Jedno leto (ili o teškoćama odrastanja)

Dušan Genc
Objavljeno 24.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 38 mins

Svoje prve fudbalske korake napravio sam u travom obrasloj slepoj uličici, koju smo zvali sokače. Nije tu bilo ni stativa, niti obeleženog terena, već smo umesto stativa koristili ili školske torbe ili cigle sa okolnih baštenskih zidova. Dvadesetog juna sam završio šesti razred, pa je društvo iz ulice dobro raspoloženo zbog početka toliko očekivanog letnjeg raspusta zakazalo fudbalsku utakmicu. Pošto nas je bilo dvanaest, odlučili smo da igramo na velike golove, po pet igrača i golman. Meni je mesto golmana sledovalo po rodbinskoj liniji, jer je moj stric Selimir – Sele, branio za lokalni klub pa sam se bez mnogo dvoumljenja postavio ispred gola. Utakmica samo što nije počela, kad se, k’o za baksuz, pojavi čika Đura, sa čijeg smo zida skinuli cigle da obeležimo golove. Baš je bio isterao guščiće na pašu, pa kada ugleda cigle izbeči se na nas: „Odma’ da ste ih vratili tamo odakle ste ih uzeli, il’ će đavo da vas nosi”. Pogruženo, bez pogovora vratismo cigle na zid, a ja skidoh sandale i njima obeležih naš gol. Igrali smo „do deset” što znači da će pobediti onaj ko prvi postigne deset golova. Utakmica je bila uzbudljiva, rezultat neizvestan, a travnati tepih zapamtio je niz uspelih driblinga, golmanskih parada i silnih uzbuđenja posle propuštenih prilika. Uz sitne čarke i prepirke stigosmo do 9:8 za protivničku ekipu. Ključni momenat utakmice se dogodio pred našim golom, kad je u duelu sa našim bekom, najbolji protivnički igrač pao, i povikao:

„Penal!!”

„Nemoj da lažeš, nisam te ni pipn’o”, uzviknuo je moj odbrambeni igrač i poleteo na golgetera sa kojim je od ranije imao neraščišćenih računa. Nastala je opšta prepirka i svađa u kojoj smo svi učestvovali.

„Jeste penal!”

„Nije!”, nadvikivali smo se, gurkali i unosili se jedni drugima u lice kao pravi fudbaleri. Situacija se sve više zaoštravala, a kad je naš bek opsovao mater protivničkom centarforu, ovaj ga pesnicom lupi po nosu, i krv poteče. Uhvatiše se u koštac, i padoše. U gušanju i valjanju po travi, sevale su pesnice, razmenjivali se udarci kolenima, bosim nogama…

„Pa šta je sad ovo”, pritrča čika Đura i razdvoji raskrvarene i ušmurane protivnike. „Razlaz! Odma’ kući. Sunce li vam dečije”.

Dvojica aktera tuče se raziđoše razmenjujući psovke i pretnje, a i mi ostali nastavljajući raspravu, krenusmo kući. Samo što sam zakoračio u dvorište, naiđoh na mamu koja me odmah upita gde su mi sandale. Trkom se vratih u sokače da ih pokupim, ali one više ne behu tamo. Pokunjeno sam se vratio kući sluteći šta me čeka. Prvo je osula paljbu mama, pa onda, kad se vratio s posla, i tata. Ćutao sam pognute glave i stiskao zube. Situacija je polako poprimala sve dramatičnije razmere:

„U nadnicu ćeš ti meni, na njivu, da vidiš kako se teško zarađuje”, grmeo je tata.

„Ostaćeš kući, nema ništa od mora”, dodavala je mama. Pretnja da neću moći da pođem na letovanje, posebno me je pogodila. Brada je počela da mi podrhtava, što je bio znak da ću da briznem u plač. Tada se u raspravu uključi i moj deda koji je do tada ćutke posmatrao čitavu scenu.

