Nekad i sad – oko stola i za njim

Objavljeno 29.01.2023.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Danas kada neko slavi Božić, krsnu slavu, rođendan, preslavu ili pravi neko drugo veselje, glavni za trpezom je unuk. Ma kakav bre domaćin, otac, deda ili stari kum. Sve se vrti oko klinca koji se za stolom krevelji, prenemaže, plače, mrljavi dok jede. A sada ću morati da, kao i svaki pravi penzos, po ko zna koji put, ponovim onu našu čuvenu mantru: „Boga mi, u moje vreme, to nije bilo tako”. I stvarno nije. Kada sam bio mali, roditelji su meni i sestri kupili na velikoj pijaci, koja se tada nalazila na Trgu mučenika kod današnjeg Doma vojske, stočić i dve dečije fotelje od pletenog pruća. Ova garnitura je smeštena u ugao velike sobe i na njoj smo sedeli uvek za vreme obeda, kada bi nam dolazili gosti iz unutrašnjosti. Mi nismo imali šta da tražimo sa odraslima i trpezarijskom stolu smo prilazili samo ako bi se neko od rodbine otvorio i pozvao nas da nam pokloni čokolade „Galeb”, „Braco” ili „Životinjsko carstvo”, kesicu svilenih, ljutih ili čokoladnih bombona. Svi su se divili kako smo lepo vaspitani, na ponos mojih roditelja, sve dok jednom nisam rekao majci, koja je upravo servirala hranu na veliki, ovalni astal: „Mama, daj i nama, ovi će sve da nam pojedu”. Gosti su se kiselo nasmejali, a moja tetka je jetko rekla: „Nećemo Radovane, ostavićemo nešto i za vas”. Kako sam se proveo po odlasku rođaka, ne smem da napišem, da ne bi mog starog sada posthumno optužili za nasilje u porodici.

Kada smo malo porasli i kada su nam gostovali lokalci, kućni prijatelji koji su ostajali  samo na ručku ili večeri, sestra i ja nismo ni ulazili u veliku sobu koja je ujedno bila dnevna, gostinska, kuhinja, trpezarija, a subotom uveče se pretvarala i u kupatilo. Ali zato, kada bi oni krenuli kući, dok su ih moji pratili do ulice, mi bismo za tih kritičnih pet minuta, obrstili sve što je ostalo na stolu. Po povratku u stan, ćale i keva su se, iako komunisti, krstili i zaprepašćeno gledali masakr koji je na trpezi ostao za nama. Prazna činija sa punjenim, suvim, malo ljutkastim paprikama za čije je spremanje moja mati Piroćanka, bila zakon, poharan veliki, okrugli tanjir na kome su doskora bile pohovane svinjske šnicle, netragom su sa staklenih tacni nestale slane i slatke kiflice, salčići, vanilice i ostaci tanko narezane pečenice, šunke, čajne i sremske kobasice, slanine, švapskog sira… „Zar je moguće da su toliko željni svega?”, tiho su se pitali moji roditelji. „Ne, nismo”, pomislio sam. „Ko zna kada će opet da dođu gosti, pa da ponovo budu ovakve bahanalije na stolu”. Mada, bilo mi je pomalo žao majke. Siguran sam da ta brižna žena uopšte nije sela cele večeri, već je sve vreme služila i nutkala goste, pazila da na trpezi nešto ne zafali, da svi budu zadovoljni i garantovano, nije ništa okusila. A za ćaleta nisam brinuo. On je uvek prvi sedao za sto i prvi ustajao. Brzina kojom je obedovao bila je za mene, fascinantna. Kaže da mu je to ostalo iz rata. Stalno je jeo na brzinu, plašeći se da ga Nemci ne prekinu usred obroka, jer nije baš znao, kada će opet imati priliku da nešto pojede. Psiholozi tvrde da svako od nas, kasnije u životu, jede isto onako kako je nekada u kući jeo njegov otac. Kažu da je on deci uvek model za klopu. Da su bili u pravu shvatio sam tek kada sam se zaposlio. Dok smo spremačica i ja zajednički doručkovali, ona je gušila pričama o svekrvi, ćerki, zetu i „njinim decama”, a ja bih za to vreme pojeo sedam-osam parčadi parizera, ostavivši joj samo par šnitova. „Iju šefe, ti baš ješ po vojnički”, zaključila je na kraju, ali srećom, ostalo joj je još malo „suva leba da poje”.

(nastaviće se…)

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)