Evro – naša buduća valuta: (nesumnjive) prednosti i (eventualni) nedostaci

Uvođenje evra svakako bi olakšalo svakodnevni život građanima. Više ne bismo imali troškove u novcu i vremenu zbog pretvaranja jedne valute u drugu, lakše bismo poredili domaće cene sa cenama iz inostranstva, kamatne stope bi bile smanjene, pa bi nam i krediti postali dostupniji

Mihailo Gajić
Objavljeno 28.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Sve članice Evropske unije su se usvajanjem Ugovora iz Mastrihta iz 1992. godine obavezale da će se odreći sopstvene nacionalne valute, i da će uvesti zajedničku evropsku valutu Evro. Od ove obaveze izuzeće su izborile samo Velika Britanija (koja od februara ove godine zvanično više nije ni članica EU) i Danska koja je od ove obaveze odustala na referendumu.

Ali kako ne postoje obavezni rokovi za uvođenje evra, za sada od starih zemalja članica Švedska još uvek nije uvela evro, a od novih to nisu uradile Češka, Poljska, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Hrvatska. Od zemalja koje nisu članice EU, evro kao valutu koriste i mikro države poput Vatikana, San Marina, Monaka i Andore, a evro je u službenu upotrebu uveden još i u Crnoj Gori i na Kosovu*. U posebnoj situaciji nalaze se Bugarska i Bosna i Hercegovina koje su uvele valutni odbor (prvo prema nemačkoj marki, pa potom evru), što znači da su se odrekli samostalne monetarne politike i da njihove centralne banke imaju ulogu velike menjačnice – koliko evra uđe u sistem, toliko leva ili konvertibilnih marki se pušta u opticaj, a koliko izađe toliko se i povlači.

Preduslovi za ulazak u Evrozonu

Do korišćenja evra u Srbiji dalek je i trnovit put. Prvo treba da postanemo zemlja članica, a potom da se pridržavamo zajedničkih pravila koji se rogobatno nazivaju „kriterijumima konvergencije”. Drugim rečima, da bi uvela evro, Srbija će morati da ispuni nekoliko uslova:

1) Nivo javnog duga ne sme biti viši od 60% BDP-a (bruto domaćeg proizvoda);
2) Deficit države ne sme prekoračiti 3% BDP-a;
3) Inflacija mora biti niska, i ne može prekoračiti prosek tri zemlje sa najnižom inflacijom u EU + 1,5 procentni poen;
4) Devizni kurs mora biti stabilan tokom prethodne dve godine, a zemlja mora učestvovati u ERM II mehanizmu koji ograničava fluktuacije deviznog kursa prema evru;
5) Kamatne stope na dugoročne državne obveznice moraju biti niske, ne više od proseka tri zemlje EU sa najnižom inflacijom + dva procentna poena.

U ovom trenutku, Srbija ispunjava većinu ovih uslova, što se vidi kada uporedimo naše rezultate sa vrednostima iz godišnjeg izveštaja o konvergenciji, koje Evropska komisija publikuje svake godine prateći stanje u zemljama koje nisu članice Evrozone. Javni dug u Srbiji znatno je niži od graničnih 60% BDP-a, a budžet je u prethodnih par godina beležio suficite ili niske deficite, daleko ispod praga od 3% BDP-a. Kamatna stopa na dugoročne državne hartije od vrednosti iz 2019. godine od 1,89% bila je ispod granične vrednosti iz poslednjeg izveštaja o konvergenciji (3,2%), dok je stopa inflacije od 2% bila na gornjoj granici (granična vrednost 1,9%). Devizni kurs je stabilan, ali Srbija ne učestvuje u ERM II mehanizmu. Drugim rečima, tehnički put od dinara ka evru ne bi bio mnogo dugačak jednom kada budemo postali članica EU, kao što bi to bio slučaj da su nam javne finansije nestabilne usled visokog javnog duga ili deficita. Naravno, neodgovorno vođenje fiskalne politike može sve ove rezultate da obriše za nekoliko godina, naročito usled mogućih negativnih privrednih kretanja, što ćemo tek iskusiti usled pandemije korona virusa.

Da li bi nam koristilo uvođenje evra?

