Timoti Les, profesor na britanskom univerzitetu Kembridž, inače povremeni kolumnista u Danasu, u svojoj najnovijoj analizi pod naslovom „Projekat ‘Strah na Balkanu’” (Danas, 26. maj 2021. g.) iznosi tezu kako bi umesto nadnacionalnih integracija (pre svega tu misli na Evropsku uniju) bilo poželjno da svaka od država uspostavi svoju potpunu „nacionalnu državnost”. Navodi primer, po njemu pozitivan, odlaska Velike Britanije iz EU i ističe kako je praksa pokazala da taj odlazak ne samo da nije bila nikakva katastrofa za Britaniju, kako su joj neki predviđali, nego joj je doneo i velike političke i ekonomske benefite, poput „ponovnog uvođenja nacionalne demokratije” a ona, „nacionalna demokratija” (šta god to značilo!) po Lesu „daje moć običnim ljudima sa svim njihovim strastima i predrasudama.”
Stoga profesor Les snažno preporučuje još uvek neintegrisanim balkanskim državicama, da se okanu Unije i slično kao Britanija uspostave sopstvene „nacionane demokratije”.
Štaviše, on kritikuje sve one političare, a naročito, kako veli, „postnacionalne analitičare” koji su protiv promena nacionalnih granica na Balkanu, koji su protiv najnovijih non-pejpera, strahujući od, kako se izrazio, „tobožnjeg rata koji je malo verovatan”, jer eto, po njemu, nikakav građanski rat nije izbio u Britaniji kako su uoči Bregzita mnogi najavljivali; Škoti se ne samo nisu odvojili već opada broj independista, sada je, kaže Les, jedva 44% Škota za odvajanje od Britanije; trgovina nije propala, vakcinacija je uspešno sprovedena, a sve su to uradile nacionalne britanske snage, itd. itd.
On priznaje da između Britanije i balkanskih državica još uvek neintegrisanih u EU, postoje „izvesne razlike” koje se ogledaju, kako smatra, u tome što je u Britaniji „problem bio u masovnoj imigraciji i eroziji nacionalne demokratije”, dok je u balkanskim državicama (Bosna i Hercegovina, Srbija, Severna Makedonija, Kosovo, Crna Gora, Albanija) to „ pitanje fizičke nesigurnosti i nedostatka prava za manjine” koje tako „moraju da ostanu zarobljene u pogrešnoj (sic!) državi”.
Ne boji se kembrički profesor sukoba na Balkanu zbog eventualno dogovorenih promena nacionalnih granica jer po njemu, pazite ovo: „rat je malo verovatan s obzirom na promenu činjenica na terenu od početka devedesetih: ljudi su traumatizovani, narodi su se odvojili, nema vojski koje bi se borile (?!?) a i spoljne sile bi pažljivo pratile događaje”, pa upućuje snažnu kritiku onima koji zagovaraju „ideale različitosti i inkluzivnosti” odnosno onima koji su „posvećeni postnacionalnom svetu sa otvorenim granicama, mešovitim stanovništvom i političkim sistemom u kojem ključne odluke donose međunarodne birokratije poput Evropske unije.” Itd. itd.
Dakle, po Lesu, nemojte u Uniju, gledajte svoju nacionalnu državu, pravite svoje državne granice tako da se poklapaju sa etničkim!
Šta reći na ovaj retrogradni anti-internacionalizam?
Kako shvatiti Lesovo vraćanje sveta unazad, u dvadesete i tridesete godine 20. veka kada je u Evropi pod teretom ekonomske krize prosto bujao tzv. „novi nacionalizam” oličen u ideji monolitne nacije i striktne nacionalne države nasuprot svih nadnacionalnih političkih i ekonomskih institucija? Kada je zavladao duh „opasnosti od svakog internacionalizma kao opasnosti za degradaciju nacije”. Kada su dve zemlje sa izrazitim zagovaranjem čvrstog nacionalnog suvereniteta i glorifikovanjem „čiste” nacije jednostavno istupile iz Društva naroda jer im je koncept udruženih zemalja i narodâ „kvario” ne samo nacionalne običaje i tradiciju, nego i remetio planove za „zaštitu vitalnih interesa nacije” koji će čovečanstvo koštati užasne tragedije i sveopšteg krvoprolića.
Teze koje danas plasira Timoti Les jako podsećaju na ideje koje je plasirao nacistički ekonomista Fric Rajnhart: „Pravi nacionalizam je u osećajnoj povezanosti svih sunarodnika u narodnu celinu, u volji svih društvenih slojeva da budu samostalan, nezavisan i slobodan narod, i u odlučnosti da tu volju ulažu uvek i svuda gde to interes naroda nalaže, kao i u spoznaji da takva osećajna povezanost i takva jedinstvena volja i odlučnost mogu biti izražene i biti trajne.” I koje su uz rasističke ideje Alfreda Rozenberga bile zapravo temelj ondašnjeg nacifašizma: „Rasa je slika narodne duše, a Nacija je prvi i poslednji obzir kome treba da bude podređeno sve. ”
Po nacifašističkoj teoriji države i društva svi internacionalisti bilo da su to predstavnici transnacionalnog odnosno multinacionalnog kapitala ili pak radnici posvećeni internacionalnoj klasnoj solidarnosti, višestruko su opasni po naciju i nacionalnu državu. Prvi, jer u potrazi za profitom olako prelaze nacionalne granice i sele svoj kapital čime osiromašuju svoju zemlju i svoj narod, a drugi jer svojim internacionalnim solidarisanjem sa radnicima tuđih naroda i tuđih država gube osećaj pripadnosti sopstvenoj državi, sopstvenoj naciji, njenoj tradiciji i kulturi, odnosno gube nacionalni identitet.
