Paleta mog života – zelena

Miljana Vidosavljević
Objavljeno 06.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

I Energija

Kada sam prvi put probala avokado, zamrzela sam ga. Kupili smo razno egzotično voće i napravili voćnu salatu, da okusimo nešto neuobičajeno. Nismo znali da aligatorska kruška ide u mnoga jela, ali, u to ne. Zapravo, podsvesno sam bila ljuta na sebe tada, zbog inferiornosti izazvane neinformisanošću, a prenela taj osećaj na ono što ga je izazvalo. Sujeta je čudna boljka…

No, u godinama koje su usledile, povremeno bih kupovala avokado. Uglavnom sam ga gnječila u namaze. Preseci na pola po dužini, okreni na suprotne strane, zarij nož u košticu da bi je uklonila, izvadi sadržinu kašikom – samo dopiranje do zelenkaste teksture je ritual. Ukus mu je uvek bio čudan, ali sam karakterističnu masnoću gutala uz različite dodatke. Najviše mi se dopao recept za zelenu paštetu Džejmija Olivera, u koju je dodao i piletinu i bosiljak.

U smiraj prethodne godine, zvanično sam zavolela avokado. Prvi istarski branč je prelomio – Đ. me je naučio da je ova namirnica, kao i jaja (sa čeri paradajzom), sjajan način da započneš dan kada ti je potrebna energija. Otkrila sam da ga mogu iseći na kriške i tako poređati na hleb, umesto da mu ubijam dušu viljuškom. Od tada, mnogo češće se u mojoj korpi nađe i koja zbrčkana uspomena na još jednu kulinarsku lekciju mog omiljenog Italijana.

Prvi dejt ove godine, sa jednim beogradskim umetnikom, počeo je upravo avokadom koji je iscrtao i poneo – par noći pre te, oboje smo ga večerali. Na žalost ili sreću, brzo sam uvidela da ne želim da nastavim da ga viđam, ali će verovatno ostati zapamćen po najupečatljivijem poklončiću koji sam dobila pri upoznavanju. Nakon toga, otkrila sam ovo zeleno čudo svojim mlađanim drugaricama. Uz džin i čaj, postalo je jedna od glavnih ukusnih asocijacija na moju avanturističku ličnost.

Avokado ne može svako da voli. Na njega se treba navići. No, ako imaš strpljenja, ubacićeš nešto vredno u svoj život. Nije li to jedna od glavnih alhemija koje treba savladati?

II Život

Četvrta godina fakulteta je pravi test za balansiranje obaveza i želja, ali i dobra priprema za haos zvani život. Imaš predavanja koja te više ne inspirišu kao ranije, ali moraš da ih pohađaš. U isto vreme, juriš prakse zbog kojih ćeš opravdati nedostatak radnog iskustva jer, uskoro počinješ da tražiš posao i postaješ odrasla osoba koja izdržava samu sebe. Dodaj socijalne potrebe i stvari koje voliš da radiš za svoju dušu i da se opustiš u jednačinu, i teško ćeš doći do razumnog rasporeda. Ako ništa drugo, ispaštaće san.

Živela sam u „Loli” tada, uređivala rubriku MonopolList-a sa pogledom na Bulevar (da, baš kao što Keri piše svoju kolumnu dok uzdiše i gleda panoramu Njujorka kroz prozor) i trčala na seminare koji su me više zanimali i učili od zastarelog gradiva. Studirala sam reviziju i računovodstvo, a fascinirano slušala o menadžmentskim strategijama i kreativnom marketingu. Barem sam tako hranila obe hemisfere mog radoznalog mozga.

Potrage za maturskim haljinama bile su stresne; zašto bi se ona za apsolventskom razlikovala? Kao i prve dve, haljinu za proslavu završavanja jedne obrazovne etape pronašla sam u rodnom gradu. Oduševile su me šljokice ušivene svuda i satenska mašna na dnu otvorenih leđa. Najbolji drug me je zezao da ću biti pravi leprikon, ali ni on nije mogao da porekne da mi zelena boja sjajno stoji.

