Kakve kazne čekaju naprednjake, kad prođe nji’ovo (izvodi iz buduće istorije)

Letos, ono kad ceo grad bio raskopan, krenem tu do varoši, da l’ bio ponedeljak ili utorak, odem do „Pančevca” da dam oglas, prodajem neke koke nosilje, naišla tura iz Ukrajine, duga priča, da vas ne gnjavim sad time… Tek, da skratim priču, obavim šta imam na šalteru, porazgovaram sa Slavicom, i u povratku, rek’o de da svratim do „Lovca” na pivo, da malo sperem grlo od ove prašinčine sa ulica. Prerovali i preorali ceo centar, buše i zatrpavaju, tek se posle dve nedelje javio gradonačelnik preko onog TV Mićinog sokoćala da kaže da nam razvlače gasnu instalaciju. Sad, što nije objasnio zašto se niko nije priključio u mrežu, to je druga stvar, to je prećutao, al’ kanda mi se čini da znam…

Uđem u kafanu, prazni stolovi, Stanko stoji za šankom, poplavila mu plećka od naslanjanja, vidim već u’vatio zalet. Samo za jednim stolom sede gosti, gle pa to je čika Jova Burence, od Bisinih, iz Gornje varoši, družio se s mojim ćaletom, trenirali ragbi obojica, Jova malo i veslanje. Ovaj drugi Mile Jankov, bucmast bio još k’o dete, svi ga zvali Valjuška, uvek šeširić na glavi i sad, na plus četr’es. Čujem, bistre politiku.

– Pa sunce mu žarko, kad nisam pao pod sto, a lizno čašicu nisam, kad sam pročit’o da se Sidni Bataloni predstavlja kao medijski stručnjak! I još ide po komisijama okolo, bio u Smederevu, delio neke pare za medije – kaže čika Jova.

– Čekaj, koji Batalo, onaj Slobin, onaj jogurtaš? Ajoj, još samo da počne da priča o pojmu građanina i o slobodi, pa da se pošten čovek uhvati za… pištolj! – odgovara Mile.

– Ma da, da, taj, pa nema dva Batala, onaj profesor marksizma, odakle beše, iz Samoša ili iz Seleuša, stalno mešam. Čiviluk – dodaje Jova dok otresa pepeo u pikslu.

– Molim?

– Pošten čovek može samo da se uhvati za čiviluk.

– A, to. Da, da.

Kratka stanka, obojica prinose čašice usnama. Gutljaj teče niz grlo, poenta sledi:

– Dabogda crk’o marksizam, kad ga svako tumači – kaže Mile i prstima češe neobrijane obraze.

Uto čika Jova podiže pogled i vidi me kako stojim kod šanka, čekam da se Đura vrati.

– Pa gde si, Pančo, pa što ćutiš, dođi sedi ovde! Šta ćeš da piješ, gde je ovaj Đura? – viče Jova „Đuuuroo”, kroz kafanu, Stanko ne reaguje.

– Dobar dan, gospodo, moje poštovanje, kako poslovi? – pitam dok sedam, javlja se Mile:

– Evo pričamo malo o ovim našim velmožama. Šta smo doživeli, moj Pančo, da nema skoro nijedan Pančevac među ovi naši političari. A ovi što pretekli, ej, šta su oni sebi dozvolili. Da im jedan novobeogradski kamiondžija komanduje. On okom, oni skokom! Sve neki gradski momci, pomislio bi – onaj bašibozuk i batinaše ne računam, njih tek treba da školujemo – a manji od makovog zrna kad ih postrojava onaj kabadahija. Onaj što šamara žene.

– Nije kamiondžija, nego kafedžija i nije vozio kamion, nego limuzinu, u Ministarstvu rudarstva, za vreme muža Tomine prije – ispravlja ga Jova.

– Kako god, on je njima sve i svja. A ništa ne ume, ko ni ovi kojima naređuje, sad da l’ su iz Pančeva il’ sa strane, svejedno je. Al’ njih samo i zanima kako neke novce da zdipe, a za to ti ne treba mnogo nauke kad te kadija i tuži i sudi… – kaže Mile dok gasi pikavac i odmah otvara kutiju, vadi novu cigaretu.

– Je li, Mile, de reci mi, molim te, šta će oni da rade kad ova čuma prođe? Tajger Kiš, šta će Tajger da radi? – znatiželjan je Jova.

– Tajgeru je najveća kazna da ne bude ništa. Mada, baš njega briga šta je i koliko je pojeo onoga što se ne jede. Dobro, on bar ne priča da mu prija, al’ svi vidimo da se izblamir’o. Sem toga, on uvek može da gaji ruže, to bi mu sigurno išlo bolje nego upravljanje gradom i Skupštinom. A i voli da sluša „Cepeline”, to mu računam u plus – lecnem se tu malo, pazi, Mile da kaže nešto pohvalno o ovima na vlasti.

