Novogodišne odbrojavanje i petardanje je u zaletu, još samo petnaestak minuta do ponoći, a guglov poštarski servis se javlja sa novim pismom. Kada se nada o odlasku na medijsku konferenciju skoro potpuno ugasila, jer je do polaska ostalo samo tri dana, dogodila se novogodišnja magija. Povratne elektronske karte od Beograda do Karačija su tu! Deda Mraz se zove Amin Jusuf. Na poziv prijatelja Štefana Tenera, novinara, medijskog aktiviste i pančevačkog zeta, naravno u cajtnotu večeri zatvaranja slanja zahteva za učešće, prijavio sam se za Internacionalnu medijsku konferenciju 2018. u Karačiju. Događaj organizuje Pakistan Media Development Foundation (PMDF), u kojem poznajem Meraž Abida, novinara i filmskog autora, rođenog Pakistanca koji godinama živi i radi u Irskoj. Odlična prilika da se vidi egzotična i potencijalno opasna destinacija, kao i da se upoznaju zanimljivi ljudi iz sveta medijai to u zemlji koja je godinama u vrhu po broju ubistava novinara. Polazak je zakazan za četvrtak, 4. januara ujutru, preko Istanbula, a povratak već za pet dana istim putem. Do Stambola sam imao zadovoljstvo da sedim pored legendarnog Igora Milanovića, koji sada radi kao trener vaterpolo kluba Galatasaraj. On čita „Peto godišnje doba” Džonija Rackovića, a ja „Sakupljanje vune” Peti Smit. Rokenrol štivo za ugodan let! Sledi blejačina na preogromnom „Ataturk” aerodromu koja je potrajala do večeri. Pored svih turističkih rasa i profila, hodočasnika sa hadžiluka umotanih u peškire, pažnju su mi privukli muškarci srednjih godina sa narandžastim čuperkom kose na čelu i trakama oko glave. Neka mistička sekta, pomislih u prvi mah? Ne, presađivanje kose je izgleda vrlo popularan i prijemčiv zahvat u Carigradu, sudeći po broju ovih modernih Samsona narušenog samopouzdanja. Drugo poluvreme leta, u avionu dominira ekipa Pakistanaca iz belog sveta koja se vraća u rodnu grudu, uz svega par bledolikih. Srdačan svet, puno dece i staraca, svi se smeškaju i ćaskaju. Graja traje tokom leta, dok prelećemo Ankaru, pa Teheran i druge iranske gradove koji zrcale u noći. Razmišljam o ljudima u kućama i zgradama, upravo utihnulim protestima podstaknutim ekonomskom bedom i korupcijom u vlasti. Dobro poznat osećaj frustracije državno-kulturnim okvirom od kojeg ti život nažalost zavisi, a nije ga lako ili uopšte moguće upodobiti i promeniti. Večite trileme takvih, naših, prostora: utapanje u sivilo i zatvaranje u svoj svet, neka uzaludna i časna pobuna ili karta u jednom pravcu.
Babilonbybus Ulična gužva i bus u narodnoj nošnji
Prva svetla Karačija pred svitanje unose nemir među putnike. Kratko razgovaram sa komšijom lokalcem koji mi daje informacije o gradu i zemlji. Gužva na šalteru stranih pasoša. Ispred mene razgovaraju američki Pakiji o obavezama zbog kojih putuju. Frizerka iz Kolorada značajno objavljuje –„Dolazim kod brata na svadbu!”, „Super, ugovoren brak ili brak iz ljubavi?” – znatiželjna je novostečena prijateljica iz Majamija. „Šta dolazi pre, a šta posle nije bitno” – mudro i(li) utešno ocenjuje sestra i dodaje – „Ali je to dobra prilika, dalja rođaka koju je upoznao na odmoru u Pakistanu”. Kratko upoznavanje sa preživelim običajima koji su nekad vladali u mnogim kulturama. Kupim kofer i izlazim u prostor gde caruju taksisti i nosači, ali ne vidim nikakav znak fondacije ili svoje ime. Blaga panika dok obilazim zagledanu masu treći put i u samom ćošku uočim mlađeg tipa koji drži nekakav papirić. Da, to je taj hotel gde je konferencija, a ubrzo nam se priključuje i novinar RAI-a iz Bolonje, Nelson Bova. Ćaskamo na putu do hotela, komentarišemo bilborde sa poznatim likovima Mušarafa i Benazir Buto. „Dolaze izbori” – objašnjava vozač. Ulice su široke i pune vozača, policije, surovih betonskih blokada i bezbednosnih kontejnera. Stižemo do hotela gde visoku kapiju i debele rampe čuvaju teško naoružani policajci.
