Japansko-srpski razgovori na nemačkom

Jedna priča o saradnji učenika iz Pančeva i Tokija, koji svoja znanja i veštine razmenjuju na nemačkom jeziku, o njihovim međusobnim posetama, spavanju na tatamijima, jedenju paradajza koji raste na zidovima i ostalim iskustvima

Igor Milikić
Objavljeno 22.12.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 25 mins

Povodom desetogodišnjice inicijative „Škole: partneri budućnosti” (PASCH), po prvi put su dodeljene nagrade nastavnicima i nastavnicama koji su pokazali izuzetno angažovanje na ovom projektu. Od 62 nominovanih nastavnika i nastavnica iz 35 zemalja, koje su nominovali njihovi učenici i učenice, odabrano je desetoro kojima su dodeljena priznanja za izuzetan anganžman i doprinos ovom projektu. Jedna od dobitnica ovog priznanja je i Radmila Nikolić, profesorka nemačkog jezika u Gimnaziji „Uroš Predić” u Pančevu, kojoj je ambasador Savezne Republike Nemačke u Srbiji Tomas Šib, lično uručio priznanje 10. decembra 2018. godine u prostorijama Gimnazije. Profesorki Nikolić je nagrađena zbog izuzetne posvećenosti radu u okviru ove inicijative. Ona je jedna od inicijatorki projekta razmene između Srbije i Japana, gde su učenici iz pančevačke Gimnazije ostvarili kontakt i uspostavili komunikaciju sa učenicima iz Japana i sa njima razmenjivali znanja, iskustva, kulturu i običaje. Radmila Nikolić je jedina iz Srbije koja je dobila navedeno priznanje, što je i povod za ovaj razgovor.

Dodeljivanje nagrade, decembar 2018.

PANČEVO SI TI: Šta je PASCH projekat i koje sve aktivnosti uključuje?

RADMILA NIKOLIĆ: PASCH projekat ili, pod punim nazivom, „Škole partneri budućnosti”, postoji od 2009. godine. Pokrenula ga je nemačka vlada u saradnji sa Goethe Institutom i DAD-om, sa namerom da umreži škole u svetu u kojima se uči nemački jezik. Naša škola je ušla u PASCH projekat na samom početku, zajedno sa još pet gimnazija u Srbiji – iz Novog Sada, Niša, Beograda, Kragujevca i Valjeva.

Ono što PASCH projekat nudi jeste da deca učestvuju u raznim aktivnostima, ne samo projektima, već da pišu tekstove za blogove, za online novine, da objavljuju svoje radove. Takođe, PASCH projekat raspisuje razne konkurse – za učeničke fotografije, istraživanja, video radove… Nagrade na tim projektima su razne, iPad, telefoni, knjige, a prva nagrada često bude putovanje u Nemačku. Pored tih aktivnosti na PASCH-net-u i konkursa, svaka škola svake godine bira po dvoje učenika koje stipendira PASCH da putuju u Nemačku i borave u omladinskom kampu. Oni borave tri nedelje u kampu, gde u prepodnevnim časovima uče nemački jezik, a u popodne se bave nekim drugim aktivnostima, poput sportskih, ekoloških, turističkih i drugih. Iskustva učenika sa tih putovanja su uvek predivna, deca su zadovoljna i srećna, a što se tiče znanja nemačkog jezika, ona napreduju fantastično.

Osim toga, svaka PASCH škola u saradnji sa Goethe Institutom ima mogućnost da svakog polugodišta odabere po 20 učenika koji mogu da besplatno polažu testove A1 ili A2 nivoa nemačkog jezika, i da, ukoliko polože ispit, dobiju svetski priznat sertifikat. Učenici koji žele da polažu više nivoe znanja nemačkog jezika, dobijaju mogućnost popusta za polaganje testova tih nivoa.

