Ovogodišnji američki predsednički izbori su u medijima, kao nikada pre, opisivani u tekstovima koji liče na sportske izveštaje. U moru neproverenih izvora i senzacionalističkih naslova, novinari su udarili na neizvesnost, nestrpljenje i napetost Amerikanaca da što pre saznaju rezultate izbora. Aktuelnom predsedniku Donaldu Trampu je, još od prošlih izbora, jasno koliko mediji utiču na sveopšte razmišljanje i sliku koju ljudi stvaraju o izborima – i kada su počeli da stižu zvanični rezultati, koji su pokazivali prednost demokratskog kandidata za Džozefa Bajdena, bio je svestan da nema puno vremena za gubljenje.
Predsednički izbori u SAD, 59. po redu, održani su 3. novembra. Zabeležen je rekordan broj birača koji su glasali unapred; preko 100 miliona Amerikanaca glasalo je pre samog dana izbora. Zbog velikog broja glasova poslatih poštom – koji se broje sporije – tek četiri dana kasnije je Džo Bajden proglašen za novog predsednika SAD. Bajdenu je poverenje ukazalo preko 80 miliona sunarodnika, pa je on ušao u istoriju kao kandidat koji je osvojio najviše glasova od kad se američki predsednički izbori održavaju. Centralni teme izbora bili su uticaj pandemije kovida-19 na ekonomski i zdravstveni sistem, građanski nemiri kao reakcija na ubistvo Džordža Flojda i policijsku brutalnost, budućnost Vrhovnog suda SAD i Akta o pristupačnoj zdravstvenoj nezi (poznatom kao Obamacare).
Tramp se, tek dan nakon izbora, nešto posle 2 ujutru, prevremeno proglasio pobednikom dok rezultati nisu još bili izvesni; kao odgovor na medijske izveštaje koji su projektovali Bajdena kao pobednika, Tramp je izjavio da su „izbori daleko od kraja”. Ponovo je implicirao sabotažu i manipulaciju glasovima, oglasio se i na Tviterupovodom toga i osigurao sebi dodatnu publiku za optužbe koje je imao da iznese. Zvaničnici u svih 50 država izjavili su da nema dokaza o podmetanju glasova i neregularnostima tokom izbornog procesa. Uprkos tome, Tramp izborni štab i saradnici njegove kampanje su učestvovali u brojnim pokušajima da obrnu rezultate izbora podizanjem brojnih tužbi u nekoliko saveznih država, koje su sudovi odbacili, širenjem teorija zavere koje su navodile na prevaru, pritiskanjem republikanskih zvaničnika i odbijanjem da počne da sarađuje sa Bajdenovim tranzicionim timom više od dve nedelje. Trampove optužbe su se uglavnom zasnivale na sumnjama u poll watchers (ljude angažovane da posmatraju proces brojanja glasova) zbog novih pravila da oni moraju stajati udaljeniji od brojača glasova nego inače, čemu je razlog trenutna pandemija. Tek 23. novembra, Tramp je odobrio federalnoj vladi da započne procedure primopredaje vlasti. To nije značilo i Trampovo povlačenje – na društvenim mrežama je nastavio da negoduje i rasipa optužbe da su izbori namešteni, a medijima je dao obiman materijal za još novinskih i internet naslova koji bi svakoga naterali da preispita sve što zna o izbornom procesu. I pored svih priloženih dokaza i zvaničnih objava, šteta je načinjena: sudeći po anketama, čak 84% Trampovih glasača veruje da se izbori nisu pošteno odigrali, a vera koju Amerikanci ulažu u američke demokratske sisteme i institucije je potkopana.
Kako možemo da tumačimo ove informacije? Počnimo sa jednom epizodom iz izborne noći kada su se glasači Donalda Trampa okupili ispred jednog biračkog mesta u Arizoni, na kome su se upravo prebrojavali glasovi. Pored „Count all the votes” vikalo se i, mnogozanimljivije, „Fox News sucks”. To nas navodi na pitanje: Kako to da glasači konzervativnog opredeljenja izvikuju ovakve parole o najjačoj konzervativnoj televiziji SAD, o medijskoj grupi koja je od sredine devedesetih pa do današnjeg dana najviše uticala na stvaranje konzervativnih narativa i vajanje desničarskog pogleda na svet? Odgovor na to pitanje pronalazimo kod samog predsednika Trampa i njegove administracije. Tokom svog mandata, a posebno od smrti Rodžera Ejlsa, bivšeg glavnog urednika Fox News kanala, za Trampa je čak i minimalna kritika koju mu je ovaj kanal upućivao u svojim izveštajima postala suviše oštra. Okrenuo se ka kanalima kao što su One America News i Newsmax, koji u svom hvaljenju predsednika zadiru duboko u neproverenu materiju, kao što je ova o krađi izbora, a sve više i u teorije zavere. Međutim, iako Tramp menja svoju naklonost i podršku ka medijskim kućama, još jedna činjenica tu i te kako bode oči. Tramp je sam svoja medijska kuća. Od kako se pojavio kao ozbiljan igrač na političkoj sceni pa do danas on se za izgradnju svog „imidža” i za održavanje lojalnosti svojih glasača prevashodno uzdao u sebe, a ne u bilo koju medijsku kompaniju. Za njegove lojalne glasače najbitnije je, i jedina istina je, ono što on ili neko vrlo blizak njemu direktno kaže ili napiše na Tviteru, a ne šta će preneti neki novinar ili stučnjak, ma kojom ideološkom bojom da je obojen. Takva situacija je i ovde. Medijske kuće koje žele ostati u njegovom uglu će o slučaju navodne krađe izbora manje ili više kritički prenositi izjave DonaldaTrampa, njegove porodice i njegove administracije. To je proteklih meseca dana jedan hor koji možda nema uvek jednaku intonaciju, ali svakako peva istu pesmu.
