Škure

Eno je
naslonjena
škure je raširila
i pogledala u duboku vodu
ispred sebe
isti prizor
sa vencem oko njene kuće
bio je to njen bedem
kojim se branila
iza nemih kamenih zidova
šuštale su mreže ribarske
zvuk talasa
koji se sudaraju o barke
kao tiho odbrojavanje
sudbinom uvezanih ljudi sa morem
i samo tišine ovih prizora
toliko veće od njenih misli
bile su dovoljne da im se preda
zauvek.