Sveti i kleti – autoriteti

Dragana Petrov
Objavljeno 08.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Gde su? Šta su? Od koga i za koga su? Autoriteti!! Čemu još autoritet?

Čime se hrani i šta hrani AUTORITET?

Zašto je bitan autoritet??? Ne samo kao fenomenološki pojam koji je usko vezan za problem slobode (teološki i filozofski, problem osnove i granica spoznaje (nauka, filozofija)), utemeljenje i održivost društvenog ugovora (zakona) na kojima je zasnovana organizacija, razvoj i budućnost društvenih zajednica kao okvira za delovanje individualnog, pojedinačnog (politička teorija), već presudno kao faktor koji određuje čime se puni imaginarni prostor kulturološke praznine, a koji presudno utiče na SVEST, VOLJU, RACIO i POKRET.

Zbog našeg ambivalentnog – i pozitivnog i negativnog odnosa prema autoritetima, dobro je da se podsetimo na izvorno značenje ove reči. Reč autoritet je izvedena od latinskog glagola augere koji označava uvećavanje, hranjenje, gojenje.
To je čin, delo, princip, institucija, zakon, misao, itd. koji imaju snagu uticaja na osnovu poštovanja, zbog vrednosti, uverljivosti, duhovne snage koje po sebi nose.

Obuhvata ugled, uticaj; nadmoćnost (duhovna, moralna, pravna), zakonita vlast, zakon koji je na snazi; i podrazumeva sadržinski: reputaciju, uglednost, uvaženost, uticaj, popularnost, poštovanje, čuvenost, prestiž, renomiranost, čast, notabilitet, priznanje, poverenje, renome, dobar glas, hvalu, uvažavanje, položaj, poznatost.

Njime imenujemo i priznatu veličinu u nekoj oblasti, struci (uglednik, stručnjak) ili uticaj stečen ličnom vrednošću ili položajem.

Postoji i pregršt izvedenih, sinonimičnih , figurativni (najčešće žargonskih ) značenja za AUTORITET: uglednik (osoba koja uživa autoritet), ime, besmrtnik, figura, neko i nešto, klasa, veličina, marka, maestro, čovek od formata, kalibar, legenda, krupna riba, kralj, krupna zverka budžovan, budža, mudonja, faca, mudo, celebritet, notabilitet…

Arhetip – autoritet

Različite su struje u psihologiji (porodica je arhetip za društvo, kao što je roditelj autoritativni arhetip za dete (gojiti – gajiti, hraniti); snažno utemeljena zajednica, društvo, presudni je arhetipski autoritet za razvoj izvedenih zajednica pojedinaca…) do političke teorije: „Arhetipski, pravi autoritet je onaj koji doprinosi uvećavanju opšteg dobra”.

Autoritativnost – autoritarnost

Da bi se utvrdila razlika između negativnog i pozitivnog odnosa usvojenih ili nametnutih vrednosti razlikuju se autoritarnost i autoritativnost. Autoritarnost je nezdrav odnos prema autoritetima koji podrazumeva nekritičko i apsolutno podređivanje, slepu pokornost i negaciju slobode. Autoritarni mentalitet podrazumeva apsolutno nametanje autoriteta te nužno odnos nadređenosti i podređenosti, što je primarna odlika totalitarnog društva. Zajednice snažnog, autoritarnog mentaliteta, mogu da čine veoma dobro organizovane i funkcionalne grupe, koje funkcionalnost delovanja zasnivaju najčešće na volji (za moć – NIČE) vođe, bez prava, mogućnosti, i neretko želje za kritičkim promišljanjem cilja ili delovanja, pa neretko opstaju sve do potpunog samouništenja ili destruktivnog samorazaranja.
Za razliku od autoritarnosti, autoritativnost je zdravo usvajanje autoriteta. Subjektivitet ovde prihvata autoritet (drugog) samo u okviru društvenih uloga koje dele, a iz kojih ne proističe da je nadređenost nametnuta, ili nediskutabilna.
Autoritet istovremeno znači i moć, naročito ako se zasniva na stručnosti, moralnim vrlinama, znanju, ličnim osobinama, ili na socijalnom položaju, pa se razlikuju racionalni i iracionalni autoriteti, javni i anonimni autoriteti, harizmatski i legalni autoriteti. U društvima autokratske i autoritarne organizacije često se favorizuju nametnuti autoriteti koji imaju uticaj samo dok takvo stanje traje. Autentični autoriteti svoj uticaj zadržavaju duže vreme.

