Znači, to ti je kao basket. Imaš dobar ulaz – lopta ide u koš. Uglavnom pogađaš zicere, i mašiš sa distance, ali jedna u deset će da upadne! Mrtve uglove izbegavaj, nije vredno truda. A treba biti malo i drzak, pa gađati sa sedam metara. Ili kao ono kad je Danilović zakucao preko Sabonisa ’95. na Evropskom. Isprobavaj sreću tamo gde to niko ne pokušava.
Sedim u „Amaretu”, zamišljen u jednu tačku, pa priupitam Nemketa:
– Brate Nemke, jesi li nekad bio odbijen?
– Uu jesam, i to dosta puta. Mada, i ja sam odbijao! – reče Nemke.
A onda, u gluvo doba, ispred trafike kod „Babisa”, cirkam u Reljinom društvu.
– Relja tebra, jesi li nekada bio odbijen? – upitah, držeći konzervu svetlog nikšićkog.
– Au brate. Milion puta! Ali to je sada prošlost. Našao sam ženu iz Bavaništa! – uzvrati zadovoljno Relja, i ispi svog zaječarca.
Obojica su srećno oženjeni, i već imaju malu decu. I to pravu: sa glavom, trupom i udovima. I onda mi, makar zbog njih, bude malo lakše.
Zvao me Žiks na promociju knjiga poezije mladih pesnika u „Dve kere”. Opet radim treću, ali program je od 17h, pa kontam da imam bar toliko vremena da odslušam većinu. Uđem ti ja u kafić, popnem se na sprat da pozdravim njega i Ivanu, malo posedim u njihovom društvu, i onda siđem dole da ne smetam. Sam događaj – naravno! – nije počeo u zakazano vreme. A tamo, piletina na sve strane. Boys & girls, druže moj! Nije loše praviti izlete među one koji ti nisu vršnjaci, pa bilo da su stariji ili mlađi. Treba razumeti generacijske razlike, čuti drugačija mišljenja! Gerijatrija koja igra šah i domine podjednako mi je interesantna. Takav je i gospodin Tanasković, doajen lokalnog pesništva, koji je još ranije te večeri zauzeo busiju. Sednem ti ja na slobodno mesto pored neznanca, i mi ubrzo zapodenusmo razgovor.
– Evo, došao malo da podržim mlade. Iskreno, nisam neki poznavalac, ali volim da se promuvam. Da vidim šta ima – objašnjavao sam starijem gospodinu.
– Neka, neka. I treba! – reče mi pametan i knjiški čovek, koji je izgledao još oronulije od Štulićevog Čere, a u tom smislu i žešće vonjao po vinjaku. No, slušao sam ga sa uvažavanjem. On je ipak neko i nešto u ovom gradu, dok sam ja niko i ništa.
Ređala su se uspela, i manje uspela pisanija, mahom ljubavnog karaktera. Tu ti se ja opet popnem na sprat, ovog puta da bih čuo lucidna zapažanja by Žiks.
– Suviše mi je to nekako konfekcijski. Nisam još nigde čuo ono najbitnije, a to je metafora! – objašnjavao mi je novinar.
– Ne znam, meni je i ovo OK – rekoh pomirljivo, da ne razbijam vajb.
Ceo program bio je razdeljen na tri dela, i proticao sporo u materinu. Pauze su dužinom prelazile granicu dobrog ukusa. Negde na pola događaja, dok sam stajao pored g. Tanaskovića, primećujem da jedna bujna, punačka i visoka riba, sa đozlama poput polovnog televizora s buvljaka, stoji baš meni iza leđa i udara vermut. Dok odlaže staklo na šank, osetim kako mi levom sisom češe desni lakat. Što baš ja, od tolikih mladića ovde? A onda opet pauza, i poslednja prilika tokom koje ćemo moći malo i da se prodivanimo. Tako i bi.
– Jao, izvini. Ja sam Eleonora – reče krupna žena, i pruži mi ruku.
– Ma sve u redu. Drago mi je! Znaš šta, radim treću smenu, pa neću moći da odslušam do kraja. Najkasnije u 21:45h moram otići do kola – objasnih okolnosti.