„Ostavite dete na miru. Izgubio je sandale, pa šta? Nije kraj sveta. Evo, kupiću mu ja nove”. Umorni od dotadašnje grdnje, tata i mama još uvek ljuti, uz gunđanje uđoše u kuću. Meni se oteše prvi jecaji, a deda me zagrli i prošapta:

„Nema plakanja. Rešićemo mi to”. Klimnuo sam glavom. Osećaj krivice zbog izgubljenih sandala, pomisao da sam prestrogo kažnjen, i olakšanje posle dedinih reči, sve to, te nagomilane emocije provališe iz mene i suze uprkos želji da ne plačem, nekontrolisano grunuše. Ali sa suzama se oslobodih i tog gorkog, neprijatnog tereta. Osetih ogromno olakšanje, neko čudno ushićenje i potrebu da se zahvalim svom zaštitniku za pomoć i razumevanje. Poljubih ga u ruku i prislonih vlažan obraz na njegovu nadlanicu. Podigao sam zamućeni pogled prema njemu. Za trenutak je okrenuo glavu na stranu, a onda se nasmešio iako su i njemu oči bile pune suza i upitao:

„Koji je glavni grad Egipta?”

„Kairo”, odgovorih.

„Ko je predsednik Egipta”, nastavio je deda.

„Naser”, usledio je moj odgovor.

„To je moj momak”, ponosno zaključi deda i pomilova me po obrazu… Najveće zadovoljsvo mu je pričinjavalo da me uči geografiju i istoriju. Još kao đak prvak dedinom zaslugom počeo sam da studiram geografske karte a da na globusu prepoznajem pojedine države i pronalazim njihove prestonice. Onda bi on sakupio komšije ili poznanike, i pred ovim auditorijumom bih na njegovo zadovoljstvo, kao iz rukava istresao imena Kenedija, Nasera, De Gola, Hruščova… Nagradio bi me nekakvim slatkišem, a petkom je kupovao Politikin Zabavnik, koji smo zajedno čitali, poštujući Zabavnikov moto: Novine za decu od 7 do 77 godina. No vratimo se neprijatnom događaju. Kao što je obećao, posle nekoliko dana, deda i ja sedosmo u voz, i pravac Beograd. Početak leta, a tako toplo vreme. Deda dežmekast u beloj košulji kratkih rukava svaki čas je skidao laki, letnji Begejov šešir i maramicom brisao ćelu. Obilazili smo prodavnice, i posle kraćeg vremena odlučili se za par kožnih braon sandala. Onda smo seli u tramvaj i odvezli se u Topčider. Posle vrućinčine u gradu, prijalo je zelenilo i hladovina velikog parka. Napili smo se vode na nekoj česmi, a onda je deda počeo predavanje iz istorije.

„Ovo je konak kneza Miloša, i u njemu Muzej Prvog srpskog ustanka”. Pokazao mi je deda neobičnu zgradu sa ogromnim drvetom ispred, toliko razgranatim da su grane, koje su se gotovo horizontalno širile, morale biti poduprte metalnim stubovima da se ne bi slomile od sopstvene težine. Utonuli smo u tajanstvenu tišinu muzeja. Dostojanstveni mir remetili su samo koraci i tihi komentari retkih posetilaca. Ratni barijaci, jatagani, kubure, izvezena dolama, trešnjev top, čamac izdubljen u jednom komadu od stabla nekog velikog drveta… Onda smo se iz muzeja i prve polovine XIX veka, preselili u drugu polovinu XX, u letnju baštu nekakve kafane. Tišinu muzeja, zamenio je žamor u kafani. Miris sa roštilja zmijoliko se širio, i prosto ubadao u nozdrve, pospešujući apetit. Kelner glatko izbrijana lica, sa servijetom preko jedne ruke, teatralnim pokretima stavlja na sto tanjire sa ćevapima i Vitasok. Sočni komadići mesa prosto su se topili u ustima. Deda je pogledao na sat…

Srebrno siva gusenica šinobusa gmiže preko pančevačkog mosta.Tutanj točkova hrli u zagrljaj namreškanoj površini velike reke. U vagonu toplo. Tamno zelene uflekane zavese, lepršaju, hoće da se otrgnu i izlete kroz otvorene prozore. U sumrak smo zagazili u ugrejanu prašinu seoskog sokaka.

