Neophodni su posebni programi podrške zapošljavanju mladih u ruralnim područjima

Kako nezaposlena poljoprivredna tehničarka iz Dolova Aleksandra Popović promišlja svoj i položaj drugih mladih ljudi na selu koji nemaju posao, ne školuju se, niti su na praksi

Žaklina Mijalković
Objavljeno 23.10.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Koliko je pitanje zapošljivosti mladih u ruralnoj sredini bitno, svedoče i demografski podaci o stanju u selima Srbije. Prema zvaničnim podacima, trećina seoskih naselja je već u fazi demografskog odumiranja, dok u više od četvrtine sela živi manje od sto stanovnika. Rešavanje problema zapošljavanja mladih iz ruralnih područja nije samo pitanje ukupne zapošljivosti mladih u Srbiji, već i pitanje zaustavljanja negativnih demografskih trendova.

Podaci iz Nacionalne strategije zapošljavanja Republike Srbije za period 2011-2020. ukazuju da je u Srbiji stopa nezaposlenosti mladih jedna od najvećih u Evropi, a da lica iz ruralnih područja odlikuje izrazito veće učešće ranjive zaposlenosti (46,2 odsto) u odnosu na urbanu populaciju (15,1 odsto).

Zbog toga u ovom tekstu pažnju posvećujem jednoj izuzetnoj mladoj ženi, koja živi u Dolovu, u južnom Banatu i predstavlja deo grupe mladih koji nisu zaposleni, koji nisu na praksi ili nisu u obrazovnom procesu (tzv. socijalna grupa NEET – Not in Employment, Education or Training).

Osim što pripada NEET grupi mladih, ona je i u najvećoj ranjivoj grupi na tržištu rada u Srbiji – u grupi žena.

Njeno ime je Aleksandra Popović, ima 31 godinu, udata je i majka je trogodišnje devojčice. S iskrenim i toplim osmehom, nesvesna svog prirodnog dara da poslovnu biografiju pretvara u zanimljivu priču i drži pažnju slušaoca.

ALEKSANDRA POPOVIĆ: Završila sam srednju poljoprivrednu školu u Pančevu i stekla diplomu poljoprivrednog tehničara opšteg smera. Prvi posao koji nije imao nikakve veze sa mojom školom je bio u maloj, porodičnoj firmi koja izrađuje i ugrađuje PVC stolariju. E, tu sam stekla neverovatno radno iskustvo od četiri godine. U zavisnosti od obima posla, radila sam u radionici, ali isto tako sam „uskakala” i na administrativno-finansijske i komercijalne poslove firme. Pošto sam još sa 18 godina položila vozački ispit i dobila  dozvolu za „B” kategoriju, to mi je dodatno pomoglo da određene poslove obavljam van sedišta firme, brzo i efikasno. U tom periodu sam završila i kurs za knjigovođe i dobila sertifikat za rad na knjigovodstvenim poslovima, jer sam mislila da mi i to može značiti u daljim poslovnim aktivnostima.

PANČEVO SI TI: Pominjete četvorogodišnje radno iskustvo. Šta je bilo nakon toga?

POPOVIĆ: Udala sam se i nedugo zatim, postala majka i posvetila se čuvanju moje devojčice. Naravno, nisam odustala od ambicije da opet radim, ali tu su se kao prepreka nametnule dve važne stvari. Najpre sam se prijavila na evidenciji nezaposlenih u pančevačkoj ekspozituri Nacionalne službe za zapošljavanje. Nisam imala preteranih očekivanja, u smislu da će me zvati, nuditi posao i slično, jer su se baš u tom periodu i gasile poljoprivredne firme, a moje radno iskustvo stečeno u drugom profilu izgleda nije bilo potrebno poslodavcima.Tako da evo već pet godina se uredno periodično javljam na biro, za sve to vreme mi nije nuđena prekvalifikacija ili neka vrsta edukacije.

A opet, druga važna prepreka u celoj mojoj priči je što u selu nemamo vrtić, ili neki servis za čuvanje i brigu o deci. Ovde funkcioniše još uvek samo bakin servis. A šta da rade mlade majke koje nemaju tu mogućnost? Pa sve i da uspem da se zaposlim, morala bih da vodim ćerku u neki od pančevačkih vrtića, pod uslovom da tamo ima mesta, a istovremeno i da se pogodi da moj posao bude lociran u gradu. A onda na sve to, ako bi taj posao bio plaćen uobičajenim minimalcem, dok platim vrtić i troškove prevoza do posla, šta bi nam ostalo?

Aleksandra Popović, mlada poljoprivredna tehničarka iz Dolova

Da, baš mislim da je nama mladima, rođenim i odraslim na selu, daleko teže sa slobodom izbora, kretanja, a i finansijski segment nije zanemarljiv. Baš smo višestruko ranjivi. Evo, naprimer period srednjeg obrazovanja. Krećemo u izabranu srednju školu, ona je negde van Dolova, naravno, najbliža u Pančevu ili u Beogradu. Svakodnevni autobuski prevoz, minimum tu gubiš dva sata da odeš i da se vratiš iz škole, da pratiš red vožnje, da se zimi često smrzavaš dok čekaš autobus koji ne dolazi, jer je u kvaru… Da ti roditelji pritom svakog meseca plaćaju mesečnu autobusku kartu što je dodatna stavka u onom poznatom besplatnom obrazovanju… E, onda, nakon završene škole, opet si upućen na gradski administrativni centar, a da bi stigao, ne možeš pešaka, već finansiraš put, pa ti je svaka taksa, potvrda, prijava i slično uvećana za iznos prevoza. Pri tom si i dalje nezaposlen. A kad se zaposliš, retko koji poslodavac će ti finasirati put do posla i nazad… Ili kad postaneš roditelj, tvoja najveća radost donosi i jednu brigu plus – kako ćemo se organizovati oko čuvanja deteta? – pita Aleksandra.

