Porodično blago

Objavljeno 29.08.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nedelja, 22. avgust 2021. godine

Budim se jutros u Bavaništu. Sestra mi kuva kafu, sestrić sanjivo proteže nogice.

Njena starija dva sina već su samostalni. Studenti, sportisti, kreativci. Mali žabac je treće, dete sreće. Jedina nada zetu da će neko od njih trojice ostati na selu.

Ispostavilo se doduše da je privilegija u ova vremena zaraze imati baštu i parče neba. Spokoj odiše ovim dvorištem. Neko čudno, prećutno razumevanje. Ustajanje u cik zore, pogled u nebo i ravnica. Pripreme za Veliku Gospojinu su u toku.

Idemo do manastira.

Moja sestra i ja imamo šest sinova.

Posle tri nedelje u Crnoj Gori, dva porodična okupljanja, jedne posekotine na bačenu bocu u reku u sumrak kroz privid slobode na Adi Bojani, prija mi monotonija ravnice.

Berba duvana je u jeku. Pre kiše. Pre praznika.

Ponedeljak, 23. avgust 2021. godine

Idemo da posetimo mamu. Pančevo je moj grad. Imaginarno Pančevo mog djetinjstva i mladosti. Previše se ruši, previše gradi. Doduše, sve teče. Sve se menja.

Naručila sam broš sa Teslinim likom od prijateljice @wildpearly koja je vrativši se iz Amerike nastavila da nas oplemenjuje svojom kreativnošću. Iz ugla dramaturga, ona priča priče. U stvari, ja ispričam priču, ona napravi priču. Pravda za Teslu. Za sve ranjene duše, za sve anđele i sve preživele.

Pored zgrade u kojoj sam stanovala niče neka zgradurina sa bazenom.

Upravnik zgrade je postavio kameru i u nekoj prostoriji u potkrovlju, pored njegovog stana, nadzire da li svi ulaze po propisu. Ko u koga gleda, ko namiguje. Ne znam da li je to po propisu. Nisam više stanar.

Neko ukrasno drvo stoji na kameri i datum smrti jednog od komšija. Sestrić mi kaže da drvo svjetli kad su važni datumi. Da li je ovaj osvrt na ponašanje upravnika zgrade bizaran? Deca prave grimase. Psu mog sestrića je rođendan. Pas se zove Sila. Sila mora napolje. Najbolji drug mog sestrića, istoričar umjetnosti, pomaže mom sestriću, kantautoru da okreči stan. Pogodili su ton. Zidovi su lepši. Sila može unutra.

Ima nas previše, sumnjivih lica. Kamera radi. Drvence svetli. Sasvim običan dan.

Utorak, 24. avgust 2021. godine

Danas smo na Zvezdari. Kod kumova. Moja kuma Nada je žena koja nikada nije odbila nijedan posao. Neplaćeni ili plaćeni. To sama voli da naglasi. Ona u svemu vidi priliku, kao da je doktorirala menadžment. Kombinuje, spaja, razdvaja, pravi, popravlja. Od ničega napravi svašta. I to dobro svašta. Za nju nema zime, a baš je zahladnelo.

Ulazim u naš stan u istoj ulici u potkrovlju. Paučina.

Nekoliko godina živim nadomak Vizbadena.

Odlažem brisanje prašine. Deca vade igračke. Našli su gormite. Ikona u duborezu, fotografije, med sa Rajca. Opet ne možemo da poneseno gitaru…

Protutnjimo uspomenama i zatvorimo vrata potkrovlja. Sredićemo sledeći put. Tavan je pun.

Idemo u Zemun da se nađem sa mojim bratom od tetke.

Hranimo labudove. Jedemo čorbu u Galeriji. Kuvar je jednostavan i nekako autoritativan. Neko dete-mladić, ne mogu da ocenim, nam sipa čorbu. Čorba je dobra. Razmišljam o tome da li on želi ili mora da radi. Škrta sam ali njemu dajem kusur. Atmosfera je iz nekog razloga napeta. Žurimo. Čekiramo avionske karte. Let je prekosutra.

Sreda, 25. avgust 2021. godine

Bili smo u Teočinu pre neki dan, obišli seosku kuću. Tamo je mirno. Komšija ima gazdinstvo koje se zove Idila. Pričam o Rajcu i njegovim lepotama kumu koji se vratio iz Australije i ovde uradio kolekciju koja se zove Tradicija. Oblačim dukser i sviđa mi se baš. Ne skidam ga @tradicijavedrus ima neku svoju priču.

Uzimam i majice. Dobijam prsten na poklon. Lampa od kristala i drveta me čeka. Neće stati u ranac ni ovog puta.

