Dva dečaka i devojčica vijali su na livadi leptire čitavo pre podne. Kada bi se umorili polegali bi na travu i gledali u nebo. Najstariji od njih, dečak, pogleda uperenog u sunce reče:
„Podne je, vreme je da krenemo. Majka će se ljutiti ako kasnimo na ručak”.
„Još malo”, na to će drugi dečak i počne da se valja po travi.
„Hajde Rastislave”, ozbiljno će devojčica, „zbog tebe uvek dobijemo grdnju”.
„E, baš me briga, zašto da bude onako kako Samuilo kaže”.
„Evo, poljubiću te ako odmah krenemo”, ubeđivala ga je devojčica i sočno ga cmoknu u obraz.
* * *
Kovači i njihovi pomoćnici su teškim čekićima kovali mačeve. Bili su znojavi i crni od usijanog ugljevlja podsticanog kožnim mehovima. Gvožđe je pištalo okaljeno hladnom vodom sa izvora i ispuštalo miris sumpora, tocila su se neprekidno okretala, bacala iskre i pijukala oštreći vrhove strela i kopalja. Ratne sekire su se presijavale na mesečini, a ratnici proveravali oklope i štitove. Svi su bili užurbani noć pred odlučujuću bitku.
„Možda bi bilo bolje da smo ih sačekali u klancu?”, većali su, „tamo bismo ih lakše zadržali”.
„U pravu si Rastislave, ali samo dan-dva, mnogo ih je, nagrnuli bi preko prevoja i tu bi nam bio kraj. Došli bi nam iza leđa. Slušajte me dobro. Ja predlažem ovako…”, prozborio je Samuilo.
* * *
Živeli su toliko godina u miru, bliski po poreklu, iste krvi, dve grane jednog stabla, takoreći. Govorili su sličnim jezicima, trgovali, bili jedno vreme u savezu kad su se suprotstavili najezdi divljih plemena sa severa, potukli ih i potisnuli zajedničkim snagama. Učvrstili su dobre odnose kad se kći vojvode Juga, Jelisaveta, udala za Viogora, sina Velikog kneza. No tako je bilo ispočetka, a kad se Jug povukao sa prestola, kad su ruke onemoćale, mač postao pretežak, između sinova počele su prve nesuglasice. Stariji Samuilo po nepisanim pravilima naslednik prestola preuzeo je ulogu vođe, a ambiciozni Rastislav se nikako nije zadovoljavao položajem prvog viteza. Brata je smatrao mlakim, mekim, nedostojnim prestola. Nije bio sklon diplomatiji, već maču i akciji. Vešt borac, ali i lukav kao lisac znao je da samo u haotičnoj situaciji može da zasedne na presto i odabrao je taj put.
„Zašto da dozvolimo da nas Veliki knez i Viogor iskorišćavaju. Rudnik je na našoj strani planine. Zlatom neka plate iskopanu rudu. Gvožđe iz rudnika treba za naše mačeve”, govorio je Rastislav plamtećeg pogleda, na velikom saboru starešina.
„Tako je”, uzviknuo je vođa strelaca.
Samuilo ih je začuđeno pogledao.
„Ne možemo kršiti dogovor Velikog kneza i starog Juga, oca našega, rudnik je zajednički”, usprotivio se Samuilo, „mir je blagosloven. Prekršti dogovor, znači isukati mač. To ne vodi dobrome. Zaboravljaš da je Jelisaveta u njihovom dvoru, garant mira”.
„Znam dobro, brate, sve ja znam. Meni je Jelisaveta prirasla za srce koliko i tebi, ali interesi vojvodstva su ponekad važniji. Narod naš, vojnici, težaci, koji na svojim plećima nose sve i krvlju i znojem brane vojvodstvo, zaslužuju više. Zašto da sa drugima delimo nešto što je naše?”
„Tako je”, ponovo uzvikne vođa strelaca i isuče mač. Ostali vitezovi su u nedoumici ćutali. Zapovednici konjice i pešaka su gledali u Samuila, a prvi kopljanik oborio pogled.
„Ne! Rat nikako ne”, usprotivio se Samuilo, „zaboravljaš naše savezništvo pri najezdi divljih plemena sa severa?”
„A ti zaboravljaš šta je bilo pre toga, da su pre nego što su Veliki knez i stari Jug uspostavili mir ti isti vajni saveznici klali našu decu, silovali naše žene, ubijali starce”.
„Zato su se naši mudri roditelji izmirili, da toga više ne bude…”
Nastao je muk. Rastislav lupi nogom o kameni pod dvorane, zabaci skut ogrtača i u nemoćnom besu napusti prostoriju.
„Videćemo”, promrmljao je na izlazu. Vođa strelaca bio je na korak iza njega.