No, najznajčajnije što PASCH nudi jesu projekti, tojest razmene između škola. Škole i nastavnici zajedno sa svojim đacima sami osmišljavaju projekte, dok su PASCH-net i Goethe Institut partneri koji pružaju tehničku i finansijsku podršku. Od samih škola, nastavnika i đaka zavisi koliko će se ko angažovati i da li će praviti projekte i kakve.

PST: Koje sve aktivnosti do sada je Gimnazija „Uroš Predić” preduzela u PASCH projektu?

NIKOLIĆ: Naša Gimnazija ima četiri profesorke nemačkog jezika koje se bave projektima. Na primer, internacionalni projekat „Donau verbindet” tokom koga su deca iz zemalja koje povezuje Dunav predstavljala svoju zemlju pod rukovodstvom profesorke Branke Tepšić. Pod vođstvom profesorke Vesna Milivojević pre dve godine su đaci pisali zajedničku knjigu, sa nekoliko PASCH škola iz regiona. Deca su napravila knjigu u kojoj su predstavljala svoje radove, fotografije, crteže, tekstove, i ona je pre dve godine predstavljena na beogradskom sajmu knjiga. Pored navedenih postoji i projekat „Gimzeleni” koji već dugo godina radi koleginica Valerija Jona Andrejević sa svojim đacima, tema je ekologija, i đaci svake godine podučavaju mlađe generacije o važnosti očuvanja životne sredine, a takođe i osmišljavaju nove ideje o reciklaži. Zatim Instagram projekat u kome su učestvovali mladi iz šest zemalja regiona. Taj projekat je bio koncipiran tako da svaka PASCH škola ima svoju nedelju kada đaci te škole postavljaju fotografije na Instagram profil na određenu temu koju su dobili. Naša škola je dobila temu „Omiljena užina”, pa su đaci postavljali slike bureka, sendviča i drugih ukusnih zalogaja, uz simpatične komentare na nemačkom. Na kraju projekta škola čija fotografija dobije najviše lajkova je dobijala novčanu nagradu i naš burek je u tom takmičenju pobedio, jer je drugim učenicima bio zanimljiv. Novac od nagrade smo iskoristili i organizovali ekskurziju u dvorce Dunđerskih. Ista grupa đaka je radila projekat „Serbindien-Kalender 2017” gde su đaci iz Mumbaja, Indija i moji đaci zajedno napravili kalendar za 2017. godinu, koji je štampan u obe zemlje. Ti su projekti realizovani uz moje mentorstvo.

PST: Zahvaljujući projektu razmene između Japana i Srbije ste upravo i dobili ovu nagradu. Možete li nam reći kako je projekat počeo i kako se razvijao?

NIKOLIĆ: Projekat razmene sa Japanom je možda i najvažniji projekat Gimnazije. Počeo je 2011. godine, tako što se njima, nažalost, desila katastrofa, prvo zemljotres, pa cunami, pa nuklearna katastrofa u Fukošimi. Ja sam na PASCH-net-u videla post jednog dečaka iz Japana koji je napisao „Ja idem u školu koja nije mnogo pogođena katastrofom, malo su pukli zidovi. Ali svaka podrška bi nam dobro došla”. I to je bio okidač da vidim sa đacima kako mi njima možemo da pomognemo, ne u materijalnom smislu, već da im pošaljemo reči podrške. Tada su moji đaci uz moju podršku napravili 25 pisama na nemačkom, dopunili ih crtežima i fotografijama i poslali u Japan, ne znajući gde će tačno da stignu. Ispostavilo se da u Tokiju postoji grupa đaka iz tri PASCH škole, koji se okupljaju jednom mesečno i u okviru te grupe neguju nemački jezik i sarađuju sa svima ostalima. Oni su dobili ta pisma i odmah su nam odgovorili da bi voleli da uspostavimo saradnju. I tako je sve počelo.