– Pa da, ali mu to ne smeta da se ljubi s ovim što voli svjetlu majsku zoru, ko da su braća rođena! – primećuje Jova dok šakom skida znoj sa čela.

– Ma nije, to je Mikin sestrić napravio belaj, hteo da se malo zbliži s našim drugom Brankom, pa preter’o… – uzvraća Mile.

– Eto, recimo, taj Mikin sestrić. Nema većeg karijeriste u široj okolini, celom južnom Banatu, navik’o čovek da bude nešto po svaku cenu, pa ne popušta. Te direktor Biblioteke, pa gradski većnik za kulturu, pa direktor Kulturnog centra, pa gradski većnik ponovo, samo sad drugi put nakon što je prepoznao energiju onog, onog, kako beše? – priseća se Jova, sad već Informerom mlati kao lepezom, neko zaboravio tu sramotu. – A i ovo dobro samo da te hladi, ne d’o bog da pročitaš slova.

Mile vraća priču na temu.

– Aaaa, pazi, Mikinom sestriću slede dve kazne koliko je faulova napravio, bar dve kazne mu sleduju: jedna je… eh kad bi neki memorijsko-moralni sud mogao da mu presudi da svakog dana bar jedanput pomisli na to šta bi mu ujak rek’o kad bi vid’o kakva sranja mu sestrić pravi i kako kalja njegovo časno ime. Da svaku noć sanja kako Mika recituje pesme sa podijuma Letnje pozornice.

– A druga, ova, prava kazna?

– Neka ga, pa njega čeka posao u Biblioteci, neka ga, neka ga tamo neka sedi u magacinu, neka briše prašinu sa knjiga i ljulja vrata, samo nek se ne meša u javne poslove.

– A ako nastavi da piše knjige?

– Pa neka piše, ko mu brani, neka ih i propagira, samo neka ne ide na promocije po regionu službenim kolima i o našem trošku.

– Ma mani, mutan je taj, šta ako se ponudi da ponovo preleti, pa on bar ima iskustva, Demokratska, Ujedinjeni regioni, onda Napredna, i on prepoznao energiju…

– Misliš ako bude ponovo hteo da bude neki faktor?

– Pa može on da hoće šta hoće, ali ako ga sledeći budu prihvatili, jao nama…

Vazduh je usijan, svetlo prigušeno, vreme stoji, ja otpijam zaječarca, jedna muva leti iznad stola, Đura briše čašu, sa radija tandrče neki narodnjak… Prizor kao iz filmova crnog talasa, kao da je Žika upravo postavio scenu.

– Čekaj, a šta ćemo sa Malovićem? – pita Jova nakon što mu se adamova jabučica ponovo spustila nadole, a na licu pojavila grimasa koja prati spuštanje žestine u želudac.

– Kojim Malovićem? – pravi se Mile da ne zna o kome se priča.

– Kako kojim Malovićem, pa Babaserom.

– A Baabaseerom, pa tako reci. Kako šta ćemo, njega ćemo po metodama Divljeg zapada, pa ta kaubojština mu je bliska, to razume. Malovića u katran pa u perje, pa nogom u dupe preko Pančevačkog mosta odakle je i došao, pa nek se tamo u Beogradu bakću s njim, neka oni vide šta će.

– Čekaj, čekaj, kako to misliš, to, šut u but, pre ili posle istrage?

– Pre, pa kod nas u Pančevu će da bude zatvor, ali nemamo to Tužilaštvo za organizovani, kako beše, za organizovani k…

– Kontroverzni biznis!!

I tu obojica prasnuše u smeh, Jova vikne Đuri „Đuro, daj još dva vinjaka, mali šta ćeš da piješ?”, a ja se promeškoljih u stolici.

– Ispravno razmišljate, gospodo – rekoh – ali ja bih sada zaista morao da krenem da na’ranim živinu. Ništa više, hvala – obratih se Đuri, koji se kao duh stvorio pored astala, i uz „pozdravite sve kod kuće”, ustadoh polako sa stolice.

– Važi, važi, mali, zdravo, pamet u glavu i pazi da te neko ne prevari. A da li sam ti pričao kad sam ono – okreće se Miletu – tu negde ’67-’68, ovo doba godine, ne, ’68. bila, Rusi ušli u Čehoslovačku, išao čamcem sa Dragicom Stevanović, bila posle pomoćnica tužioca u Beogradu? Veslam ja Tamišem uzvodno, sve do Jabuke, da joj pokažem zvezdano nebo nad nama. Noć topla, dekolte dubok, grudi jedre, čamac klizi, čuješ samo kako seče vodu, i neku životinjku što došla na pojilo, a mi mladi…

Videh ja da će tu biti priča o nekim viđenijim gradskim damama iz onih dana, pa reko’ da se udaljim dok je vreme…