihvatanja i pristajanja?

Moj dan opet počinje noću, mirisom kreka-vese i hladnoće, gorkim ukusom mladih oraha, sećanjem na Dečiju politiku, na gusenice i dvoriše naše kuće i Zabavnik iz šupe, i to od broja jedan. Sve sam ih pročitala. Na crno lonče kafe mog deda Ive, na ruke gibanice moje baka Ljube. Možda je ova pauza od života donela sve ove misli, možda sam odlučila da napravim pauzu, a kovid je samo izgovor.

Možda je bolje da pustim nešto da gledam i zaboravim na sve. Imamo kablovsku, ali nisam gledala televiziju uživo poslednjih pet godina, a možda i više. Ne znam ikoga da gleda programe uživo ovde. Gledam samo on demand programe. Ne znam kako se ovo prevodi na srpski. Ni Gugl mi nije pomogao. Gledam samo serije koje mogu da završim u cugu ili znam da imaju kraj. Nemam strpljenja za filmove, pogotovo što nisam rekla vau ni za jedan poslednjih ne znam ni ja koliko godina. Sve sam izgustirala. Nalazim češke, holandske, španske, serije, našla sam i jednu našu, ali je bila baš loša i nisam mogla da gledam. Ne sećam se naziva. Uglavnom gledam noću, bez zvuka, čitam titlove. Mi smo odrasli gledajući fimove s titlovima. Ovde, bila sam nekako baš iznenađena kada sam načula konverzaciju dvoje prijatelja u prolazu. Ne, neću da gledam taj film, ima titlove, mrzi me da čitam. Ovde retko ko gleda strane fimove. Isto tako, znam da je svuda u Evropi sve sinhronizovano. Svako čuva svoj jezik. U Mađarskoj sam gledala Ramba koji kaže „Igen”. Samo mi još imamo titlove, izgleda.

Ništa nisam pronašla, vrtim se i vraćam se, i svega se sećam. Svih i baš svega, kao za inat.

Opet ustajem u minut do. Treba da budem spremna da zabušavam ceo dan. Danas su svi mentalno već odsutni. Treba da pozavršavam neke stvari i da kontaktiram neke ljude, ali ako ih pozovem na sastanak, mrzeće me, ako pošaljem imejl, mrzeće me. Svejedno, plan za četvrti talas je u toku. Sledeća nedelja može da bude kritična. Svi se nervozno meškolje. Moram da budem spremna da dam podatke i zatvorim sisteme ako država odluči da ukine servise i programe. Plan je pripremljen ukoliko opet budemo zatvarali sve lokacije. Dan je spor. Vetar fijuče i sneg pada u prekidima. Hladno je. Sedim u solarijumu. To je deo stana skroz u staklu, ali nije zastakljena terasa. Ipak, hladnije je nego u drugim delovima. Uključujem grejanje preko Gugla, Nest termostat pokazuje svoju pamet i greje baš koliko treba. Volim tehnologiju, hoću sve da automatizujem u kući. Gledam u dva monitora, laptop, crvene mašne okačene za sreću. Stolica Herman Miller koju mi je prethodni posao obezbedio je superudobna… Stan je veoma lep i prostran, pored solarijuma ceo zid u dnevnoj sobi je u staklu, gledam na jug-zapad-sever. Vidim ceo grad ispred sebe i uživam u prelepim zalascima sunca. Pogotovo leti, bude prelepo. Isto trenuci koji nemaju cenu. Volim svoj stan.

Trebalo bi da okitimo jelku. Ove godine htela sam samo da zažmurim i čekam da prođe. Ništa jelka, ništa ukrasi. Ne. Mihajlo je rekao da treba jelka zbog pozitive i uspeo je da me ubedi, na mišiće. Idem u podrum, nerado, vadimo stvari, jelku, dve kutije ukrasa, kese, svetla…

Stavljam malog ježa, lisicu, ptičje gnezdo, staklene ukrase, sve one koji su došli kroz godine pažljivog izbora. Svake godine kupim bar jedan, specijalan. Poslednje dve, ništa. Stavljanje traje satima. Jelka (mora da bude plastična zbog vatrogasnih pravila), prelepa, svetla, ukrasi, lažne ledenice koje obožavam i, na kraju, zvezda za vrh. Prvobitno obična, sada specijalna, jer sam našla svetla da ih ugradim u nju. Jelka je isto kontrolisana Guglom. Gasi se i pali na glas, možemo li biti lenjiji? Verovatno.