Autoritet i sloboda

Da bi bio slobodan u vremenu poput današnjeg, čovek se mora naći na poziciji autoriteta. „To bi po sebi bilo dovoljno da me učini ambicioznom”. Hana Arent, O slobodi i autoritetu, iz knjige „Između prošlosti i budućnosti”.
Ideja koja je obeležila početak modernog doba i sa njim ušla u fokus razmatranja filozofije, politike i društvenih nauka, jeste ideja slobode. Iako se nama može činiti da je ona po sebi prirodno pitanje, koje je oduvek bilo predmet ljudskog razmišljanja i delovanja, istina je da je sloboda ideja koja je ponikla na tekovinama revolucija XVIII i XIX veka, da ona kao izdvojen fenomen nije živela u klasično doba i da se grčka filozofska i politička misao govoto uopšte nisu bavile slobodom. Sloboda je bila pretpostavka društvenosti i ljudskog delovanja unutar zajednice i kao takva im je bila inherentna, gotovo da se podrazumevala.

Autoritet je prema Arentovoj pretpostavka zajednice, odnosno nijedna zajednica nije moguća bez autoriteta. Bitno je naglasiti da je pozicija sa koje ona razmatra autoritet kritička u odnosu na dve dominantne struje misli – konzervativnu i liberalnu, koje o ovom fenomenu imaju isključiv i definitivan stav – prva pozitivan, druga negativan. Za Arentovu je autoritet nešto što garantuje poredak, ali se on nikako ne bazira na prinudi niti na ubeđivanju, kako se autoritet po pravilu shvata kod njegovih spomenutih branilaca, odnosno protivnika. Autoritet je utemeljen u vrednosti, a ta vrednost transcendira samu moć kao i one koji moć poseduju. Ova ideja se jasno nadovezuje na Platonovu misao o državi, čime se približava idealu. Međutim, Arentova se ne bavi pitanjem ovih vrednosti. I dok nam je definicija autoriteta kao vrednosti koja transcendira moć sasvim prihvatljiva, mi ne znamo šta je ta vrednost. Samim tim, nije jasno ko i na koji način može suditi da li je autoritet u dovoljnoj meri podoban da vrednost zastupa?

To pitanje je u vezi sa granicom koja autoritet razdvaja od tiranije i totalitarizma, odnosno našim pitanjem – gde danas prestaje autoritet i počinje tiranija? Arent insistira na tome da se u modernoj političkoj misli granica među ovim fenomenima ne postavlja jasno i da se autoritet, osim što se nužno čita kao negativan, gotovo uvek poistovećuje sa diktaturom i tiranijom. Njen način da se razlika učini jasnom jeste pretpostavka da je autoritet zakonom ograničena moć, dok tiranija ne priznaje i ne poštuje nijedan zakon osim sopstvene volje. Ono što u praksi može biti problem sa ovim razgraničavanjem jeste činjenica kojoj smo bili svedoci već više puta, a to je da je zakon fleksibilan i promenljiv i da se nijedna politička moć neće libiti da taj zakon menja u skladu sa svojim ciljevima, da politička moć po sebi znači moć da se konstituiše nekakav zakon. Mi zato moramo da se zapitamo da li je formalno postojanje zakona dovoljno da nam garantuje kontrolu autoriteta?

Totalitarizam je taj koji će se zato lažno predstaviti kao zaštitnik urušenih vrednosti, onih koje stranački sistem nije uspeo da očuva (moguće zato što nije znao koje su?).

Propast ili krizu zapadnog sveta Hana Arent vidi u raskidanju trojstva religija–tradicija–autoritet, odnosno u nepostojanju zajedničkog temelja koji bi vrednostima objedinio političku i duhovnu sferu delovanja. Revolucije, koje pokušavaju da nadomeste temelj društva nekim novim i drugačijim, i koje se na površini suprotstavljaju tradiciji i autoritetu, zapravo su isto nadahnute istim tim izvorima tradicije, vrednostima koje su se ili izgubile ili nikada pravilno nisu ni zaživele. Gubitak autoriteta je prema Hani Arent „ravan gubitku temelja sveta, koji su, doista, od tada počeli da se pomeraju, menjaju i transformišu, stalno i sve brže, iz jednog oblika u drugi, kao da živimo i borimo se sa nekim protejskim univerzumom u kojem sve u svakom trenutku može postati skoro bilo šta drugo”.

Ova misao veoma dobro opisuje moderni osećaj sveta. Čini se, međutim, da ovo menjanje i pomeranje i nije tako proizvoljno, da ono oscilira u gotovo pravilnim razmacima upravo između konzervatizma i liberalizma, koji se međusobno otimaju za primat nad slobodom pokušavajući da se nametnu kao njen garant. I dok konzervatizam to čini insistiranjem na autoritetu, liberalizam to pokušava ograničavanjem autoriteta. Ono što ostaje nejasno jeste kako je moguće da prostor slobode – za koju se u načelu bore i jedna i druga, iako put do njenog ostvarenja shvataju drugačije – postaje sve manji.