Pored toga, mi svakako vidimo šta se realno dešava. Iako su u javnosti priče o malverzacijama glasne i nekompromisne, svaka tužba koja je došla do suda bila je opovrgnuta, a i posvedočila je da se ta odlučnost i rigoroznost u obračunu sa onima koji su navodno izveli izbornu krađu povlači i nestaje kada se ubaci faktor suda ispred koga se može odgovarati ako mu se daju lažni iskazi. Trampov tim advokata predvođen Rudolfom Đulijanijem, čovekom koji je do pre 15 godina bio „America’s mayor”, insistirao je na slabo uverljivim pričama o namestenim mašinama za brojenje glasova, mešanjemVenecuele i Kine, iznošenjem glasova iz zemlje i sličnim optužbama, sve vrlo oštro i direktno. Međutim, samo par dana posle te konferencije za novinare Đulijani je neformalno povukao te optužbe, a dan ili dva posle toga i sam Tramp je priznao poraz. Narativ o malverzacijama još nije iščeznuo i izjave u medijima o toj temi su još prisutne, ali svakako postaje jasno da im cilj nije, niti je bio, da se opovrgnu rezultati izbora. Ako to nije bio cilj, šta jeste?
Odgovor nam se poprilično lako nameće. Senzacionalizam Trampove ere koji je prisutan u medijima ali potiče direktno od njega uvek je za cilj imao stvaranje nekog mita koji napada emocije. To smo videli u njegovim pričama oko manjina, granice, ekonomije, a sad vidimo to isto i oko krađe izbora. Ti narativi su se pokazali kao sredstva koja nisu nužno korišćena da bi se masa pokrenula na akciju u rešavanju nekog društvenog problema, već isključivo da bi se povećala popularnost samog Trampa. To je i ovde ključ. Cilj nije, a i nije bio, da se opovrgne svršen čin. Cilj je da se stvori mit o pokradenim izborima. Mit o „trulim demokratama i njihovim saveznicima koji na najprljavije načine manipulišu voljom glasača”. Usaditi ako ne u svest, onda sigurno u podsvest zrno sumnje i to iskoristiti u svom celokupnom narativu. Svaki sledeći izbori biće obojeni tom pričom, zalivaće to zrno dok ono ne proklija i dok tu biljku ne obere onaj koji ju je zasadio. To je cilj. Taj hor administracije i njima naklonjenih medija, saTrampom kao vodećim vokalom, peva pesmu za čije odjeke se nada da će ostaviti svoj trag na formi narativa američkih konzervativaca, a i šire. Naravno, kada gledamo to ovako, posle što se sve izdešavalo, nije preterano teško do ovog zaključka doći, ali da li je indicija ka ovome bilo i pre samog izbornog dana, i pored toga, krije li se možda tu još neki motiv?
Odgovor na drugo pitanje proizilazi iz odgovora na prvo. Svakako da je indicija bilo. Bilo je dovoljno pratiti kampanju par meseci unazad tokom koje se pokazalo da su Tramp i Republikanska stranka narativ o izbornoj krađi ne samo pripremali, nego i uveliko nagoveštavali, preko izjava o nepoverljivosti glasanja poštom do priča o listićima sa pozivom na glasanje koji su bačeni u jaruge. Takve priče mogle su se čuti od najprostijih izjava za medije do samih debata Trampa i Bajdena. To dakle ne možemo osporiti. Međutim, ako i neko sa strane, ko kampanju prati samo iz hobija, može lako razaznati ovo, onda to svakako mogu i sve velike američke medijske kuće. Ako mogu, postavlja se logično pitanje: Zašto su sada uopšte zagrizle udicu? Jasno je zašto su to uradile one medijske kuće koje stoje uz Trampa i republikance, ali zašto su to uradile i one druge, koje su tokom proteklih pet godina neprestano kritikovale Trampa, njegove izjave i poteze? On je pobeđen, njihov ne baš toliko prikriveni cilj je ispunjen, pa zašto onda igrati kako on svira? Odgovor je jasan. Medije tema pravičnosti izbora, ispravnosti demokratije, ideja, rešenja i ideologije ne zanima. Njihov primarni cilj je samo drama koja oko tih stvari nastaje i profit koji oni mogu da zarade kada tu dramu prenose i dodaju joj. Što nas onda navodi na poslednje pitanje: Da li je medijima kolektivno mandat Donalda Trampa stvarno smetao?
Tijana Borenović
Ognjen Roljević
Projekat je podržan u okviru #OvakoStojeStvari Izazova 2020, sa ciljem obeležavanja globalne Nedelje medijske i informacione pismenosti. Proizvedeni sadržaj i stavovi izrečeni u okviru projekta su isključiva odgovornost sprovodioca projekta.
