Von Genc (fon Genc)

Dušan Genc
Objavljeno 15.01.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Stajalo je to stablo na brežuljku, zapadno od puta kojim sam putovao i izgledalo kao da gori. Delovalo je kao da je od Boga poslato sa tim plamenim oreolom od sunca koje je zalazilo tik iza njega, činilo se. Šteta je što nisam imao foto-aparat pri ruci da taj prizor snimim, bilo bi vam mnogo jasnije o čemu govorim, ali sam ga ovekovečio u svom umu i jasno ga vidim i ovog trenutka dok tipkam po tastaturi. To drvo veoma razgranato, obasjano zalazećim suncem, asociralo me je na porodično stablo.

U pokušaju da odgovorim na pitanje znatiželjnika o poreklu mog prezimena nailazim na zid sopstvenog neznanja i zato sam odlučio da se uputim u prošlost, istražim svoje poreklo i izradim porodično stablo. Još uvek sam nosa punog stvarne i virtualne prašine mnogobrojnih arhiva, od pančevačkog, preko temišvarskog, peštanskog, do bečkog, zaglibljen u obimnosti posla. Zato porodično stablo još nije završeno, ali ova priča se odnosi na jednu granu tog stabla.

Storija počinje u Deti, selu u blizini Temišvara. Krenuo je karavan od pet volovskih kola i četiri jahaća konja čim su se putevi prosušili posle otapanja snega, sredinom marta. Tačna godina nije utvrđena, ali sa sigurnošću može da se kaže da se to desilo u periodu vladavine Marije Terezije. Dva rođena brata su rasprodala znatnu imovinu, sa namerom da se presele zapadnije i potraže novi zavičaj u nekoj od pustara u Pančevačkom distriktu. Na kola su natovarili najneophodnije stvari, ali i dva valjkasta kamena i drveni mehanizam suvače. Suvače su u to vreme u Banatu bili veoma rasprostranjeni mlinovi koje su pokretali konji. Jedan od braće je stigao na kraju tog puta u Crepaju što potvrđuju zabeleške Jovana Erdeljanovića na 248. strani drugog izdanja knjige Matice srpske Srbi u Banatu, a drugi, mlađi, nemirnog duha, u toku tog putovanja jednostavno je jednog jutra nestao sa jahaćim konjem i bisagama u kojima je bilo nešto hrane i preobuka. Kako je dospeo do prestonice Beča, nije moguće rasvetliti jer o tome u njegovim zabeleškama, nekoj vrsti dnevnika, nema podataka. Za te njegove zabeleške pre bi se moglo reći da je zbirka kuvarskih recepata sa ponekim uzgrednim pasusom o važnijim događajima u njegovom životu, nego da je dnevnik. Zapisi počinju njegovim prispećem na imanje grofa S., i recepta za, u rerni pečeni, svinjski vrat sa prilogom od pire krompira. Očigledno je da je primljen u službu kao kuvarski pomoćnik i čini mi se da jasno čujem zveket posuđa, mrmljanje kuvara i kikot ženskog osoblja, a mirisi ukusnog pečenja, raznih čorbi i umaka dopiru sve do mene kroz prostor i vreme. Otad počinje njegov vrtoglavi uspon. Između mnogobrojnih recepata naišao sam na zapis da je bio pohvaljen od Imperatorice, da ne nabrajam sve njene titule, Marije Terezije, koja je bila gošća na jednom ručku na imanju grofa S., za izvanredan ukus pečenih prepelica u sosu od borovnice i patke na podvarku. Obratite pažnju da u svojim zapisima ne govori o plovci, ili kranjskoj kobasici na kiselom kupusu, što bi bilo za očekivati, već o patki na podvarku, a to govori o posebnosti recepta koji nosi pečat banatske kuhinje. „Patka” je izgleda odigrala značajnu ulogu u njegovom budućem životu, jer se zapisi nastavljaju u kuhinji na bečkom dvoru. Ne smem da tvrdim da je bio ljubavnik imperatorice ovaj naočiti mladić, moj kako bismo mi rekli askurđel, ili davni predak, ali on često pominje da bi posle uspele večere Carica ili Marija kako prisno imenuje posetiteljku, dolazila u njegovu sobu da se raspita za recepte.

Nije mogao da miruje, očigledno je iz njegovog, nazovimo ga dnevnika, pa se željan znanja i tela mladih kuvarica, upustio u noćno učenje. Zapisao je da je recept za gulaš naučio od Eržebet posle burne noći, a za pripremu šufnudli ili kako ih on zove: božiji kitarci, pomučio se oko mlade Čehinje čije ime ne navodi. Svoju reputaciju znalca međunarodne kuhinje, sigurno da nije stekao lako, ali je govorio da je najlakše kuvarske tajne saznati u krevetu. Pri kraju života, upoznao je kuvarske recepte i govorio desetak jezika između ostalih nemački, mađarski, francuski, srpski je napisao ćirilicom, engleski ne pominje, ali zato je puno zapisanih različitih recepata za pudinge i punčeve kao i to da je upoznao kuvaricu lorda Sendviča. Posebna sveska je posvećena Rusiji i njegovom drugovanju sa baronom Minhauzenom u čijem je društvu proputovao ovu ogromnu zemlju i svoje kuvarsko znanje obogatio u krevetima Ruskinja. Čitavo poglavlje je posvećeno piroškama, boršču, ščiju… nije zaobiđen ni kvas i naravno VOTKA. Kako se destiliše votka? Stoji naslov, a ispod je sitnim ali čitkim rukopisom do detalja opisan proces.

Puno je praznina i hronoloških nedoslednosti u njegovim zapisima pa je teško pratiti sled događaja, ali nesporno je da mu je titulu plemeniti ili von zbog njegovih kuvarskih zasluga dodeljena na bečkom dvoru i da se na nekoliko mesta potpisuje kao Von Genc. U nekoliko mahova pominje svog sina Fridriha. Kao: Moj mili Fridrih, ili Ponosim se svojim Fridrihom, ali ne mogu da budem siguran da se radi o Fridrihu fon Gencu, kasnije bliskom saradniku i savetniku kneza Meterniha koji je odigrao značajnu ulogu tokom pregovora na Bečkom kongresu.

Došapnuću vam da sam primetio da postoje izvesne sličnosti između fon Genca i mene. To je logično ako uzmemo u obzir da je moj iver otpao od zajedničke klade. Da li je to sklonost ka kuvanju, učenju stranih jezika, istraživanju oblina mladih kuvarica ili izvesne osobine slične onima koje je posedovao Baron Minhauzen, neću da vam otkrijem, izaberite od svega ovoga šta vam se sviđa. Uglavnom, svestan sam da mi predstoji nastavak mukotrpnog rada. Predstoji višemesečni, ili bolje reći višegodišnji posao preturanja po arhivima da upotpunim biografiju fon Genca, jer priča nije završena. Budite strpljivi dragi čitaoci, istina će pronaći put do vas. Verujte mi.

U Crepaji, 13. januara 2021. g.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)