– E baš super. Ti me nikada nisi vozio. Hoćeš da me voziš?
Utom se ubaci vremešni poeta, recitujući stih nikog drugog do Desanke, čime se nesvesno referisao na kontekst unutar kafea, ali i slučajni flert koji mu se odvijao iza leđa.
– Ne, nemoj mi prići! – prozbori gospodin Tanasković.
Onda je Eleonora otrčala do toaleta da piškiriški, da „pusti ulje”, promeni uložak ili nešto još gore što ne bih da zamišljam, a pesnik mi se obrati, namigujući:
– Jesi li shvatio poruku?
– Ne. Kakvu poruku? – pravio sam se nevešt, a dobro sam znao na šta cilja.
– Pa hoće da je „voziš”. Znaš šta to znači? – sugestivan beše književnik reljefnog lica, i očigledno velike životne mudrosti. – Znam joj ja i porodicu. Dobra je to cura.
– Pa ja baš nisam neki čitač između redova. Možda hoće da me navuče na tanak led. Uostalom, koliko ima godina? Mator sam za nju. – rekoh obazrivo.
Skoro 20 godina razlike prilično me uzdrmalo, ali sam znao da mi još samo malo fali da bih okrenuo prekidač od rerne, tako nove u poređenju sa onim koje sam do tada odvrtao. Tu bi zaista vredelo podgrejati kiflicu. Kad može Dolf Lundgren da ima 32 godine mlađu ženu, što ne bih i ja? Ostalom, šta imam da izgubim kad se već sama nudi? Međutim, došlo je vreme za šljaku, i krenuh ka izlazu. Odmah me zgrabila za rukav, i rekla:
– Ne ideš ti nikuda. Ostani! – spremno će. A tu smo, mislim se. – Ne ideš nigde!
Razmenismo kontakt, a onda sam, malo pre ponoći, uzeo dozvoljenu pauzu od 30 min. Stadoh parkiran kod „Foto Save”. Prvo smo se odvezli do trafike po piće i cigarete, a onda, znaš već gde: klupice iza Preobraženske. Tu volim da posedim kad sam sam, i vaćarim kad nisam (ako sam u nečijem društvu, naravno).
– Jao, gde idemo? – reče ushićeno.
– Na jedno mesto – obavih celu stvar velom misterije.
– Važi, samo spusti ovu čašu negde. Uzela sam je iz kafića – ovde već vidim da je vermut odradio veliki deo posla, popuštajući joj stege. – Čekaj da pustim Čolu na telefonu.
Više od svega, Eleonora je volela Zdravka. Čak je imala zajedničke slike sa najvećom zvezdom Balkana. Ja privatno volim isključivo neke njegove stare stvari, kao što su „Ivana”, „Pamti me po dobru” i eventualno „Loš glas”, a najbolja mi je „Zbog tebe”, koja je onako u Rod Stjuart fazonu. Nisam fan njegovih kasnijih radova, kada je krenuo da mi tu selenveleniše, da gnjavi sa okanima i krasivama, i u pesme trpa lokalizme i arhaizme. Eleonora je, međutim, sa svog androida pustila baš to: neku Čolinu novu bljuzgu, koju sam bio prinuđen da istrpim.
Hoćeš detalje? E za to ćeš malo da se strpiš, kad objavim roman koji još nisam stigao da napišem. Recimo da sam je odveo na dijagnostiku. A za tehnički pregled, treba se još malo strpeti! I ako me pitaš zašto se ovako ponašam, stvar je u sistemu vrednosti, gde je sve prosta jednačina: žene=uživanje=smisao života. Možeš na njen početak staviti i dobru hranu, umetnost ili druženje sa dragim ljudima. I ne mislim da moram ikome da se izvinjavam zbog toga. Niti bilo ko drugi na mom mestu. Uzimaj od života sve. Baš tako… Pa jebiga, kad sam bik u horoskopu!
Pauza je istekla, a onda sam joj zakazao sledeći susret: pravi dejt! I to u istom lokalu gde smo se i prvi put sreli, dva dana ranije. Ovoga puta, unutra je osim nas i šankerice, bilo još samo dvoje gostiju.
