Izgovorila je moja koleginica K. M. kada je pre izvesnog vremena na svom vajberu ugledala poruku koju joj je poslao njen drug iz osnovne škole 2019. godine!
Dok smo se u zbornici K. M., još jedna koleginica i ja od srca smejale toj urnebesnoj situaciji, podstaknuta mojom željom da čujem šta je K. čekala tri godine da otvori i pogleda poruku, ona je ispričala smešeći se kako se zapravo sve odvijalo.
Kako je sama rekla, neretko prima poruke preko vajbera, što privatne, što poslovne, pa ponekad i ne stigne zbog posla, a nakon toga, zbog umora, a i nekog mira bez učenika, da pogleda sve poruke koje joj pristižu.
Kada pričamo o porukama, nije se radilo samo o vajberu. Ljudi su danas bombardovani raznim vrstama društvenih mreža, pa je većina nekako po automatizmu sebe naterela da ih više-manje sve isprati i verovatno u tom moru poruka i mreža na koje se trudimo da svi zavirimo i da odgovorimo, propustimo da pročitamo neku koja je zaista važna i koja nam otkriva nekoga koji jeste ili je bio deo naših života.
Takav je slučaj bio i sa mojom koleginicom. Odmarajući od teškog posla tog popodneva, nastavlja da nam priča, zavirila je u vajber i u velikom broju pročitanih poruka videla jednu koja joj je upala u oči, jer je tako nepročitana čekala da i na nju konačno vlasnica obrati pažnju. Otvorila je poruku i našla tekst sledeće sadržine: „Dobar dan, ja sam D. G. i nadam se da pišem poruku mojoj školskoj drugarici K. M. koju nisam video više od dvadeset godina. Ako ste Vi ta osoba, molim Vas da mi odgovorite, zaista bih voleo da Vas čujem i vidim. Ja sam inače dobro, živim u inostranstvu, dugo nisam dolazio u otadžbinu, ali sam uspeo da Vas pronađem, ako ste to Vi. Govorim Vam „Vi“, jer nisam siguran da je to moja drugarica K. Srdačne pozdrave šalje Vam D. G.”
Meni je ovo zazvučalo krajnje misteriozno, kao i svakom maštaru koji je od obične situacije sklon da napravi pravi spektakl od događaja, pa upitah koleginicu kada je dobila tu poruku i zašto nije još odgovorila na nju.
Rekla nam je da je, kad je pročitala poruku, pogledala na datum kada je poslata i na njeno veliko, a i naše iznenađenje, ona je u njenom telefonu stajala tri godine kao brodolomac na pustom ostrvu, bez mogućnosti da mu neko pritekne u pomoć. Gromoglasan smeh je odzvanjao zbornicom. Nismo mogle da se zaustavimo od smeha, slabo verujući da je ta poruka 1.095 dana bila „na čekanju” i da ju je tek sad na kraju 2022. godine otvorila.
Nismo mogle da dočekamo nastavak priče, te smo je zamolile da nastavi.
„Onda sam…”, reče ona, „…počela da listam ostale nepročitane poruke i ugledam još jednu, ali novijeg datuma, od ove godine i od istog pošiljaoca. Otvorim i tu poruku u kojoj je pisalo sledeće: „Izgleda da sam pogrešio i da Vi niste moja školska drugarica. Izvinite na smetnji. Pozdrav!”
„Hej druže, sećam te se!”, radosno mu je napisala. „Znam ko si, naravno! Jesam, ja sam K., tvoja drugarica iz razreda iz osnovne škole! Drago mi je da si me pronašao”.
Ovakva poruka nas je raznežila, koleginicu i mene, i to osećanje smo podelile s K. Upitale smo je radoznalo koliko je staro to prijateljstvo i ona nam je rekla da je kao mala išla u jednu osnovnu školu, ali je zbog umetničke škole koju je istovremeno pohađala, morala da je promeni i ode u drugu, bliže školi u kojoj je stasavala kao budući nastavnik i predavač.
„U toj drugoj školi, tamo, upoznala sam D. G. i sa još troje drugara smo postali nerazdvojna klapa i nakon završetka osmoletke. Naše druženje se nastavilo kroz srednju školu i fakultet, ali su nam se onda putevi razišli”, ispričala nam je.