Naručili smo hranu jer opet nikuda nismo otišli. Nismo hodali, nismo išli u prodavnice, nismo ništa. Dobri stari Kinezi s najjednostavnijim receptima, to smo naručili. Nacija koja se apsolutno najbolje prilagođava. Evo ti bareni brokoli, šargarepa, paprika, pečurke, škampi, pirinač, jastog sos. Dodali bi oni i celer i mali kukuruz, ali ja ne volim. Bilo je dobro, kao i uvek.

Petak, 24. decembar 2021. godine

Buster vakcina. Vozili do Bramptona da ja primim. Auto-put je bio relativno prazan jer su svi već stigli gde je trebalo da budu za Božićno veče. Primila dve moderne i sada fajzer. Ja sam vakcinisana od detinjstva svim mogućim vakcinama, kao i veći deo moje generacije. Nisam doktor i ne slušam internet jer svi danas imaju mikrofon i svoje stavove za i protiv. Ceo svet je u nekoj u zaveri, čini se. Ne slušam ništa. Idem logikom da smo pre moderne medicine prosečno živeli manje od 50 godina. Idem logikom da mogu da ugrozim ljude oko sebe ukoliko ne nosim masku. Zašto je toliko teško nositi masku? Nekako, počela sam da zazirem od ljudi i stavova, da se udaljavam od svih onih koji su toliko uporni da me ubede da mislim isto što i oni. Sklanjam se od tih što su najglasniji, čak agresivni. Neki vrlo dragi prijatelji su tako otišli. Znam da dok ne udari kod kuće, svi ti glasovi neće utihnuti. Mnogo emocija i mišljenja. Srećom, ovde su ljudi pitomiji i liberalniji.

Kada smo kod teme virusa… Ono što znam i što se meni desilo a vezano je za viruse, jeste da sam dobila neku verziju malih boginja koju drugi nisu imali, iako sam bila preležala jednu vrstu malih boginja kao dete, po logici idemo od jednog do drugog da steknemo imunitet. Dobila sam te neke nove male boginje u srednjoj školi. Tada sam saznala da postoji 12 oblika tog virusa. Ne znam kako ili od koga sam to dobila tada, ali na mene je virus delovao užasno. Boginje su mi bile u grlu, na jeziku, u crevima, u očima, po celom telu. Nije postojala tačka na meni i u meni koja nije imala boginje. Niko nije mogao ni da me pogleda koliko je to užasno izgledalo, čak je i baka plakala kada je došla. Visoka temperatura dve nedelje. Doktori su rekli da čekamo. Jedina osoba koja je dolazila redovno da me vidi bio je moj komšija Steva, neko moje godište. Svaki dan je dolazio i svirao mi gitaru. Tih melodija se sećam, mirisa, temperature, magle. Nisam mogla da držim oči otvorene jer su bile pune boginja. Sećam se pečenih jabuka i pirea, jer je to bilo jedino što sam mogla da gutam. Izgubila sam deset kila. Jedva sam preživela. Da je to bilo dete ili neko stariji, ne znam kako bi se završilo. Od tada znam koliko je individualno iskustvo s virusom i da je bila vakcina, bez razmišljanja bih je primila.

Dan na poslu je bio kratak. Radimo do jedan posle podne. Svi su uzeli ovaj dan kao radan jer znaju da nema šta da se radi. Celo jutro sam pakovala poklon za decu (pakovanje mi nije jača strana) i podjednako zakidala na poslu, ali s punim pravom i u sećanju na sve propuštene ručkove i noći prekovremenog rada.

Odvezli smo kola mojoj svekrvi koja je došla s krstarenja. Uzeli smo njena kola, dok je bila odsutna, da imamo dva automobila u slučaju da nam zatrebaju. Dok nam nije rekla da ide, nisam ni bila svesna da iko još ide na krstarenja, a kamoli moja svekrva koja je tek imala operaciju srca. Ali dobro, jedan je život. Bilo je lepo i sve je dobro prošlo. Bar je neko video malo sunca i zagrejao se. Nismo ulazili jer je ona još uvek u karantinu.