Kako oni pišu i izdaju dvojezične novine, na nemačkom i japanskom, koje se zovu „Japan Heute”, mi smo počeli da pišemo članke za te novine i da im šaljemo. U početku smo u člancima koje smo slali prvo predstavili svoju školu, pa svoj grad, pa Srbiju generalno, i tako se razvijala saradnja. Drugi korak bilo je pravljenje čestitki za Novu godinu, što su radili i oni, i onda smo te čestitke razmenili. Kasnije je od tih čestitki napravljena izložba u Gimnaziji.

O novogodišnjim čestitkama u Japan Heute, 2012.

To je radila prva generacija učesnika ovog projekta. Druga generacija je saradnju sa vršnjacima iz Japana intenzivirala i produbila. Oni su snimili film pod nazivom „Drei” („Tri”), u kome su predstavili tradicionalne nošnje Nemačke, dirndl, Japana, kimono i Srbije. Nakon toga su usledile druge teme koje smo razmenjivali sa đacima iz Japana, kao što su bile sport ili haiku poezija na tri jezika. Kako se sve to jako svidelo učenicima, mi smo nastavili da snimamo filmove i da ih šaljemo u Japan. Paralelno sa tim aktivnostima učenici su pisali i članke za „Japan Heute” na određene teme koje su bile predviđene pojedinim izdanjima novina. Tako smo pisali, recimo, o običajima u Srbiji, predstavili smo kako proslavljamo Svetog Savu, Božić ili kako dočekujemo Novu godinu.

PST: Da li je između učenika iz Japana i Srbije postojala i direktna razmena, u vidu posete jednih drugima?

NIKOLIĆ: Jeste, i to zahvaljujući materijalima koje smo slali u Japan našim drugarima, jer mi smo te materijale slali i u Goethe Institut našim koordinatorima. I oni su, prateći naš rad, došli na ideju da finansiraju putovanje u Japan 2015. godine. Tada smo prvi put išli u Japan, mojih pet učenika i ja. Bili smo smešteni na različitim mestima u Tokiju, prvo smo tri dana bili u hostelu, onda tri dana u hotelu, da bi smo ostatak posete boravili smešteni u porodicama. Sva tri smeštaja su iskustvo po sebi. Na primer, u Japanu se spava na podu, na krevetu koji maltene nije krevet, nego je više neka vrsta strunjače-dušeka, koja se naziva tatami. Dok smo boravili u hotelu, deca su spavala u japanskoj sobi, koja podrazumeva tatami i to da više ljudi boravi u njoj, dok sam ja spavala u evropskoj sobi, koja je bila jednokrevetna. A, u hostelu smo svi zajedno bili u japanskoj sobi i spavali na tatamijima.

Put u Japan, 2015.

Tokom posete Japanu učestvovali smo u radionicama čija tema je bila ekologija. Radionice je vodila žena koja je po profesiji režiserka, tako da su đaci prva dva dana posete učili kako se snimaju filmovi, kako se rukuje sa kamerom, kako se snima ton, zatim kako se montira, ubacuje titl i ostalo. Nakon toga smo posetili četiri različite lokacije u Tokiju, koje na različite načine imaju veze za ekologijom. Prvo smo obišli zgradu u centru Tokija na čijem krovu se gaje pčele. U delu Tokija, koji se zove Ginza i koji je nalik Menhetnu, šuma solitera, i na vrhu jednog od njih se gaje pčele koje sakupljaju med iz okolnih parkova, od čije prodaje se sav novac šalje u humanitarne svrhe tamo gde je potrebno, ukoliko je bila neka poplava, zemljotres il’nešto slično. To je jedna mala organizacija koja ima dvoje zaposlenih ljudi koji se brinu o tim pčelama. Zatim smo posetili poslovnu zgradu u Tokiju, u kojoj su smeštene kancelarije različitih firmi, koja neverovatno izgleda. Spolja, čitava zgrada je prekrivena rastinjem i zelenilom, cvećem, a kada se uđe u nju, prvo nailazite na pirinčano polje unutar zgrade kroz koje morate da prođete da biste došli do recepcije, a tamo na zidovima i plafonima rastu paradajz i krastavci ili cveće. O tom zelenilu brinu čovek i žena, njih dvoje, koji su zaposleni kao baštovani, a zaposleni u toj zgradi mogu da uberu povrće i da ga ponesu kući ili da ga pojedu za vreme pauze. No, ono što je obeležilo tu našu posetu i što nas je u potpunosti fasciniralo jeste da smo se zadesili u toj zgradi za vreme pauze, između 12h i 13h, kada je devojka na početku pauze sela za klavir koji se nalazi pored pirinčanog polja i svirala sat vremena. Za muziku su nam rekli da je prijatna za zaposlene koji su na pauzi, a i da biljke vole muziku i da im prija. Nakon toga, deca su posetila i videla kako se prečišćava gradska otpadna voda u Tokiju, gde im je objašnjeno kakve se sve analize rade i šta se prečišćava. Na kraju našeg putovanja Tokijem, videli smo kako se proizvode hibridni automobili a deca su imala i priliku da se provozaju takvim vozilima po Tokiju. Kao krajnji produkt tih poseta, nastala su četiri kratka filma koji su prikazivali i opisivali spomenute posete.