Dok razgovaramo o njoj i o onome što je do sada radila, dinamika u  komunikaciji je konstatno prisutna, ova mlada žena prosto pleni svojom energijom i neodustajanjem. Njena iskustvena zapažanja mogu biti korisna.

Ona kaže da mladi tek kad završe srednju školu mogu ozbiljnije da sagledaju da li su dobar profil zanimanja odabrali, te da im treba omogućiti da se na vreme prekvalifikuju, ali da je potrebno da ih njihovi savetnici na tržištu rada suštinski edukuju i informišu o svim promenama i mogućnostima.

POPOVIĆ: Naprimer, ja jesam čula za konkurse koje sprovodi grad, kao što je letnja praksa, javni radovi, subvencije početnicima u biznisu, samozapošljavanje, ali nisam do sada konkurisala. Što zbog nedovoljno informacija, što zbog mišljenja da je sve to već unapred dogovoreno i podeljeno. E, kada bi smo imali mogućnost da nas, nezaposlene, na primer konkretno u Dolovu, okupe na jednom mestu, ima toliko neiskorišćenog prostora u selu, gde bi nas s vremena na vreme informisali, edukovali i pripremali za potrebe tržišta rada. Zar nije bolje da njih nekoiko savetnika dođe u Dolovo, gde bi smo ih saslušali, postavljali pitanja i davali predloge? Ali da se to zaista radi, a ne samo da se ispuni određena forma, kako bi neko u svom poslovnom izveštaju napisao da je razgovarao sa nezaposlenim mladim ljudima u selu.

Evo ja, nakon ovih nekoliko godina, koje su me obogatile iskustvom, razmišljam da se prekvalifikujem. Za to će mi biti potrebna finasijska pomoć porodice. U medicinskoj školi postoji smer medicinska sestra – vaspitač. Svi opšti predmeti iz poljoprivredne škole bi mi bili priznati, tako da bih stručne predmete pripremala i polagala. Na kraju, po završetku prekvalifikacije, razmišljam da sa mojim rođakama koje su završile određene neophodne škole i imaju diplome, pokrenemo otvaranje privatnog vrtića u Dolovu… Jer ako svi odemo za grad, ko će ovde ostati? Osim toga, Dolovo ima tu pogodnost da je relativno dobro povezano sa gradovima u okruženju. Osim Pančeva, blizu nam je Beograd, saobraćajnice nas povezuju, nekad je lakše i brže stići do glavnog grada iz Dolova, nego li iz nekog beogradskog prigradskog naselja. Fale nam ovde u selu više tih uslužnih delatnosti, ono što ti je potrebno da bi ti olakšalo život i da bi te zadržalo ovde.

PST: Da li ste se informisali o podršci koju bi vam eventualno pružile lokalna samouprava i država za realizaciju ideje o otvaranju privatnog vrtića?

POPOVIĆ: Koliko sam čula, ali nisam sigurna, postoje propisani uslovi za otvaranje vrtića i koliko znam, u tom delu su institucije ažurne, one traže i rade na sprovođenju zakonskih uslova i obaveza… Nešto nisam sigurna da bih dobila pomoć i podršku koju ovakav projekat zaslužuje. A zaslužuje dosta, jer vi najpre obezbedite neophodne kadrove za rad ovakve ustanove, znači nekoliko zaposlenih minimum, a i nekoliko porodica je na taj način zbrinuto. Obezbedite uslove za bezbedan i bezbrižan boravak dece, čijim roditeljima je neophodno postojanje vrtića da bi mogli da rade i privređuju. I nakon svega što bih započela uslovno rečeno samostalno, u partnerstvu sa rođakama, i čime rešavam veliki nedostatak u jednom selu, ja nisam sigurna da li i u kojoj meri je lokalna samouprava spremna da pomogne. Znam da država finasira strane investitore za otvaranje novih radnih mesta, svako sa po 10.000 evra, o tome se baš puno priča, ali kad su u pitanju mladi, ovdašnji budući preduzetnici, i još sa sela, ne znam kakva je podrška predviđena… Ali znam da bi finansijska i savetodavna pomoć u takvim situacijama bila pravi potez, ako žele dobro ovoj zemlji… Sve veći broj mladih odlazi, jer se ne oseća sigurno, a ne oseća se sigurno i zbog toga što su mere za zapošljavanje obično samo na papiru, institucije nemaju sluha za poslovne ideje mladih.

PST: Za kraj ovog razgovora, šta su vaši predlozi koji bi mogli pomoći zapošljavanju mladih sa sela?

POPOVIĆ: Malopre sam rekla da bi bila jako važna suštinska, a ne pomoć „na papiru” mladima na selu koji traže posao. Naprimer, neka karijerni centri ili NSZ, ili grad Pančevo, ili svi zajedno, organizuju svoje usluge u selu, ili neka ih učine dostupnijim, u najmanju ruku pristupačne cene javnog prevoza, ako ne već besplatne karte. Mladima na selu bi pomoglo i kada bi im se u njihovim sredinama omogućili programi stalnog stručnog usavršavanja i savetovanja za razvoj poslovanja, koji bi posebno bili prilagođeni za zanatske i uslužne delatnosti. Od pomoći bi bilo i kada bi u okviru aktivnih mera za zapošljavanje postojali posebni programi podrške za zapošljivost mladih u ruralnim područjima.

Ovaj tekst urađen je uz finansijsku podršku Evropske Unije. Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove Evropske Unije.

Ostavi komentar

  • (not be published)