* * *

… Dugačak letnji dan. Vuče se lenjo, tegli kao crepajački rezanci. Pokušavam da se rashladim vozeći bicikl razgolićen, samo u kratkim gaćama i novim sandalama. Utabana uska staza od mnogobrojnih točkova, pored ciglom patosanog trotoara, čas je na suncu, čas u hladu. Iznad glave, smenjuje se sitan bagremov list, koji pravi prozirne treperave senke, a onda širok tamno zelen list duda, uz neizbežan kratkotrajni intermeco suncu izloženih međuprostora. Ispred točka prhnuše uplašene kokoške, koje uzalud čeprkaju sasušenu zemlju. Prekoputa, jato belih gusaka zoba prve opale plodove duda. Isturenim čelom, sečem nepomičan, ugrejan vazduh, a oko ušiju osećam prijatno strujanje izazvano sumanutim okretanjem pedala. Kroz širom otvorene prozore i spuštene firange dopire miris nedovršenih jela. Odnekud se čuje muzika sa radija. Usporavam približivši se kući. Sestra se igra sa devojčicama iz komšiluka. Odrasli raspasani, raskopčanih košulja sede na klupi i hoklicama u debelom hladu jedinog oraha u ulici, ispred susedne kuće i igraju tablić.

„Dođi ovamo da nešto vidim”, pozva me komšija, ozbiljnim glasom, otprilike dedinih godina, poznat po šalama, ponekad i neslanim. Deda ga nije mnogo voleo baš zbog tih šala, i nazivao ga „cirkuzantom” i „šarlatanom”.

„Čini mi se da su počeli da ti rastu brkovi. Moraćemo da te ženimo. He, he. Dođi malo bliže, ne vidim dobro”, nastavi komšija, a ja siđem sa bicikla i priđem ne ispuštajući korman iz ruku.

„Jel? Da tebe nije udario kominar?”, pita komšija i namiguje na saigrače, koji su široko nasmejani, sa kartama u rukama očekivali moj odgovor.

„Šta?”, sa nerazumevanjem ga pogledam i koraknem prema njima.

„Kažem, da tebe nije slučajno udario kominar?”, ponovi komšija, naglašavajući svaku izgovorenu reč i dok sam i dalje začuđeno gledao u njega, on spusi karte na klupu, i sa obe ruke mi smakne gaće do kolena. Ja ispustim bicikl pokušavajući da sakrijem svoju golotinju, praćen smehom odraslih, i kikotom devojčica. Pocrveno sam do ušiju. O kako sam tad mrzeo tog „šarlatana” i „cirkuzanta”. Zgrabih bicikl, i posramljeno odjurih kući… U petak uveče, dok sam se kupao u koritu, na svoje zaprepašćenje, ugledah nekoliko tamnih dlaka među nogama.