Ekonomisti se spore oko toga da li bi uvođenje evra u Srbiji imalo snažnije pozitivne ili negativne efekte po privredu. Ekonomisti su inače poznati kao ljudi koji vole da naglašavaju da imaju dve ruke, pošto često koriste izraz „u jednu ruku da, u drugu ruku ne” na pitanja o ekonomskim posledicama nekih mera.

Prvi efekat bio bi nemogućnost vođenja sopstvene ekonomske politike: Narodna banka Srbije više ne bi mogla da samostalno upravlja ponudom novca i da utiče na kamatne stope kao sada, već bi morala da prati zajedničku monetarnu politiku Evropske centralne banke u Frankfurtu. Protivnici evra kažu da bi ovo mogao da bude problem ukoliko bi se ekonomski ciklus u Srbiji razlikovao u odnosu na evropsko jezgro: na primer, ako bi Srbija bila u recesiji a EU u ekspanziji, našoj privredi bi odgovarala ekspanzivna monetarna politika sa niskim kamatnim stopama, dok bi EU zemljama odgovarala restriktivna monetarna politika da bi se suzbili inflatorni pritisci. Zagovornici evra kažu da Srbija ima usklađene ekonomske cikluse sa jezgrom EU jer je to naš glavni trgovinski partner. Ali i tvrde da naša nezavisna monetarna politika ne daje željene rezultate jer smo visoko evroizovana privreda: ne samo da je štednja u evrima, nego se i firme tako zadužuju, a u evrima se iskazuju ili ugovaraju mnoge cene (gorivo, plate zaposlenih, zakupnine, kreditne obaveze). Samim tim, efekat monetarne politike NBS veoma je mali pa se ne bi imalo puno šta izgubiti prelaskom na evro.

Drugi efekat u slučaju uvođenja evra bila bi nemogućnost devalvacije deviznog kursa. Protivnici evra kažu da bi devalvacija kursa mogla da se iskoristi u slučaju izbijanja neke krize kao instrument za njeno prevazilaženje: slabljenjem kursa naša roba u inostranstvu postaje jeftinija što bi trebalo da podstakne izvoz a smanji uvoz. Jedan od razloga za produženu krizu u Grčkoj nakon 2009, tvrdi se, jeste taj što Grčka nije mogla da devalvira drahmu (jer koristi evro) čime bi mogla da znatno olakša situaciju. Zagovornici evra kažu da je efekat devalvacije dinara sumnjiv – neka istraživanja pokazuju da u Srbiji nije zadovoljen uslov za to uopšte, ili da efekte daje samo u dugom roku, što znači da je ovu meru teško ili nemoguće koristiti u ekonomskoj politici. Takođe kažu da je u slučaju ekonomske krize, umesto eksterne devalvacije kursem, moguće izvrštiti internu devalvaciju smanjenjem plata u javnom sektoru i penzija što bi nadole povukle sve ostale cene u privredi, i naše proizvode učinilo konkurentnijim u inostranstvu. Ovo je taktika koju su uspešno bile primenile baltičke zemlje nakon krize 2009. godine.

Ostali efekti uvođenja evra, kao što su eliminisanje valutnog rizika u poslovanju, kao i troškova zamene između dinara i evra kao legalnog sredstva plaćanja i de facto najtraženije valute u zemlji, gotovo uvek se procenjuju kao pozitivni.

Nama koji nismo preduzetnici, uvođenje evra svakako bi olakšalo svakodnevni život. Više ne bismo imali troškove pretvaranja jedne valute u drugu, kako u novcu zbog razlike između kupovnog i prodajnog kursa, tako i u vremenu koje nam to odnosi. Lakše bismo i poredili domaće cene sa cenama iz inostranstva, što bi nam olakšalo prekograničnu trgovinu. Da bi ovaj efekat bio do kraja ispunjen, trebalo bi da i druge zemlje pređu na evro – Hrvatska, Bugarska i Rumunija žele da to urade u narednih nekoliko godina, dok Mađarska to odbija, a Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija su daleko od evra skoro koliko i Srbija. Kamatne stope u zemlji bi se smanjile jer bi bio eliminisan valutni rizik kod kredita indeksiranih u evrima, pa bi nam i krediti postali dostupniji. Valutni rizik zapravo predstavlja opasnost da će subjekt pretrpeti finansijski gubitak zbog negativne promene deviznog kursa, zbog čega je onda obavezan da plati veći iznos ili višu cifru domaće valute.

