Od ranog proleća pa sve do pozne jeseni, u gornjem i donjem kraju, u predgrađu i centru, uvek si mogao da vidiš nekog od vrednih pančevačkih nosača. Šezdesetih godina, škripa njihovih kolica odjekivala je ulicama po kiši, vetru i žegi, na asfaltu, kaldrmi, prašnjavim i kaljavim drumovima. Istina, ja nikada nisam kačio zašto su ih zvali nosačima. Pre bi se moglo reći da su bili gurači ili recimo, tegljači. Imali su velika drvena kolica na dva točka, sa par kratkih ruda koje su snažnim rukama čvrsto držali, dok su prevozili tovar. Na prednjem delu teretnog sanduka, bilo im je zakačeno debelo uže od kudelje ili kožni remen, neka vrsta ljudskog ama, u koji bi se uprezali prebacujući ga preko ramena, kada je trebalo povući veće breme. Nosili su šapke sa metalnim brojem kao identifikaciju, a svi koji su želeli da ih angažuju za neki prevoz, znali su gde mogu da ih potraže. Kolica su im preko celog dana bila parkirana u redu, ispred prodavnice „Gvožđar” koju su svi u gradu zvali po predratnom vlasniku „Kod Stefanovića”, na uglu Lenjinove i Trga Borisa Kidriča, koji više ne nose ta imena. Tu su satima čekali da nekome prevezu šporet smederevac, prve električne štednjake i obodin frižidere, furunu čiji je naziv bio kraljica peći i drugu kabastu robu kupljenu u ovoj trgovini, u kojoj se danas nalazi elite fitness club, a ispred koga su, umesto nosača, sada parkirani taksisti.
Najpoznatiji i najomiljeniji nosač u gradu bio je Martin, mučenik kome su sunce i vetar izbrazdali lice, a čija su leđa, sa godinama, bivala sve više povijena od teških poslova koje je od malih nogu morao da radi, boreći se da preživi. Imao je mentalnih problema i govornu manu, zbog koje je samo nešto nerazumljivo mrmljao, dok je pogađao posao. Ipak, svi su ga dobro razumeli i voleli, jer nikada nije odbio mušteriju, nikoga prevario, nikome više naplatio. Dobrica Martin je uvek nešto tiho zviždukao i u ruci vrteo neku grančicu ili cvet, a najčešće je to bio list divljeg kestena čije su stare, guste krošnje krasile trotoare u glavnoj ulici JNA. U jesen je još izdaleka mirisao na naftu, dok je svojim kolicima iz „Plinare” vukao burad sa lož uljem, za tada moderne naftarice. Bio je veliki vernik i redovno odlazio u crkvu. Za ono vreme, sasvim je dobro zarađivao, a kažu da je svu svoju zaradu, ostavljao upravo crkvi. Svaki put kada bi ga videli da tegli kolica po kaldrmi Ulice dr Kasapinovića, mi deca bismo se odmah sjatili oko njega, vikali, dobacivali mu, jurili ga, gađali. A on siromah, samo bi nešto nerazgovetno urlao, još se snažnije upinjao i skoro trčeći, pokušavao da nam umakne.
Vremenom je sve manje bilo nosača na našim ulicama. Na kraju je još jedino ostao Martin da sa svojim kolicima, uporno krstari gradom. Jedne večeri, negde sredinom sedamdesetih, kada se vraćao sa ture vukući neosvetljena kolica mračnom Ulicom Paje Marganovića, na njega su naletela kola. Posle se po gradu dugo prepričavalo kako je ležao na drumu od kamenih kocki, upregnut u svoja polomljena kolica, dok je u čvrsto stisnutoj šaci, još uvek držao veliki list divljeg kestena. Svi su ga iskreno žalili, a mi, nekadašnji klinci iz starog kraja, Martina godinama nismo zaboravili. Imali smo košmarne snove svaki put, kada bi se prisetili davnih dana i bola koji smo mu tada nanosili.