Moje apsolventsko veče bilo je savršeno. Porodica je svratila da me, udešenu i lepu, isprati iz jedne životne etape. Drugari iz doma su se slikali sa mnom, a dečko me je pokupio u svojoj crvenoj tojoti. Bio je sa drugog smera, ali smo neke ispite polagali oboje i spremali zajedno. No, te noći nismo pričali o uslovima i kolokvijumima – živeli smo u trenutku. Dobro, ponekad bismo smo se prisetili apsolventske ekskurzije, na kojoj smo se upoznali.

Pola večeri sam plesala sa njim, u drugoj polovini se smejala sa koleginicama revizorkama, ali sam cele noći izistinski uživala. Promašili smo skretanje kada smo se vraćali iz Crown Plaza-e, pa, kad je već tako, svratili do keja. Jutra su najmagičnija kada ih dočekaš bez sna. U dom sam se vratila u isto vreme kao i koleginica koja je bila na zvaničnom afteru, na nekom od savskih splavova. Izula sam pretesne crne cipelice i bosa se popela do sobe na drugom spratu. Moja stopala su bila zahvalna utešnom crvenom tepihu koji se pružao uz stepenice i nepregledne hodnike. Haljina se presijavala na vešalici, dok sam pokušavala da zaspim, zahvalna što sam ponovo bila junakinja romantične komedije.

III Preporod

Kad god pričam o putovanjima, uvek kažem kako želim da šetam gradovima. Volim prirodu, ali nisam za odmor proveden u njoj. A, onda u stambenim džunglama trčim u zelene površine.

Pre dve godine, majka me je odvela u Italiju. Bila je to nagrada za moje diplomiranje i stavljanje tačke na poglavlje Ekonomski fakultet. U Padovi sam vežbala italijanski dok sam joj poručivala espresso, a u Riminiju, gde smo bile smeštene, utrčala u Jadransko more, iako je bio april. Narednog dana smo šetale kamenitom, srednjovekovnom Ferarom, a poslednjeg uživale u veličanstvenom San Marinu – ni u avionu nisam bila bliža nebu, nego tada. No, popodne pre fasciniranja petom najmanjom državom sveta provele smo u Modeni.

Ovaj grad, zbratimljen sa Novim Sadom, smirio me je svojim žutim fasadama. Majka mi je uplela kosu u dve pletenice, nosila sam svoju novu omiljenu majicu na pruge i podvrnula farmerice – četvrti mesec godine nikada nije bio topliji. Ponadale smo se da ćemo pobeći od sunca u novosadskom parku, ali se drveće u njemu, nedavno zasađeno, nije dovoljno razgranalo da bi napravilo hlad. No, usput smo prošle pored parka koji gotovo da mi je šaputao da uđem, pa smo se vratile do njega.

Čim sam stala na stazu, preplavio me je prekopotrebni zen. Zapavo, bile smo u narodnoj bašti ovog grada. Za razliku od naše, u modenskoj se mogla posetiti botanička bašta i uživati pored jezerceta u kojem su složno obitavale narandžaste ribe, kornjačice i patke. Neumoljivo sunce se provlačilo kroz lišće i obasjavalo golubove koji su mirno hodali unaokolo. Bila sam opijena energijom ovog mesta i sat proveden u Giardino Ducale Estense ostao je najdraža uspomena iz Italije.

Najlepša zemlja, najteže putovanje. Život koji sam do tada poznavala se urušavao, a ja nisam znala šta sledi, ni da li ću imati snage da gradim sve iz početka. Naravno, imala sam. I te i narednih godina, ljudi koji me nisu dugo poznavali su umeli da kažu nisi ni svesna koliko zapravo možeš, iako ne deluješ jako. Majka je, pak, to oduvek znala – zato sam njena Aska.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)