Tragovi života

Nikola Petkov
Objavljeno 21.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Ta fotografija devojke sa ljubičastim bršljanom koji je prekrio ogradu uz kamenu mediteransku kuću u pozadini, nije uspela. Odabrao sam pogrešnu blendu na objektivu stare Praktike i sve zamračio. Kada sam odneo film u laboratoriju da se razvije i urade fotografije taj snimak sam preskočio, jer sam znao da će biti nemoguće napraviti korektnu fotografiju.

Četrdeset godina kasnije digitalizovao sam stare negative i uz moje skromno poznavanje fotošopa uspeo da oživim i tu fotografiju. Ona je nikad nije videla zato što je nisam ni izradio dok smo bili zajedno, a sada to više nije ni važno. Devojku sa slike ionako retko ko prepoznaje. Za ove generacije ona je stranac koji živi u onom drugom paralelnom stvarnom svetu – negde daleko, a ovde živi samo u mojim uspomenama. A eto u šta se ovaj svet pretvorio, kada nekoliko dana ne izađem na ulicu i mene ne prepoznaju. Gledaju me kao stranca ili nikome niko i ništa više nije važno. Ravnodušnost, opasno stanje!

Nostalgija je odličan lek protiv zaborava, a stare fotografije su nepresušni izvor nostalgije. Ta fotografija mi vraća sećanja na letovanje u malom mestu na makarskoj rivijeri, ulice i kuće ispod jadranske magistrale u kojoj smo proveli desetak lepih dana, strmih ulica i velikih talasa kojima smo se čudili jer svakog dana počinju svoj nemirni ples oko 4-5 popodne da bi se već u 6 voda umirila, a mi zaneseni rumenilom zalaska prošetali glatkom površinom mora do susednog Hvara i Brača po tragu Sunca u bekstvu od danas ka sutra. Njenog osmeha na toj fotografiji nije bilo. Zašto, e to nisam upamtio. Ne znam, neka bezvezna prepirka, neka moja glupost ili loš dan – tek, njen osmeh na ovoj fotografiji je izostao. Ne mogu se setiti svakog trenutka, ali emocije pamtim. One se vide i na fotografiji. Tom putu je prethodio period ozbiljnih problema i dilema: da li nastaviti dugogodišnju vezu ili sve prekinuti i prepustiti zaboravu? Zato nema osmeha, zato tužan pogled. Ljubav i gnev… posle dođe neka vrsta netrpeljivosti, možda mržnja, pa ravnodušnost i tu je kraj…

Fotoaparat sam prvi put uzeo u ruke nekoliko godina ranije kada smo u Omladinskoj organizaciji formirali Foto klub. Zahvaljujući dobrom radu diskoteke i solidnim prihodima imali smo mogućnosti da opremimo laboratoriju i kupimo svu tehniku za snimanje i izradu crno-belih fotografija. Prve kolore smo slali u Zagreb, ali se ubrzo u Beogradu pojavila laboratorija (?) Turističke štampe, a zatim i Cinephoto, obe u Knez Mihajlovoj. Ranih osamdesetih biznis sa razvijanjem filmova i ostalim srodnim uslugama naglo se razvija. Do nas stižu novi fotoaparati, filmovi i ostala oprema što utiče na kvalitet snimljenog materijala. Većinu fotografa i korisnika zanimao je samo komercijalni, zanatski kvalitet fotografija pa se od slikanja svadbi, ispraćaja u vojsku i sličnih „masovki” sasvim lepo živelo. Kvalitet koji prevazilazi zanatski nivo fotografije, malo koga je interesovao. Na žalost i danas je tako. I još je gore, jer ko želi savršenu fotografiju ne mora da zna ništa o veštini snimanja, kompoziciji, svetlu, kontra svetlu i upadnom svetlu, blendi i ekspoziciji, dubinskoj oštrini, ni šta je CMYK i RGB. Ne mora da zna ništa ni o fotoaparatima, a ne mora ni da izradi fotografiju na papiru i da se izlaže troškovima. Izvadi telefon, nanišani, pritisne crveni kružić i gotovo.