Zapadna filozofija nije mnogo doprinela shvatanju fenomena slobode niti je imala mnogo da ponudi njenom utemeljenju u zajednici. Štaviše, ona je poimanje slobode obremenila idejom volje, vrlo problematične u političkom smislu. Jer volja, kako Arent objašnjava, koja bi trebalo da je čuvar slobode, znači diktat i zapovest, čime ona postaje kontradiktorna slobodi. Volji je pridodata i ideja volje za moć čije implikacije su za društvenu svest, pokazalo se, veoma opasne.

Totalitarna ideologija koja je ekspanziju doživela u XX veka ugrozila je slobodu ne samo direktnom kontrolom, odnosno nasiljem, sputavanjem i ograničavanjem delovanja čoveka, već i političkim terorizovanjem i nametanjem političke volje kao apsolutne. Totalitarizam, prema mišljenju Hane Arent, ukida pravo da se bude slobodan od politike. Moderno poimanje slobode počeće zato da se definiše u relaciji sa politikom od koje se sada zahteva bezbednost. Put do slobode ide preko bezbednosti koju politika mora da garantuje pojedincu. Nažalost, čini se da je u modernom svetu ova „bezbednost” gotovo poistovećena sa slobodom čime je ideja slobode ne samo oštećena i sužena, već i fundamentalno izmenjena. Nas zato zanima – kakva je to politika koja će nas od politike zaštiti?

Iako osećamo tu, sve veću, potrebu da budemo zaštićeni, mi nismo potpuno sigurni od čega, jer ne znamo šta ugrožava našu bezbednost pa nam na taj način uskraćuje slobodu, ako ne upravo politički autoritet koji je prestao da deluje u skladu sa interesima zajednice. Taj osećaj ugroženosti svedoči o tome da se autoritet, koji se formalno i krajnje uopšteno izdaje za demokratski, zapravo sve više pomera ka tiraniji. Nije li neizvesnost pojedinca u pogledu sopstvene slobode i njenih granica uzrokovana upravo nejasno definisanom voljom autoriteta, koji ovu volju može bez obaveze i odgovornosti da menja onako kako to njemu odgovara? Ako je to tako, ako je odgovor potvrdan, onda ćemo teško naći objašenjenje za to na koji način tiranija svaki put uspeva da nam, predstavljajući se za ono što nije, slobodu oduzme? Ne govori li to da mi sami nemamo jasnu ideju lične slobode prema kojoj bismo stepen ugroženosti izazvane tiranijom mogli da merimo?

Autoritet i pravo

„Pravo zahteva našu vernost i pokornost. Svaki pravni sistem polaže pravo na autoritet. Ali kakav autoritet ima pravo nad nama? Kakav autoritet trebamo priznati kao pripadajući pravu?”

Autoritet i društvo

Čini se da su najveće implikacije AUTORITETA ipak najzanimljivije u oblasti društvenog UGOVORA jer su dvosmerne i uslovljavajuće (čovek – društvena zajednica) i presudne za čin funkcionisanja pojedinca u okviri društvene zajednice.
Šta je za savremenog čoveka autoritet, ima li potrebe uopšte da nađe utemeljenje u nekom vrednosnom nivou i kako to utiče na njegovo delovanje i uticaj na političku sferu, u okviru ukupnosti delovanja kroz društvo, pa sve do nivoa ličnog i privatnog, gde je „vrednosni” nivo prihvaćenih autoriteta osnova za oblikovanje intelektualnog, pa ako hoćete i duhovnog usavršavanja.

Formulisao ga ili ne, neosporno je da se onaj psihološki prostor kulturološke praznine puni sadržajima (ne) autoriteta kojima čovek daje snagu i upliv na sopstveno biće, a shodno sopstvenom intelektualnom, mentalnom pa i duhovnom razvoju.
Treba li onda danas ostati zaprepašćen usvajanjem neautentičnih, sumnjivih „AUTORITETA”, do granica idolopklonstva, usvajanjem onih vrednosnh matrica ličnosti, pojava ili ideja, koje su antipodi samom pojmu.

Koliko smo svesni da uveliko buljimo u ambis, u zjapeću prazninu, u taj vakuum smisla (Niče), koji čezne da se ispuni, i koliko ono čime ga hranimo proizvodi, opšti kulturološki, overloadovani haos društva. Nered i prezasićenje ličnim izborima, koji će nam biti servirani u udobnosti našeg nedelovanja i mentalne lenjosti. Sve kroz gomilu ponuđenih (opasnih) izbora sumnjivih AUTORITETA i ispraznih vrednosti. Bez konkretnog smisla i utemeljenja.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)