Lagano sam razmaknuo grane i osmotrio pojilo. Tišinu koja je vladala na obali reke narušavalo je samo oglašavanje kosa, negde iz gustiša. Mužjak sa ogromnim rogovima osmatrao je. Ostali su pili. Odabrao sam mlađu ženku, meso je sočnije i mekše. Posle pucnja samo je klekla na prednje noge i srušila se u plićak. Ostali su u trenu nestali u gustišu. Čulo se sve tiše kršenje grana pri begu krda, a onda nastade tišina. I kos se više nije čuo. Zakoračio sam ka lovini. Onda sam ugledao tragove mokasina u vlažnoj zemlji izmešane sa udubljenjima od jelenskih papaka. Otisci ljudskuh stopala bili su stari pola dana. Nisu mogli da čuju pucanj ukoliko se nisu zadržali u blizini. Ipak sam se uzverao na desetak metara visoku stenu i pritajio se. Čekao sam više od sat. Ništa se nije desilo. Ponovo sam pažljivije pogledao otiske mokasina. Bio sam siguran zbog brojnosti tragova da nisu lovci u pitanju. Glasine o sukobu dotadašnjih saveznika Sivog vuka i Orla koji visoko leti, znači imaju osnova. Ovoliko tragova može da ostavi samo velika grupa ratnika. Radoznalost mi nije davala mira. Oprezno sam krenuo za tragovima i povremeno se zaustavljao da oslušnem. Bio sam u dobrim odnosima i sa pripadnicima jednog i drugog plemena. Trgovao sam i sa jednima i sa dugima. Miris dima sam osetio nadomak naselja. Kukuruzna polja su bila skoro potpuno izgažena u toku borbe. Kolibe sasvim izgorele. U prolazima i na prostoru u središtu sela ležala su tela izginulih. Nigde žive duše. Tišina. Ječanje se začulo iz plitke jaruge na ivici naseobine. Ranjenik je ležao u nesvesti zatrpan suvim lišćem. Mladić, skoro dečak. Uprtio sam ga i poneo sa bojišta.
Dugo se oporavljao u mojoj brvnari. Rane sam dobro očistio i previo. Pregurao je groznicu. Hranio sam ga gustom čorbom od pasulja sa jelenskim mesom.
„Iznenadili su nas”, ispričao mi je, „očekivali smo njihov napad sa čistine pored reke, a oni su se prišunjali iz šume bez konja. Tek kad smo pešake počeli da potiskujemo, na nas su se sručili konjanici. Kao bujica. Bilo ih je kao stabala u šumi.”
* * *
Imao sam godina koliko on sada, kad se to desilo. Gotovo ista slika. Selo koje gori. Otac i stric leže isečeni sabljama, majka raščupana, lica mokrog od suza, pokušava da zakloni golotinju. Okolo vojnici, zasićeni telima žena, jure prasiće i živinu. Oficiri na konjima stupaju na razbojište. I sad, posle dvadeset godina, slika je jasna, neizbledela.
Život ionako težak, postade nepodnošljiv pod jarmom osvajača. Ukrcao sam se na jedrenjak sa nadom da ću ovde preko okeana izgraditi novi život. Gradovi na obali preplavljeni sirotinjom, avanturistima, iseljenicima koji su pristizali skoro svakodnevno sa starog kontineta, postali su mi mrski svojom gužvom i metežom. Potražio sam mir u šumama nadomak velikih jezera, na teritoriji domorodaca. Srodio sam se sa šumom, divljinom, ponekad miroljubivim, ponekad ratobornim starosedeocima.
* * *
Cepanice su pucketale u kamenom kaminu brvnare. On je leškario na uštavljenim kožama, dok su se napolju grane povijale pod teretom snega. Dobro se oporavljao. Svakim danom jačao. Jedva je čekao proleće da potraži preživele saplemenike.
„Zašto su vas napali?”, upitao sam ga.
„Zbog bogatog lovišta, zbog brojnih riba u reci i potocima, zbog kukuruza i pasulja koje daruje zemlja. Oduvek su bili ljubomorni na nas što smo zaposeli ovu zemlju. Želeli su je.”
„Pa zar niste braća, saveznici, govorite skoro istim jezikom?”
„Da, bili smo saveznici. Zajedno smo sišli sa planina i napali narod Dabrova koji je ovde živeo. Naši lukovi od crnog jasena su odapinjali strele dalje, naša koplja su bila ubojitija, naši ratnici hrabriji. Narod Dabrova se borio kao žene. Proterali smo ih”, govorio je sa ushićenjem ranjenik. Onda je zastao. „Naši mudri starci su u podeli osvojene zemlje odabrali ovo mesto. Ono nama pripada.”
„Ovde ima dovoljno šume, lovišta i reka i za jedne i za druge”, rekao sam, „zar morate da se ubijate?”
„Zemlja pripada onom ko je osvoji, ko je jači. Mi smo najhrabriji narod, ovo je bila i biće naša zemlja. Povratićemo je!”, samouvereno je govorio mladić. Napolju je ponovo počeo da pada sneg. Zaćutali smo.
U nečemu je mladić bio u pravu. Zemlja je pripala jačima, onima koji imaju ubojitije oružje, onima koji su brojniji. Zemlja na koju je polagao pravo njegov narod, pripala je belim ljudima.