film Die Farm im Bürokomplex

PST: Da li su učenici iz Japana dolazili u posetu Srbiji i Pančevu? Kakva su njihova iskustva?

NIKOLIĆ: Da, jesu. Drugari iz Japana su nam sledeće godine uzvratili posetu i došli u Pančevo. Bili su smešteni u porodicama i na kraju posete su bili prezadovoljni i otišli su sa prelepim uspomenama. Mladi Japanci su bili oduševljeni našom hranom, posebno ćevapima i ajvarom. Tema te posete je opet bila ekologija, i opet je na kraju celog procesa nastao film, uz pomoć režisera Siniše Galića. Obilazili smo mesta u Srbiji koja su bila interesantna ne samo njima, već i nama, jer za neka nismo znali ni da postoje. Tako smo obišli Palić i videli kako se prečišćava voda iz palićkog jezera, koje radi jedna nemačka firma, zatim smo bili u Čurugu i videli kako se proizvodi biogas, pa smo u Omoljici posetili reciklažni centar, da bismo na kraju posetili Mašinsku školu u Pančevu i videli deo procesa pravljenja vetrogeneratora. Iz te posete se izrodila interna saradnja Mašinske škole i Mašinskog koledža iz mesta Kisarazu i ona sada postoji paralelno sa našom saradnjom sa učenicima iz Japana.

Učenici iz Japana u poseti pančevačkoj Gimnaziji, 2016.

U proleće ove godine, đaci iz Japana su nas opet posetili, njih šestoro sa dvoje nastavnika. Bili su gosti Mašinske škole, gde smo gledali pravljenje robota i neke druge tehničke veštine, a u Gimnaziji imali radionice nemačkog jezika.

Trenutno se pripremamo da ponovo idemo u Japan, u martu naredne godine, ovog puta zajedno sa đacima iz Mašinske škole.

PST: Šta je to što projekat razmene između Japana i Srbije izdvaja od ostalih i čini ga posebnim?

NIKOLIĆ: Ono što projekat razmene Japana i Srbije izdvaja od ostalih projekata jeste njegova egzotičnost i dugotrajnost. Pretprošlog leta bila sam u Friburu na kongresu profesora nemačkog jezika, koji se organizuje svake četvrte godine u jednoj od zemalja nemačkog govornog područja. Na tom kongresu moja koleginica Ikuko Šibata i ja smo predstavile japansko-srpski projekat, i kolege su bile oduševljene time što takav jedan projekat toliko dugo živi, i to između zemalja sa dve strane sveta. Bila im je zanimljiva i egzotična ta kombinacija, pošto se projekti razmene uglavnom sastoje iz Nemačke i neke druge države, recimo škola iz Argentine i škola iz Nemačke. Tako da ovako nešto egzotično niko nije imao na tom kongresu.