– Moj čukundeda je jedan naš poznati crkveni velikodostojnik! – ponosno će Eleonora. – Tako da mi je pedigre ono baš, baš!
Nisam hteo da kontriram, ako bi joj iskreno rekao šta mislim o tom saradniku okupatora za vreme rata, stoga i što je ona ponajmanje kriva za to. Razgovor sam poveo u drugom pravcu.
– Sutra treba da kupim neke stripove. Treba uvek podržavati umetnost! – rekoh, vadeći jedan od svojih proverenih lajfkouč fazona.
I sve je išlo kao po loju, kuckanje poruka i to. A onda međutim…
Prolazilo je vreme, a cura nikako da se nakani. Ja stalno iniciram viđanje, a ona odlaže pod izgovorima. Te, ima temperaturu. Te, boli je stomak. Te, prehladila se. Te, svrbe je šuljevi. Kako su dani prolazili, shvatih da se pokajala zbog svoje ishitrenosti. Za ove ženske igrarije, nekada davno bih možda i imao razumevanja – pre jedno petnaest godina – ali više ne. Peščanik mog strpljenja sa bilo kim odavno je iscureo, a kamoli za kolebljivu dečurliju koja ne zna šta hoće. Sada je već stvarno počeo da me boli kurac.
Nećeš, mislim se, igrati nikakve igre sa mnom.
– Znaš šta me pali? Kad devojkama smrdi iza ušiju – pustih poruku nehajno, sasvim neopterećen reakcijom koja će uslediti.
– Pa jesi ti normalan? Šta to govoriš? – napisa iznenađena cura.
– Kakve veze ima? Pa sve je to normalno.
– Ništa, to je onda to. Žao mi je! – ovim rečima, otkačila me bez ikakve dalje komunikacije. I veruješ li da mi nije bilo nimalo žao?
Sam Zdravko Čolić retko je stvarao svoje pesme. On nije klasičan kantautor. To su uglavom za njega radili Kornelije, Brega, Kemal, Marina. Ponekad Arsen, Bora ili Đole. Setio sam se i one njegove izjave, koja je išla otprilike ovako: „Ja sam oficirsko dete. Meni je prirodno da budem uz vlast!”. Ove činjenice ne bih se ni trudio da predstavim Eleonori. Njoj to apsolutno ništa ne bi značilo. Zaista, on je markantan dasa i odlično peva, i doima se ljubaznim i predusretljivim – ali mi o njegovoj dubini karaktera, i interesovanjima zapravo ne znamo puno. Ponajmanje zna Eleonora. Zdravko Čolić je, zapravo, odraz u ogledalu sopstvene praznine tih šiparica, koje ga sanjaju od 1970-ih naovamo. A prekidač na furuni svake od njih, pre bilo kog istinskog ljudskog kvaliteta, odvrće Đuro šta? Poznatost. Konfekcijski, što reče Žiks.
Eleonoru sam nakon toga spazio još samo dvaput u gradu. U oba navrata, bio sam isuviše daleko da bi me primetila. Tako je i bolje. Verovatno i dalje samuje, i loži se na precvale, nedostižne metuzaleme koji mogu dede da joj budu. Tako je izabrala, šta da joj radim!
Opet ja na pab kvizu, a kolega Robby mi ne veruje kako sam se uopšte obreo na poetskoj večeri.
– A jeste, išao si tamo da slušaš poeziju! – reče Robby, uz njegov karakteristični osmeh čiju je epsku dimenziju nemoguće približiti rečima. Moram to da ti slikam i pokažem.
A do nas, u ekipi za susednim stolom, opet jedna prelepa cura. Posmatram je već četiri ponedeljka zaredom. Kako da uspostavim interakciju sa konkurentima, a da me ne provale? Rekoh ljudi, daj malo da spojimo te stolove. Vi nama odgovor, mi vama dva.
Ali, sviđa mi se i ona mršava što dolazi u „Slad”. Da li da bacim udicu istovremeno na obe strane, ili čekam koja će prva da pristane? Ili će obe da me otkače? Ma bolje da ne znaju jedna za drugu. A možda im je i svejedno.
Kažem ti, sve je monetiranje.