Povezane teme kroz Pregovaračko poglavlje 17

Pored ove najvažnije teme vezane za zajedničku valutu, kroz Pregovaračko poglavlje 17 – Ekonomska i monetarna politika obrađuju se i neke druge oblasti. Verovatno najvažnija od njih jesu pravila koja uspostavljaju nezavisnost centralne banke od izvršne vlasti i sprečavaju finansiranje deficita emisijom novog novca. Da je ova politika zdravorazumska, podseća nas i naše užasno iskustvo iz 1993, kada je direktna kontrola režima nad štamparkim mašinama u Topčideru izazvala jednu od najvećih inflacija koje su ikada zabeležene u istoriji: cene su se udvostručavale na par sati, i kupovna moć plata i penzija se bukvalno topila. U ovom trenutku, Narodna banka u Srbiji jeste nezavisna od izvršne vlasti, barem na papiru, ali je svakako moguć jak vaninstitutionalni pritisak na rukovodstvo imajući u vidu da ono dolazi iz najveće partije u zemlji, i da je Zakon o NBS posebno menjan 2012. da bi se otpustio prethodni guverner i postavilo novo rukovodstvo.

Druge važne oblasti odnose se na fiskalnu politiku, u okviru Pakta za stabilnost i rast – sporazumnog instrumenta država članica EU, koji se počeo primenjivati 1. januara 1999. godine. Ovaj Pakt se odnosi na nepovratno fiksiranje kursa i uvođenje jedinstvene valute – evra u države članice, a uveden je kako bi se osiguralo da države članice EMU (Evropske monetarne unije) održavaju fiskalnu disciplinu nakon uvođenja evra. Države članice moraju poštovati fiskalne kriterijume, tj. budžetski deficit ne sme prelaziti 3% BDP-a, a državni dug ne bi trebalo da bude veći od 60% BDP-a. Pakt o stabilnosti i rastu daje mogućnost Savetu EU da finansijski kazni svaku državu članicu koja ne preduzima odgovarajuće mere da bi uklonila prekomerni deficit.

Praktično iskustvo je pokazalo da je jako teško, jednom kada država članica EU uđe u evrozonu upravo ispunjavajući uslove iz Pakta za stabilnost i rast, naterati ih da se nakon toga pridržavaju ovih uslova. Zbog toga ovaj pravni okvir obavezuje države članice da i dalje vode održivu fiskalnu politiku, tako da deficiti ostanu niski, osim ukoliko se ne pojavi neka velika potreba za njima – kao što je duboka recesija ili velika prirodna nepogoda. Članice Evrozone zato moraju Evropskoj komisiji da na pregled dostavljaju svoje budžete, kao i trogodišnje fiskalne planove u okviru Programa stabilnosti (države Evrozone) ili konvergencije (države van Evrozone). Tokom ovog pregleda Evropska komisija se ne interesuje za to kako se troši novac iz budžeta država članica, nego da li se predloženi budžet pridržava obaveznih pravila o deficitu i javnom dugu. U ovoj oblasti Srbija već godinama izrađuje Fiskalnu strategiju sa trogodišnjim ekonomskim i fiskalnim projekcijama, što je dokument koji po svojoj prirodi odgovara ovim programima, ali nesreća je u tome što su ovi dokumenti do sada bili neusklađenog kvaliteta: u nekim godinama su bili adekvatni, dok su u nekim bili problematični, jer su previše optimistično ocenjivali budući ostvareni budžetski deficit ili ekonomski rast. Zbog toga u ovoj oblasti ne treba očekivati neke posebne probleme.

Ovaj tekst je objavljena u okviru projekta „Zašto su EU ekonomska pregovaračka poglavlja važna? – Ka boljem razumevanju u regionu južnog Banata”, uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za sadržinu ove publikacije isključivo su odgovorni organizacija civilnog društva „Centar za edukaciju i transparentnost – CETRA” i partner – nezavisni medijski portal Pančevo Si Ti i ta sadržina nipošto ne izražava zvanične stavove Evropske unije. Projekat je deo je programa „Pripremi se za učešće”, koji implementiraju CETRA, Centar za evropske politike – CEP, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj – NALED i nezavisni medijski portal – European Western Balkans.

Ostavi komentar

  • (not be published)