U Vršcu se već dvadeset pet godina održava Međunarodni festival klasike „Vršačka pozorišna jesen”. U oktobru naše pozorište postaje domaćin pozorištima iz Srbije i susednih država. Svečanost se odvija u čast velikih dramskih pisaca, čija su dela svevremena, a poruke uvek važeće i opominjuće. Festival je rođen u vreme velike destrukcije, kada se raspadala naša bivša domovina. Vrščani, koji su se tada nalazili na mestima sa kojih se odlučuje, želeli su da se narastajućem zlu suprotstave uz pomoć neprolaznih vrednosti koje simbolizuje pozorište. Od tada festival predstavlja najznačajniji kulturni događaj u gradu na zadovoljstvo brojnih poklonika i ljubitelja pozorišta. Postao je i ostao simbol građanskih vrednosti, promoter slobodne misli i univerzalnih vrednosti. Održao se zahvaljujući entuzijazmu pozorišnih poslenika i podršci lokalne samouprave. Izabrani predstavnici građana u lokalnoj zakonodavnoj i izvršnoj vlasti najčešće su imali afirmativne stavove prema festivalu, iako nisu bili redovni posetioci pozorišnih događanja.
Vršački „Pigmalion”, scena iz predstave, foto: Narodno pozorište „Sterija” iz Vršca
U ovoj jubilarnoj godini lokalna SNS vrhuška je pokazala koliko vrednuje festival. Gradonačelnica i predsednik Skupštine su se pojavili protokolarno na otvaranju i tu je prestalo njihovo učešće u velikom kulturnom događaju. Odnos čelnih ljudi grada prema pozorišnoj umetnosti predstavlja sublimisane vrednosne simbole koji odlikuju pripadnike ove subkulture. Oni su zatvoreni za slobodni protok misli i ideja. Imaju zadato ideologizovano mišljenje koje kreira vođa. Ne teže novim saznanjima i otkrićima sopstvene percepcije realiteta. Realnost im je modelirana nametnutim pravilima. Plaše se neistomišljenika i ljudi sa kritičkim stavovima. Ne razumeju dijalog i pravo na različito mišljenje. Ne muče ih moralne dileme ni savest. Veruju vođi i njegovim idejama, jer znaju da nisu zauzeli društvene pozicije zbog sopstvenih vrednosti, znanja i umeća, već zbog poslušnosti. Njihova autoritarna svest im ne dozvoljava preispitivanje sopstvenih stavova ni slobodu da samostalno donose odluke. Oni nemaju ličnu autonomiju zbog čega ne mogu da formiraju lične estetske i etičke kriterijume. Ne dozvoljava im se da pokažu individualna svojstva. Oni smeju da misle, delaju, osećaju i ponašaju se onako kako im je naloženo. Njihova pripadnost organizaciji nije uslovljena idejnom kompatibilnošću ni ideološkom matricom. Ona je produkt suspendovanih prava zbog privremenog osećanja zaštićenosti i materijalne utilitarnosti. Članovi SNS-a nisu građani, oni su podanici i plaćenici, zarobljenici sopstvenih zabluda i želje da zauzmu neko mesto u društvenoj hijerarhiji koje im ne pripada. Ne vole pozorište jer može da im se dogodi da se u nekoj predstavi suoče sami sa sobom. Vole da se nađu u grupi na populističkim performansima, koje njihov vođe često priređuje. U tim predstavama je sve unapred poznato. Vođa je glavni i jedini glumac, a oni su hor iz antičkih tragedija, koji mu se divi i složno skandira. On je njihov predmet obožavanja, iako je ispoljena idolatrija često motivisana strahom od gubitka naklonosti, što može da znači gubitak stečenih ili očekivanih pozicija.
Vrhuška vršačkog SNS-a je slična ostalim pripadnicima svoje patološke podvrste. Ne osećaju potrebu za pozorištem ni spoznajom životne percepcije koje nudi, jer imaju virtuelnu realnost u kojoj sopstvene ličnosti opisuju superlativima. Oni su društvene štetočine, izrasle iz vekovnog socijalnog mulja koji se taložio zbog nespremnosti i nesposobnosti većine da odgovorno i ozbiljno sagleda zajedničke ciljeve.