„Kad ste se poslednji put videli?“, upitale smo obe u glas. Reče da je to bilo jako davno kada je jedan njihov drug preminuo od leukemije, jedan iz te neraskidive klape.
To je bilo tužno saznanje za nas dve, iskazali smo žaljenje našoj koleginici, ali smo je upitali kada je pre toga videla svoje društvo. Reče nam da se nisu videli više od dvadeset godina i da je pravo iznenađenje što ju je D. kontaktirao.
Videla se radost na njenom licu. Primetismo u njenim očima kako su sećanja navirala na te protekle dane iz školskih klupa, kada su bili „moćna petorka”, neraskidivi i nerazdvojni u dobrim i lošim danima.
To me je sve podstaklo na razmišljanje. Gde su sada svi naši drugari iz osnovne škole? Jesmo li sa svima u kontaktu? Gde nas je život rasejao i na koju zemlju drugu posejao?
Upitah sebe ko li me se od mojih drugova seća, a kome sam ja i da li sam im zaboravila lik? Veze koje se ostvaruju tokom srednje škole i fakulteta su čvršće i jače nego one iz osnovne škole, bar je to moje lično iskustvo. Zapitah se onda gde su moje Biljane, Ivane, Olivere, Gorani, Borislavi i Brankice? Gde su svi moji nestašni drugari s kojima sam delila prve tajne, s kojima sam se mirila i svađala, kojima sam i kojima još pamtim rođendane? Neke je život odneo van naše zemlje, neki su tu, smelo i zrelo koračaju sa svojim porodicama, klincima i klincezama, ali daleko od moga grada. Neki su nestali daleko od mog pogleda još te 1988. godine kada smo završili osnovnu školu. Šta vreme čini ljudima i gde ih to nosi? Da li me se uopšte sećaju i kako me, priželjkujem, pojedini pamte? Sada sam proseda, zrela žena, ali i dalje ona ista brbljivica i borac za pravdu. Da li su naša druženja samo bila prolazna i da li ih i oni pamte kao što ih ja pamtim? Sećaju li se kako smo odlazili kod druga da mu pokažemo domaće zadatke jer je bolestan, pa ga nije bilo u školi. Sećaju li se kad smo „Francuskinji” ispod stolice namazali oho lepak, pa je dignula uzbunu, te smo svi bili pod kaznom? Sećaju li se kada smo postali „omladinci”, i „pioniri”? Seća li se neko fizičarkinih „donesi mi kilo trešanja, za Njutnov zakon onda imaš dvojku”? Nije nam bilo do dvojke, nego što će pristići više od kilogram trešanja samo za nas! Možda je neko upamtio zimske čarolije „na Prljuši“, kad smo se spuštali niz breg na starim, istrošenim, plastičnim džakovima i pravili „top”? A, naših tajni, seća li se iko?
Naviru mi sećanja dok ovo pišem i nižu prijatne slike svih mojih nezaboravljenih drugara, mojih pubertetlija, prkosnih i drčnih, snažnih i krhkih, dovitljivih, te pomislih, ponesena ovom pričom, gde su se deli ti bezbrižni dani detinjstva i da li ih neko još čuva u srcu kao što reči i slike čuva spomenar?
Moja generacija se samo jednom okupila nakon završetka osnovne škole. Međutim, mnogi nisu došli. Možda je tako moralo da bude. To je život i to je sudbina.
Misli su mi odlutale daleko, pa se ipak moram vratiti priči koja je pokrenula svu lavinu mojih razmišljanja i sećanja. Ova priča kao i sve prethodne imaju srećan kraj, ne zato što ja verujem u neprikosnoveno postojanje sreće, već zato što sve dobre stvari moraju da završe srećnim krajem. K. M. i D. K. su se ponovo nakon dvadeset godina povezali, čuli se telefonom i dogovorili da će se sresti čim njega navede put u Srbiju.
A što se mojih drugara tiče, ma gde god oni bili, ova „stara” brbljivica ih nikada neće zaboraviti. Ni njihov lik, ni njihovo srce.