* * *

„Gde ima ljudi, tu mora da bude i šustera”. Tako je govorio moj ujak Svetislav, od milošte zvani Cveta. Život ga nije mazio. Seljakao se tamo-ovamo, kako ga je bacala sudbina igrajući se njime. Prvo po domovima za decu bez roditelja, potom po školskim internatima. Za vreme rata, zahvaljujući domaćem Švabi, kolegi šusterskom kalfi, izvukao se živ ispred streljačkog stroja. Pomislili esesovci da je Jevrej. Posle rata u potrazi za poslom bivalo ga je svuda, dok se najzad šezdesetih godina prošlog veka, sa porodicom nije obreo u Puli. Od obućara je postao postolar. Dobio stan. Sredio se, našao svoj dom daleko od zavičaja. Par godina unazad je uja Cveta pozivao moje roditelje da ga tokom leta posete i budu njegovi gosti. Posle nekoliko odlaganja, ove godine, odlučeno je da krenemo – na more. Pripreme od desetak dana prethodile su polasku sa beogradske autobuske stanice. Betonske ploče auto-puta Bratstva i jedinstva u jednoličnom ritmu, drmusaju karoseriju modernog autobusa. Sedim pored prozora negde oko sredine i posmatram jednolične slike sremske ravnice i hrvatske Posavine koje promiču kao na filmskom platnu. Pored mene tata čita novine. Zagreb. Predvečerje. Razbacane svetiljke u predgrađu, a onda blještavo osvetljeni peroni autobuske stanice. Neka sedišta se na kratko prazne ne bi li ih popunila nasmejana lica novih putnika. Raduju se odmoru na moru. Kratkotrajan metež zamenjuje tišina, a prigušena svetla unutar autobusa izobličuju, sada već dremljiva lica putnika u sivo-crne mrlje. Mama me tihim glasom pozove da sa mlađom sestrom pređem na slobodna zadnja sedišta. Kad nam se bude prispavalo, moći ćemo da se opružimo. Jedna žena sa devojčicom, koja je upravo ušla pokvari nam planove i uputi se ka zadnjim sedištima. Mama je pomirljivo sela do prozora, sestra se sa glavom u maminom krilu opružila, a ja sedeći do njih pokušavao da dremam. Pored mene žena, a do prozora devojčica starija godinu-dve od mene, malo sam je bolje osmotrio, već joj se ispod majice naziru napupele grudi. Krišom, u polumraku, bacim po koji pogled prema devojčici. Lepa je. Smeđa kovrdžava kosa tek joj dodiruje ramena i bretele majice, a ruka sa nizom narukvica, leži u krilu. Uske prugaste pantalone, sa nogavicama do pola listova, a na nogama sandale slične mojima, ali užih kaišića. Od ujednačenog brujanja motora i lakog ljuljanja autobusa, sve češće su mi se sklapale oči. Prenuh se kad se autobus uz cimanje zaustavio. Maglovito praskozorje. Neki grad okružen jelovom šumom. Delnice, pročitao sam na tabli iznad izloga nekakve prodavnice. U autobusu je zahladnelo. Devojčica je stresajući se od jutarnje studeni obukla grubo naštrikan džemper. Zamenila je mesto sa ženom, verovatno majkom, i sela do mene. Autobus je nastavio put. Pravio sam se da spavam, kroz trepavice sam video samo naša stopala u sandalama. Onda na ramenu osetih golicavi dodir devojčine kose. Usudih se da pogledam na tu stranu. Spavala je spokojnim snom anđela. Sve češće je glavu oslanjala na moje rame, a onda, opustivši se promeškoljila i svom težinom gornjeg dela tela oslonila na mene. Nisam se usudio da se pomerim. Udisao sam miris njene kose, i nekakva čudna, prijatna jeza prostrujala mi je čitavim telom, a u stomaku me je nešto žacnulo. Poželeo sam da ovo potraje večno. Osetio sam potrebu da se kao ranije dedi, zahvalim, odužim tom biću pored sebe koje je probudilo dotad nepoznata osećanja u meni. Ovlaš sam poljubio uvojke njene kose, i promrljao: „Spavaj mila, spavaj”. Prvi put u životu sam se nekom obratio na takav način. Prvi put sam izgovorio reč mila osećajući toliko ushićenje… U Rijeci je izašla iz autobusa. Mahnula mi je. O kako sam se tad osećao. Voleo sam ceo svet. Čak i komšiju „cirkuzanta” i „šarlatana”.