Stoga niko više nije kritikovao međunarodnu trgovinu od nacifašista. To što su o takvoj trgovini govorili sa rasističkog stanovišta („svetske berze i svetsku trgovinu su izmislili Jevreji da pokore druge nacije”) ne menja mnogo na stvari: bio je to sjajan izgovor za njihovu politiku monolitne nacije kao cilja pred kojim sve drugo prestaje da bude važno.
Danas imamo slične i vrlo opasne tendencije: ako antisemitizam više nije osnova novih nacionalizama odnosno neofašističkih ideja i pokreta kao tridesetih godina (mada ga itekako ima i danas i to ne u maloj meri!), nova osnova sve više postaje antimigrantska politika koja ima takođe izrazitu rasnu osnovu. I sam Les u jednom momentu kaže kako je Britanija bila suočena sa „imigracionim talasom”, pa je to bio jedan od razloga da se nekontrolisan ulazak tuđe radne snage (ne samo iz afričkih i azijskih zemalja nego i iz EU) spreči izlaskom Britanije iz međunarodne organizacije kakva je Evropska unija!
Naravno, iz rečenog ne proizlazi tvrdnja da je Les, ne daj Bože, nekakav fašista niti da je Britanija postala fašistička država. Ne! Postoji, naime, samo jedan istorijski nacional-socijalizam (nacizam) i to je onaj nemački iz tridesetih godina, baš kao što postoji samo jedan i jedini istorijski fašizam (italijanski) iz dvadesetih i tridesetih godina. Sve drugo, i u ono vreme, bile su samo razne varijacije nacifašizma, baš kao što su to i danas. Međutim, mi možemo danas sa sigurnošću da govorimo o postojanju opasnih elemenata nacizma i fašizma ne samo u Evropi nego i u celom svetu. Pogledajmo samo današnju Indiju, Brazil… Čak je i neslavna epizoda, taj ispad sa Trampom, i to u u zemlji liberalne demokratije kao što su SAD, pokazao da su nacizam i fašizam u nekom novom obliku itekako mogući.
Ono što nam je Les ponudio u svom autorskom tekstu za Danas ima upravo te i takve opasne elemente „novog nacionalizma” (inače to je termin iz Hitlerovog vremena, naime, stari nacionalizam i stara desnica su bili po nacistima „izdajnički”, sarađivali su sa establišmentom), koji se začas može pretvoriti u neonacizam ili neofašizam. Britanija srećom ima jaku viševekovnu demokratsku tradiciju tzv. građanskog nacionalizma pa je rat verovatno tamo isključen (ali nota bene: upravo tinja i nanovo preti oružani konflikt u Severnoj Irskoj), premda Lesov optimizam kako je nakon Bregzita u Britaniji sve „pod kontrolom” nema baš realnu osnovu; naime, tek će vreme pokazati sve posledice izlaska Britanije iz EU.
Ono, međutim, što je za nas na Balkanu važno jeste to, da Les potpuno i neshvatljivo lako, ispušta iz vida ne samo krvavu dramu balkanskih državica iz devedesetih, nego i čitav istorijski i kulturni konekst Balkana: sve te državice su imale teško istorijsko i kulturno nasleđe, tamo nije bilo mesta za ustavni patriotizam tipa koji zagovara Habermas, tamo je bilo samo i jedino etnički motivisanog nacionalizma. A takav nacionalizam je, gledano istorijski, bio osnova kako nacizma tako i fašizma. Naime, nacionalno razjedinjene, Nemačka i Italija su iz svog nacionalnog romantizma tokom 19. veka u silnoj želji sa ujedinjenjem, porodile ne građanski nacionalizam kao većina razvijenih evropskih država na Zapadu, već etnički nacionalizam i on je vrlo brzo i vrlo lako bio transformisan u nacizam odnosno u fašizam.
Kako god nazvali današnje države koje zagovaraju monolitnu i „čistu” naciju, koje strahuju od migranata i drugih međunarodnih uticaja, i koje su po tom osnovu zakonomerno autoritarne (tipičan primer unutar EU su zemlje Višegradske grupe) odnosno ma kako nazvali ideologije današnjih pokreta ekstremne tj. „nove desnice” – konzervativizam, novi nacionalizam, nacionalni totalitarizam i sl., moramo biti svesni da takve ideje nisu dobre po svet. Prosto – opasne su! Amerika, Britanija i Evropa, a sa njima i profesor Les, izgleda da su tokom ovih sedam i po decenija mira, zaboravili sve strahote ekskluzivnog etničkog nacionalizma na kojem se baziraju ideje o državi i društvu. Nama na Balkanu sećanja su još sveža. Zato se nikako ne sme ići sa promenama granica, radi, kako veli uvaženi kembrički profesor, „omogućavanja manjinama da ne žive u pogrešnim državama”. Profesoru Lesu i njegovim istomišljenicima stoga poručujem parafrazom mog prijatelja, poznatog novinara Žike Miloradovića: Balkan jeste bure baruta, ali je od suštinske važnosti da se niko ne mota oko tog bureta.