Ali, tu se javlja novi problem. Telefon, digitalni fotoaparat sve jedno, slikaš šta hoćeš i dokle hoćeš… i šta onda. Malo podeliš, a preostali sadržaj koji ti je žao da obrišeš ostane na memorijskoj kartici. Retko kad izradiš neku fotografiju, a retko i kupuješ novu karticu. Posle nekog vremena obrišeš stare slike da bi napravio mesta za nove događaje i – nema više uspomena. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa! Pamćenje je kratko i nepouzdano, a potrebna je potpora u vidu materijalnog dokaza da smo bili tamo sa tim ljudima, da smo živi dokaz neke male, sasvim intimne istorije. Još uvek se radi na papiru, a može neki klaud, eksterna memorija ili dobri, stari CD. Treba sve učiniti da se sačuvaju bar neki fragmenti prošlosti, jer to je škola za budućnost. Slika prošlosti koja se neće ponoviti, nikad više. Možda onaj ljubičasti bršljan još postoji tamo, ja ga sasvim sigurno nikada više neću videti i to nikome nije važno. Važno je da postoji uspomena koja nam može ulepšati trenutak i podsetiti nas na životnu prolaznost koja ne treba da nas plaši. Ostavili smo nešto iza sebe, makar tu jednu fotografiju koja će nekome možda preneti malo pozitivne energije tog lepog dana u gradiću na obali Jadranskog mora.

Istina, zahvaljujući mogućnosti da se telefonom može zabeležiti trenutak, rođen je novi pravac u fotografskoj teoriji i praksi – selfi. Kada se posle neke neodređene vremenske distance u teoriji bude analizirala ova pojava, siguran sam da će biti neophodno uključiti i psihologe. Svaki fotoaparat može poslužiti u tu svrhu ali malo kome je padalo na pamet da fotografiše sam sebe. Bilo je važno zabeležiti trenutak, događaj i atmosferu. Ja sam iza objektiva, nisam deo kompozicije, nisam u kadru, ja nisam bitan. Fotografa nema na fotografijama, nemam pojma kako je izgledao Anri Kartije-Breson, Ansel Adams i mnogi čuveni autori i umetnici. Oni nisu pravili selfije, a iza sebe su ostavili nezaboravne fotografije koje uče i učiće generacije kako se to radi.

Kamera opskura, obična crna kutija, Smena 8, dvooki Ljubitelj, Kijev, Zenit … sve može napraviti fotografiju, ali ne može svako to da uradi čak i ako perfektno vlada zanatom. Imaš aparat, dobar objektiv, dobar film itd, a ne radi svetlomer koji je pomagao fotografu da odredi parametre za snimanje. I šta onda? E, onda treba iskustvo, malo znanja i onaj čuveni balkanski „osećaj za filing”. Nikada nije napravljena Praktika koja bi bila bolja od bilo kojeg Nikona ili Kanona, ali je Ljubitelj 2 pravio fenomenalne crno-bele fotografije, a Smena 8 nezaboravne uspomene sa mora.

Digitalizovali smo nekoliko stotina negativa i dobili istoriju, pola veka na fotografijama. Našao sam tamo drage osobe, ljude kojih odavno nema, fotografije zaboravljenih a važnih dešavanja, politika, sport, radne akcije, koncerti, svadbe i krštenja, prve i druge ljubavi, zaboravljene i neuzvraćene ljubavi, mladi i stari, mrtvi i živi, svi su tu. Kada sam prijatelju pokazao sve to, njegov komentar je bio: „Da li si ti normalan, pa od ovoga može da se ‘rikne’”.

I tako je, borba sa emocijama i duhovima prošlosti je teška i opasna. Mnoge fotografije je nemoguće oživeti, neke su oštećene, a nekoliko ne smem ni da pogledam. To su one od kojih može da se „rikne”. Ona sa ljubičastim bršljanom ipak je oštećena i slabe rezolucije da bih je pokazivao drugima, ali kasno… ringišpil u glavi se pokrenuo. Sledio je mesec dana melanholije.

Šta ćeš? Tragovi života. To je fotografija.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)