Pula. Prvomajska ulica. Na početku ulice je slavoluk iz rimskog perioda koji nazivaju „Zlatna vrata”, a na završetku antički trg, kojim dominira „Avgustov hram”. Pri kraju ulice u potkrovlju stare kamene kuće je uja Cvetin stan. U prizemlju, nekakva prodavnica i kafana sa nevelikom baštom. Iza kuće počinje park, koji se pruža prema obali na kojoj se uzdižu kao iz mora iznikle ogromne dizalice brodogradilišta. Tog prvog prepodneva, po dolasku, nismo otišli na plažu. Bilo je tmurno. Spremala se kiša. Sišao sam u park iza kuće u kojoj je ujakov stan. Tu sam upoznao Dragana. Stariji od mene godinu dana, snažniji, sa već izraženim nausnicama, brkovima u začetku. Zastao sam nedaleko od njega, posmatrajući ga kako se igra klikerima. Igrao je sam protiv sebe. Kad me je spazio, pozvao me je da mu se pridružim, ali sam odbio, izgovarajući se da igram samo fudbal. Slegao je ramenima, i stavio klikere u džep. Počeli smo razgovor. Zapravo je on govorio, a ja ga slušao i odgovarao na pitanja.

„Danas neće biti ništa od kupanja. Izgleda da će kiša”, prokomentariše gledajući u nebo, „ja inače ne idem često na kupanje. Dosadilo mi je. Kao što će tebi jednog dana dosaditi da igraš fudbal”. Posle kraće pauze progovori upitno me gledajući.

„Odakle si ? Iz Beograda?”

„Nisam iz Beograda. Iz okoline sam. Trideset pet kilometara od Beograda. Iz jednog sela kod Pančeva”, odgovorih, pomalo posramljen što nisam Beograđanin.

„Daa”, otegne on, „malo drugačije govoriš. Ti si znači Lala. He, he. Ja sam rođen u Beogradu, ali živim ovde već dugo. Jesi bio na tvđavi?”, upita me.

„Nisam”, odgovorih, „tek juče smo stigli”.

„Hajde, pokazaću ti. Nije daleko”.

„Važi”, prihvatih poziv, „samo da se javim tati. Sačekaj me”. Penjali smo se stepenicama, a zatim nekakvom utabanom stazom, izbili na zatravljenu zaravan.

„Pogledaj, italijanska Breda, teški mitraljez iz Drugog svetskog rata”. Na glomaznom tronošcu stajao je montiran mitraljez, cevi uperene prema moru. Sa strahopoštovanjem sam prišao oružju. Do sad nisam imao priliku da izbliza vidim ovako nešto.

„Sedi, probaj”, predloži mi moj novi poznanik. Sledećeg trenutka sam sedeo na metalnom sedištu, nalik sicu na biciklu, i ispalio zamišljeni rafal put mora.

„D, d, d, d, d”, ruke su se tresle, podražavajući scene pucanja iz ratnih filmova.

„Dragane! Hoćemo večeras u kino?”, prekidoše moj izlet u prošlost, reči jedne od devojčica, devojaka, jer bile su istovremeno i jedno i drugo sa kikicama i dokolenicama na nogama, ali i izraženim oblinama. „Počele su projekcije u Areni”, nastavi viša od njih sa kosom skupljenom u konjski rep. „A tvoj frend puca?”, pomalo će podsmešljivo, gledajući u mene. „Turista? Ne poznam ga”.

„Aha, juče je stigao”, potvrdi Dragan.

„Mogao bi i on da pođe, da pravi društvo Slavici. Mogu zajedno da pucaju žvakama”, nasmeja se veselo, namigne Draganu, i sa sestrom otperja nizbrdo.

„Eh te ženske. Ova me juri od Nove godine. Ali, da ti kažem. Ume da se ljubi”, obrati mi se Dragan, značajno klimajući glavom. „Jesi se ti već ljubio sa nekom ženskom?”, nastavi sa započetom temom.