* * *
Povod je bio bezazlen. Dečaci, pastiri koji su čuvali volove na zajedničkom pašnjaku u dolini pojurili su sa psima za zecom koji se pojavio na ivici šume i volovi bez nadzora uđoše u njivu sa tek izniklom pšenicom. Popasli su deo pšenice, više izgazili, kad su naišli kmetovi Velikog kneza. Počupaše neko kolje rasrđeni seljani u nameri da isteraju volove, a u to se pastiri sa psima i ulovljenim zecom vratiše. Imali su šta da vide. Volove usred njive. Jedan od njih napujda pse na volove tako da životinje poterane lavežom nagrnu na seljake, a ovi u strahu od rogova onim kocima proburaziše dve najbliže životinje. Volovi inače mirni, uplašeni lavežom i rikom svojih ranjenih drugova, pomahnitaše i jurnuše na drugu stranu. Najmlađi dečak im se nađe na putu. I sam uplašen, potrča, saplete se i pade pod noge usplahirenih životinja. Pastir nije preživeo. Krv je pala. Seljani, kmetovi kneza i vojvode se sukobiše iste večeri. Umešaše se i vojnici. Napori Samuilovi da smiri situaciju bili su uzaludni. Okršaji i čarke rasplamsaše strasti. Sukob preraste u rat. Samuilo, svestan da u ovom trenutku ne postoji mogućnost za pomirenje, pripremao je vojsku za neizbežan sukob. Uoči odlučujuće bitke sveštenici su blagosiljali oružje i borce. Na ražnjevima su se vrteli volovi i ovce. Medovina i vino se točila iz dvorskih podruma. Ratni bubnjevi i alkohol su raspaljivali uzavrelu krv.
Plan koji je uoči bitke smislio Samuilo bio je dobar. Svi se saglasiše. Još su dogorevale vatre u logoru kad borci zauzeše svoja mesta. Vladala je tišina kad se u jutarnjoj izmaglici pojaviše na izlazu iz klanca prvi neprijateljski vojnici. Odmah ih napadne grupa konjanika pomognuta velikim brojem pešaka, uglavnom seljaka. Oni pod komandom Samuilovom potisnuše neprijatelja nazad, ali iz klanca su neprestano navirali novi i novi ratnici. Samuilo pod njihovim pritiskom poče da se povlači prema reci. To je ustvari bio deo plana. Da bekstvom namame kneževu vojsku u klopku. Kad je polovina neprijatelja prošla kroz klanac, kopljanici skriveni u grmlju na vrhu, u najužem delu, nabacali su sa vrha litice kamenje, seno i balvane, zapalili ih i zaprečili prolaz ostatku vojske. Taj deo trupa Velikog kneza je bio praktično isključen iz bitke. Dok preko prevoja stignu do bojišta biće kasno. Prva polovina vojske jurne u poteru za Samuilom i njegovom grupom i sustigne ih na obali reke. U trenutku kad ugledaju dim iznad klanca, znak da je zaprečen prolaz ostatku vojske Velikog kneza, dogovor je bio da vođa konjanika udari u bok sa jedne, a Rastislav sa strelcima i pešacima sa duge strane. Međutim, Rastislav je oklevao.
„Ne još. Ne još”, govorio je i posmatrao dešavanja na obali reke.
„Šta čeka?”, pitao se Samuilo pritešnjen na samoj obali, pokušavajući da odbije napade brojnih konjanika i pešaka. U opštoj gunguli konjskih telesa, oklopa vitezova, šubara seljaka, jauka ranjenika, razmahivao je mačem i nemilice sekao oko sebe. Onda koplje probi oklop, probi njegove grudi i on pade sa konja a da nije saznao ishod bitke. Na ivici šume, Rastislav se trgne kad je ugledao da je sedlo Samuilovog belca prazno. Isukao je mač i nagnao konja u galop.
„Juriš sokolovi! Pobeda ili smrt”.
Pobeda je bila blistava, potpuna. Vojska Velikog kneza potučena. Zarobljenici do jednog posečeni. Veliki knez zatočen, Viogor, Rastislavov zet pogubljen. Rastislav je zagospodario i kneževinom i vojvodstvom. Svoja htenja je ostvario. No kad je sve bilo gotovo shvatio je da je cena bila previsoka. Osetio je grižu savesti. Zato je prvorođenom sinu dao je ime Samuilo, a na obronku šumovite planine sagradio je Rastislav manastir-zadužbinu i u manastiru crkvu pokajnicu. U jednoj keliji manastira se za njegovu dušu molio otac njegov, stari Jug, u drugoj je sestra Jelisaveta ispaštala zavetom ćutanja njegove grehe. No i sama Jelisaveta je nosila ogroman teret na duši. Kletvu koju je uputila Rastislavu kad je saznala okolnosti pod kojima je poginuo Samuilo i kad je do nje stigla vest da je pogubio Viogora njenog muža. Kletva je moćno oružje kad ga uputi čista duša u ime istine, a u pravdi Boga jedinoga. I ispaštao je Rastislav. On i njegovi potomci.