Svetla u gradu su spremna. Svi jeleni, jelke, lampioni su uključeni. Božićno veče pripremljeno kao i uvek, jedino što nedostaje je atmosfera. Većina ljudi sedi sama kod kuće. Nema čak ni hokeja, pola lige je zaraženo i utakmice su otkazane. Vlada velika tišina. Hteli smo da odemo na klizanje. Naoštrila sam klizaljke prošle nedelje i sve je spremno. Opet smo bili umorni, bez volje. Nismo otišli. Mogli smo da odemo na bazen u zgradi, đakuzi, mogla sam da odem u teretanu, i to mi je tu ispod nosa u zgradi, ništa od svega. Presedeli smo uz izgovor da nam treba odmor i da ćemo sutra nešto raditi.

Subota, 25. decembar 2021. godine

Nema praznijeg dana u godini od dana Božića. Sve prodavnice, ali sve (čak i Kinezi) su zatvorene. Sve je još tiše nego što je bilo juče.

U godinama kada smo se još posećivali, iliti pre korone, bili smo pozivani na razne Božićne proslave. Sećam se da je na jednoj bilo preko 50 ljudi, bila sam iznenađena koliko su bili ozbiljni oko svega. Domaćin je čak imao pripremljene reči raznih Božićnih pesama koje je ištampao i podelio svima da bi mogli da pevaju. Pevali smo i mi.

Na poslu smo organizovali virtuelnu proslavu prošle nedelje, ali ne Božića, nego praznika. Vrlo važna razlika u terminologiji zbog političke korektnosti. I to je u redu, zato volim Kanadu, postoji neki red, postoje pravila koja se poštuju. Uvek ima onih koji se bune, naravno, ali većina je u redu. Možeš da kažeš šta misliš i da imaš zdravu debatu ako ti se uopšte debatuje. Ljudi su zaokupljeni svojim životima, planiranjem, običnim stvarima, niko ne debatuje. Srednja klasa je vrlo jaka i većina živi solidno, koga je briga za politiku kad da je sve normalno, možeš da putuješ, možeš da kupuješ, imaš šta ti je potrebno, ne brineš o egzistenciji.

Koliko puta sam videla igračke na igralištu koje ljudi ostave da bi se deca igrala, to niko ne krade. Ukrasi i svetla ispred kuća za svaki praznik, uvek pomislim kako kod nas to ne bi opstalo pola minuta. Toliko ima svega da ti ništa ne treba, treba ti samo vreme, to je ono što je najskuplje.

Ne znam da li je ove godine bila parada Deda Mraza, to je ovde tradicija, ali kao i sve, i to se izgubilo u magli nepraćenja vesti. Možda je bila virtuelna parada.

Kiša pada ceo dan. Vreme je i ovde totalno ludo, prošle nedelje je bilo 18 stepeni, rekord u poslednjih 100 godina, ove nedelje minus. Ali kad pomislim, šta pa i ima veze kad nikuda ne idemo.

Dan kada čistimo stan. Mihajlo usisava, čisti prašinu, pere pod, ja čistim kuhinju. Bar neka akcija.

Opet sa sestrom na telefonu. Deca su otvarala poklone, uzbuđena i radosna. Divno je gledati tu iskrenu radost, to je jedino što me zaista oraspoloži u svom ovom magnovenju.

Pokušavam da nađem još reči, ali nema mnogo toga da se kaže. Moja soba je uvek ista, gde god da sam. To se nije promenilo. Kao što vidite, često razmišljam o svima vama i ništa nisam zaboravila.

Dosadno? Evo, završavam u nekoliko rečenica. Dragi čitaoci ovog bloga, ceo život sam želela da mi bude dosadno. Da provodim svaki dan bez razmišljanja o sutra, o politici, o suštini sveta. Da se radujem danu zato što je dan i da uživam u krađi momenata sreće. Konačno to mogu, zato čekam da se završi ova subota jer sutra je opet nedelja, najlepši dan, nova avantura.

Autorka kaže za sebe: Bila jednom jedna Sanja koja je živela u Pančevu, a sada je u Torontu