„Jesam”, slagah, i ispričam mu epizodu iz autobusa, začinivši priču izmišljenim, pikantnim detaljima.

„Znaš ja prikupljam iskustva. To mi treba, jer ću biti pisac”, u poverenju mi reče. „A jel znaš da je u Puli živeo Džejms Džojs?”, nastavi.

„Ne. Ne znam. A ko ti je taj Džojs?”

„To ti je jedan veoma značajan pisac. Tako nam kaže profesorica iz hrvatskog. Ali još nije vreme da ga čitamo. Premladi smo. Ne bi smo ga razumeli”.

„Čitao sam samo lektiru, a nastavnica srpskog kaže da kad krenemo u osmi, već možemo da čitamo ozbiljne pisce. Remarka i Hemingveja. Nije pominjala tog tvog Džojsa”, odgovorim ja.

„E, vidiš ono sivo iza onog drveća. To se vidi deo Arene…”, promeni temu moj novi poznanik. „Tamo se održava filmski festival” razgovarajući o areni i gladijatorima siđosmo smo dole u gradske ulice i pozdravili se.

„Ajd’ Lalo, vidimo se”, smeškajući se reče Dragan i nestade među šetačima.

Začudo Dragana do kraja letovanja nisam više video. Možda je otputovao ili sedi kod kuće i piše svoj prvi roman?

* * *

Narednih dana, svakog jutra bi smo gradskim autobusom otišli na neku od pulskih plaža. „Stoja”, „Valkane”, „Svetionik”, „Ribarska koliba”, hotelsko naselje „Zlatne stijene”… Najčešće na plažu „Valkane”. U borovoj šumici koja okružuje plažu, mama bi raširila veliko ćebe, i tu bi smo se odmarali, doručkovali, ručali, presvlačili se iza raširenih peškira. Odbijao sam da se kupam sa sestrom u plićaku. Stalno mi je u mislima bilo iskustvo iz autobusa, i Draganova priča o poljupcima. Zato sam se petlio u pravim muškim bordo kupaćim gaćama, koje su se kopčale sa jedne strane, a napred i pozadi imale belu uzdužnu traku, i muvao oko devojaka koji su se u izazovnim bikini kupaćim kostimima izležavale po plaži. Skokovima sa stena, pokušavao sam da skrenem pažnju na sebe, plivao kao Tarzan, izvodio razne besne gliste, ali bi samo poneka ovlaš prešla pogledom preko mene. Onda sam promenio taktiku. Po dolasku na plažu bih izabrao neku usamljenu devojku kojoj ću da se posvetim, i muvao se okolo. Vrebao sam trenutak kad bi pošla u vodu, pa bih pošao i sam. Plivao bih u blizini, ronio, vadio ježeve sa dna, kad bi izašla iz vode, legao bih u blizini i sunčao se. Posle nekoliko dana, i isto toliko različitih devojaka, sreća mi se osmehnula. Moja današnja izabranica mi se posle izvesnog vremena obratila dok se mazala nekakvom kremom. Polako, nekako mazno je utrljavala belu kremu po butinama, stomaku, okolo grudi. Pomislio sam da će me zamoliti da joj namažem leđa, jer je to bezuspešno pokušavala. Ona odgurnu kremu i lati se novčanika.

„Hej, vidim da ti se sviđam, hajde budi laf, pa mi donesi sladoled?”, sa osmehom mi reče pružajući novac. U trenu sam bio na nogama.

„Hoću, a koji najviše volite?”, uslužno je upitah.

„Od čokolade”, uzvrati i tutnu mi novac u šaku, dok je drugom rukom zaklanjala oči od sunca, gledajući me od dole sa peškira. Uskoro sam se vratio sa dva sladoleda. Tata mi je dao pare. Džentlmenski joj vratih njen novac.

„Danas častim, sreća mi se nasmešila. Upoznao sam Vas”.