Večeras deca idu kod strica. Prespavaćemo tamo uz neispričane porodične priče.

Sutra letimo.

Četvrtak, 26. avgust 2021. godine

Letimo popodne. Slušam od jutros klarinet. Uz tu melodiju bar jednom dnevno zaplešem. Porodična kreacija porodice Popović. Baš Lepa pesma. The Way We Love

Nešto sasvim drugačije, neke nove melodije, nova razmišljanja, nove perspektive, nešto što možda i ne razumem, pušta mi sestrić pod pseudonimom @filarrimusic. Hrabro.

Pakujemo se u četiri ranca.

Nosimo košarkašku i fudbalsku loptu. Jednog majmuna i jastuk u obliku žabe.

Na aerodromu kupujemo sat na rasprodaji.

Radimo testove za dvoje dece od 12 i 16 godina. Za ovog malog od devet ne treba ništa. Ja sam vakcinisana onom vakcinom za koju je potrebna samo jedna doza.

Imamo privilegiju da se vozimo avionom kojim pilotira kapetan Vesna Aleksić. Prva žena kapetan u istoriji nacionalne aviokompanije.

Cela posada, osim jednog mladića je sastavljena od žena. Jedna od stjuardesa je sigurno već nečija baka. Nisu važne godine, ali važno je da potvrdimo da žena u pedesetim, šezdesetim može da radi kao stjuardesa a žena u tridesetim biti pilot.

Avion je prepun mladih i dece. Graja, smeh i plač jedne bebe tokom celog leta nisu nas omeli u mljackanju i grickanju čačanskog čipsa. Dogovaramo se da ćemo sledeći raspust bar dve nedelje provesti u Teočinu. Poneli smo malo izvorske vode, i popili je pre ulaska u avion. Više puta smo već pričali o tome kako bi bilo moguće spakovati vazduh sa Ravne Gore. Nismo smislili ali je Andrej napravio dron od lego kockica koji može da pronađe i spasi zalutale planinare. Duša njena crtao karikature svih nas a Vukan je smislio novi lik za strip. Ispratio nas je Tesla. Opet. Pravda zaTeslu.

Sleteli smo a nismo ni primetili. Ja htedoh da se fotografišemo, deca neće…

Tri prema jedan. Gubim. Ali se ne predajem. Često im se pridružujem. Često su u pravu.

Kažu da smo sada kao u Matriksu. I stvarno, sa Frankfurtskog aerodroma sedamo u voz. Stižemo u grad Opela. Osnivač Opela je Adam, ali je njegova supruga Sofija investirala zajedno sa svojim sestrama u kompaniju i razvijala je sa petoricom sinova posle Adamove smrti te je firma od šivaćih mašina, preko bicikala počela da proizvodi automobile. Adamova bista stoji ispred ulaza u fabriku a po Sofiji je nazvan prolaz u kome često prosjaci nalaze utočište.

Delimično je nepravda ispravljena otvaranjem nove škole koja nosi njeno ime.

Vukan je prva generacija u Gimnazijskom delu Sophia Opel Schule.

Škola počinje u ponedeljak.

Petak, 27. avgust 2021. godine

Budimo se kasnije. Nismo raspoloženi za raspakivanje. Ja sam zaspala u dukseru Tradicija. Bio je topao. Tumaram okolo, pregledavam poštu, stanje na računu, biljke koje su preživele raspust.

Nismo svi na broju.

U međuvremenu su uveli pravilo 3G. Sve tri reči počinju sa G (geimpft, getestet, genesen).

Vakcinisan, testiran, preležao.

Brutalno.

Subota, 28. avgust 2021. godine

Javljam se na posao. Javiće mi u ponedeljak raspored.

Idem i po rezultate nekih ispita.

Upisala sam i primjenjenu psihologiju. Čeka me učenje.

Veliki sam kampanjac pa i ovaj dnevnik pišem retroaktivno.

Pobrkala sam malo dane.

Ko da se seti kad je šta bilo. Nije bitna forma. Bitna je suština.

Osećam da nisam na pravom mestu za takva razmišljanja.

Ovde je birokratska republika. Ovde je mesto za učenje. Za red u glavi.

Cedim poslednju kap izvorske vode iz flašice koju sam krišom ponela.

Zamišljam miris malinjaka.

Trgne me zvono. Gosti. Kišica je prestala.

Idemo napolje. Da ogovaramo besprekorno uređena prazna dvorišta.

A dnevnik?

Biće.

Biće u Bordou! (Ante Mladinić kao fudbaler poznat pod nadimkom Biće, bio je trener Partizana, kasnije trener omladinske škole u Bordou.)

Autorka je mama tri dečaka

Ostavi komentar

  • (not be published)