PST: Koji su, po vašem mišljenju, benefiti koje učenici dobijaju učestvovanjem na ovakvom jednom projektu?

NIKOLIĆ: Ono što učenici dobijaju učestvovanjem u ovakvim projektima jeste to što se više posvećuju učenju nemačkog jezika, a i sam jezik počinju da posmatraju na drugačiji način, ne samo kao još jedan predmet u školi iz kojeg treba da imaju prolaznu ocenu, već kao nešto zanimljivo, interesantno i potrebno. Pored toga, mnogo dece se kroz ovaj projekat oslobodilo, eliminisalo je neke strahove i predrasude. Deca nisu kriva što imaju predrasude, jer im se serviraju odasvud, ali kroz ovakav projekat ih anuliraju. Deca su, takođe, kroz ovaj projekat videla da ništa nije nemoguće i da svet nije toliko veliki da bi bio nedostižan, već da je svet jedno globalno selo i da je apsolutno sve moguće. Ono što ja negde od samog početka učim svoje đake jeste da ako neke stvari ne probaju ili ne učestvuju, šanse da profitiraju, ali ne u negativnom smislu, su nula, a ako se angažuju, ako ulože neki svoj trud, šanse su 50-50, pa iz tih nekih 50 odsto može da se izrodi i nešto veće.

PST: Koje uslove je neophodno ispuniti da bi jedan projekat poput ovog bio uspešan?

NIKOLIĆ: Uslov da jedan projekat bude uspešan i dugotrajan kao što je ovaj, jeste da se ne nađe partner koji je voljan i raspoložen i koji po senzibilitetu odgovara. Na primer, tokom projekta koji smo radili sa Indijcima, tokom kojeg smo pravili zajednički kalendar pre dve godine, sve je odlično funkcionisalo, međutim moja koleginica je otišla u penziju. Koleginici koja je došla posle nje sam pisala i predložila joj nastavak saradnje, na šta je ona odgovorila da joj se sviđa ideja i da je voljna da radi na tom projektu, ali se nakon toga nikad više nije javila. Stoga je važno da čovek pored želja i ideja koje ima za projekte na internacionalnom nivou, pronađe i odgovarajućeg partnera sa kojim će se složiti, inače je nemoguće bilo kakav projekat raditi.

I istakla bih još jedan uslov koji je najbitniji u ovakvim projektima, a to je volja dece da učestvuju u ovakvim projektima. Mogu ja da imam sto ideja, ali ako đaci nisu moji sagovornici, ja ne mogu ništa sama. Mora da se stvori uzajamno poverenje i neka vrsta hemije između dece i nastavnika i onda projekat krene da živi i da se razvija. Ja sam imala divnu sreću da sam naišla na decu iz prve generacije, pa druge i sad treće koja su bila voljna da rade na ovom projektu. Svim đacima sam na početku prve godine ispričala sve o projektu i ponudila im učešće, ali jednostavno je bilo onih koji neće, koji nisu zainteresovani ili koje prosto mrzi. Nažalost tu je i rečenica koju postave kad im se tako nešto ponudi: „A, šta ću ja da dobijem?”, i to je prosto slika današnjeg vremena i okruženja. No, na kraju ipak dodajem da ima predivne dece  i da sam ovo priznanje dobila zahvaljujući svima  njima  koji su bili zainteresovani da uzmu učešća u projektu i da rade, jer bez njih bi ovo bilo nemoguće.

PST: I za sam kraj, da li imate nove planove za neke nove projekte u Gimnaziji?

NIKOLIĆ: Jako bih volela da ovaj projekat razmene sa Japanom živi i traje i dalje i ja ću se truditi da tako bude. Moj trenutni plan jeste da stupim u kontakt sa svim dobitnicima nagrade i da im predložim, ako to bude moguće, da uspostavimo saradnju i online aktivnosti, jer je to trenutno jedino moguće, s obzirom na to da dobitnici nagrade dolaze iz različitih zemalja sveta.

Ostavi komentar

  • (not be published)