„Oho. Kakav kompliment,” odgovori ona i radoznalo me odmeri od glave do pete. Seo sam pored devojke i ćutke smo uživali u ukusu čokolade. Nisam znao kako da pokrenem razgovor, a onda spazih pored peškira otvoren časopis pritisnut oblutkom. Sa naslovne strane smešila su se četiri čupava mladića. Iznad slike krupnim slovima je pisalo Bitlsi. Pojma nisam imao ko su Bitlsi. Jeste da sam dobro znao imena državnika i fudbalera, mogao bih da izdeklamujem sastav „Zvezdinog” tima, ili da ti pričam o Peleu i Euzebiju, ali ovi čupavci nisu mi značili ništa. Uzeh časopis u ruku i počeh da ga listam.

„Jel slušaš Bitlse?”, upita me devojka.

„Ne”, priznadoh, „više me interesuje fudbal”.

„Eh, vi muškarci. Fudbal, pa fudbal. Pogledaj kako su slatki. Koji ti se najviše sviđa?”, upita me devojka pokazujući na sliku.

„Paaa, ovaj”, odgovorim ja pokazujući na brku sa podignutom obrvom.

„Pol!”, uzviknu devojka, „i meni se on najviše sviđa”, i prijateljski me pljesnu po ramenu. „Znaš, odlučili su da više ne održavaju koncerte, samo će da snimaju ploče. Imam većinu njihovih ploča”, i počne da pevuši pesmu koju sam često slušao na radiju. „Hajdemo u vodu”, pozove me i potrči ka plićaku. Pošao sam za njom, a kada joj se približih, ona nestašno počne da me prska. Ja se zatrčah, i skočih prema njoj. Uspeo sam da je obuhvatim oko struka i oborim u vodu. Izmigoljila se iz mojih ruku, zaronila i zaplivala. Pokušao sam da je sustignem, ali stalno mi je izmicala. Onda je zastala i počela u krugovima da pliva oko mene. Krugovi su bili sve manji, a onda je prišla toliko blizu da me je plivajući neprestano doticala čas rukom, čas nogom, čas grudima. I tad osetih erekciju. Prvi put. Tada sam potaknut instiktima počeo i sam da je dodirujem i pipkam u toj čudesnoj igri nimfe i satira nedoraslog i naivnog. Ali ona je sada počela da izmiče i najzad istrčala iz vode otresajući sa sebe bezbroj bisernih kapljica, glave nakrenute dok je cedila kosu. Ostao sam u plićaku ležeći na stomaku pokušavajući da se oslobodim telesnog uzbuđenja, i pratio je pogledom. Istrljala je prvo kosu, a zatim celo telo peškirom, i doviknula mi:

„Moram da idem. Vidimo se sutra”. Prikupila je svoje stvari i nestala u borovoj šumici.

„Šta ćeš ti sa onom devojkom?”, pitala me je kasnije mama. „Šta ste radili?”

„Pričali, jeli sladoled, kupali se”, odgovorih proživljavajući ponovo svaki trenutak današnjeg popodneva.

„Da nisi možda premlad za to?”, nastavi mama vrteći glavom. Slegoh ramenima ne znajući šta da odgovorim. Te noći sam tek pred zoru uspeo da zaspim. Sutradan sam uzalud teglio vrat ne bi li je ugledao među kupačima. Razočaran, lutao sam plažom, odbijajući sestrine pozive da sa njom i nekim klincima igram odbojku. Mrzovoljno sam žvakao sendvič posmatrajući mrave koji su se muvali po raširenom ćebetu pokušavajući da odvuku neznano kud mrvice hleba. Onda uzeh da prelistavam „Arenu”, ilustrovani časopis koji je mama jutros kupila. Mnoštvo fotografija lepotica u kupaćim kostimima, kratki tekstualni komentari, članak o „Bitlsima” ilustrovan fotografijom nekog prepunog stadiona, a onda samo što ne ispustih novine iz ruku. Sa jedne fotografije, smešila mi se ona. „Osamnaestogodišnja glumica kandidat za nagradu na festivalu u Puli”. Pisalo je ispod slike. Po peti put sam pročitao kratak tekst, a onda vrhovima prstiju pomilovah lice devojke na fotografiji. Tog popodneva, ipak smo se sreli na plaži. Bila je u velikom društvu. Mnoga lica koja su je okruživala, učinila su mi se poznata. Primetila me je i mahnula. Onda je nešto govorila mladiću koji je preko ramena nosio gitaru, izdvojila se i prišla mi.

„Hajdemo na sladoled. Danas ja častim”. Klimnuh glavom i pođosmo. Bila je neznatno viša od mene, i čini mi se još lepša no juče.

„Tip sa gitarom mi je dečko. Danas je stigao”, rekla je i nasmešila se. Istog trenutka sam znao da ću da naučim da sviram gitaru. Pomalo tužan pogledao sam je, progutao knedlu i jedva prevalio preko usta:

„A ja?” Kao da je prečula moje pitanje, ona me upita pružajući novac prodavcu:

„Od čokolade, kao i juče?”

„Može”, odgovorih. Nastala je pauza dok smo lizali sladoled i krenuli nazad. Onda je zastala i upitala me:

„Kol’ko imaš godina?”

„Trinaest”, odgovorih.

„Isto kao i moj brat. Mnogo me podsećaš na njega. Znaš, naši roditelji su razvedeni. On živi sa mamom, a ja sa tatom. Retko smo zajedno. Juče mi se učinilo da je pored mene. Hvala ti. Prijalo mi je da se družim s tobom”, ponovo se nasmeši. Stigli smo do njenog društva. Ona mi pruži ruku i reče:

„Ja sam Beba. Drago mi je što smo se upoznali”, onda se okrenu prema društvu. „Ovo je dečko o kome sam vam pričala”.

Narednih dana smo se kupali na drugim plažama, a onda opet na plaži gde sam upoznao Bebu. Nije je bilo. Zadnjeg dana sam šetao po plaži tužan i sumoran.

„Šta je s tobom? Kao da nisi ovde”, upita me mama.

„Jadi mladog Vertera…” dobaci tata i namignu mi.

I onda opet te proklete sandale. Ophrvan tugom, zamišljen i odsutan, zaboravio sam na plaži nove sandale koje mi je deda kupio.

„A gde su ti sandale?” upita me tata kad smo stigli kod ujaka. Ja se sledih. „Gde su sandale?” sad već ozbiljno ljut, ponovi pitanje.

„Ne znam”, promucah. Crven u licu od srdžbe, mogu reći da ga nikad nisam video tako ljutog, tata pokaza prema vratima, i prodera se:

„Ne znaš? Idi nazad i ne vraćaj se bez sandala”.

Pokušavao da se setim kad sam ih zadnji put imao. Vratio sam se istim putem, uzalud sam pretraživao opustelu plažu, zavirivao iza borova, raspitivao se kod odocnelih kupača. Nisam ih našao. U glavi mi je bubnjalo. U mislima se poređaše slike od početka leta do sad. I prve izgubljene sandale, i grdnja zbog toga, i devojčica u autobusu, i Beba, i prva erekcija… Bio sam zbunjen. Nisam uspevao da se snađem u svemu tome i oči mi se napuniše suzama. Suzama deteta. Klackao sam se u trenutku koji deli detinjstvo od sveta odraslih. Bio sam nalik leptiru koji ne uspeva da se izmigolji iz čaure, raširi krila i otisne se u život. Koprcao sam se pokušavajući da se izvučem iz čaure detitinjstva. Samo malo nedostaje. Jedan korak. I tad suze više neće biti suze dečaka. Odrašću.

Crepaja, 18. mart 2017. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)