Preko puta ulaza u bazar
Konačno soba, a pošto još nije svanulo usledio je pokušaj sna od dva-tri sata. Na doručku srećem neke od učesnika skupa. Štefana pozdravljam u prolazu jer odlazi na zakazani sastanak sa umetnicom iz Karačija koja je bila kod Dace i njega na rezidensu u Nemačkoj. Još jedno poznato i nasmejano lice, Edvardo del Kampo iz Seviljesa kojim sam se družio u Istanbulu pre sedam godina, profesor, novinar i putopisac. Stranih gostiju je tridesetak i dolaze iz Evrope, Severne Amerike, Afrike i Azije. Zamišljeno je da ih bude nekoliko puta više ali je,pored nekoliko ličnih otkaza, pre svega duga i stroga procedura dobijanja pakistanske vize desetkovala brojno stanje. Balkansku ćeliju čine frilens novinarka Barbara Matejčić iz Hrvatske, rođena Beograđanka Marina Lalović koja od 2000. živi u Rimu i radi za radio RAI 3 i ja. Oko hotela je visoka ograda koja nas deli od bučnih i krcatih ulica. Iznad nas kruže domaći urbani grabljivci i smećari Milvus migrans, mi ga zovemo Crna lunja. Pušačka zona je pored ulaza gde se obično skuplja zanimljiva ekipa, ovoga puta jugosi i Anabela iz Berlina. Dogovaramo se da pohodimo obližnji bazar. Pokretu se priključuje još par zainteresovanih. Meraž zabrinuto klima glavom, organizovaće oni obilazak narednih dana, ali mi ga uveravamo da je sve ok, osmoro nas je, nismo klinci. Izlazimo na prostrani bulevar pun zahuktalih automobila, motora, moto-rikši i autobusa, a pošto nema mnogo pešačkih prelaza, prelazak ulice je prava avantura. Prolazimo pored ženske hrišćanske škole, gde žuti autobusi i roditelji u automobilima dovoze decu na nastavu, dok ulaz nadzire naoružano obezbeđenje. Ulice su razrovašene i prilično prljave, a zgrade su velike i uglavnom zapuštene. Kao da se mnogo gradilo negde do kraja osamdesetih, pa je tu vreme stalo i više nikoga nije briga za stambeni i javni prostor. Šetamo se do sledećeg bloka, gde se u prizemlju velike zgrade nalazi bazar, a usput prolazimo pored radnje upečatljivog naziva „Hitler Revisited”. Preko puta su banke i menjačnice, pa se upućujemo do njih. Ispred svake je obezbeđenje sa dugom cevi. Ne rade svuda automati, ali su neki od nas uspeli da podignu nešto pakistanskih rupija. Nelson je uzeo mnogo više nego što mu je potrebno, pa smo na ulici izvršili internu transakciju, na očigled brojnih svedoka. Glupi turisti, radimo ono što se ne radi ni kod kuće. Marina i Barbara traže da ih slikam pored prodavca mekika koji nosi lavor pun robe na glavi. U bazaru se zaustavljamo kod mladog prodavca pamučnih rukotvorina: marame, šalovi, tepisi i sl. Pokušavamo da mu spustimo cenu ešarpi, ali se dobro drži. Na kraju smo svi zadovoljni trgovinom: mi, misleći da smo se dobro cenkali i on, koji zna koliko nas je ogulio. Polako se vraćamo ka hotelu, a prati nas nasmejani lik koji pokušava da nas uvede u skoro svaku radnju pored koje smo prolazili govoreći da je to njegov butik. Žena sa bebom pokušava da užicka nešto pokazujući na detence. Skupila se i grupa klinaca koja ide za nama smejući se. Vraćamo se bez bilo kakvog incidenta u hotel, na veliku radost organizatora koji su nas u zebnji čekali.
Mauzolej ili u Kući cveća
Pakuju nas u dva mini busa i uz pratnju policije odvode na prvi zvanični događaj, obilazak memorijalnog centra oca nacije Mohameda Ali Džinaha. Nismo znali da nas tamo očekuju brojne TV i novinarske ekipe, kao i da je organizovan ceo državni protokol: vojska, sveštenstvo i političari. Barbara besno mrmlja sebi u bradu – „Ko da su nas doveli na grob Franji Tuđmanu!” Svi smo pomalo zbunjeni, dok nas ređaju i u formaciji i uz muziku vojnog limenog orkestra uvode dugim stepeništem u mauzolej. Unutra počasna straža u svom performansu, zatim sveštenički deo rituala i na kraju polaganje venca naše delegacije. Na izlasku nas čeka improvizovana govornica i gomila kamera i aparata. Organizatori na licu mesta pozivaju neke od nas da se obrate novinarima, tako, iznenada, da niko nije bio spreman i voljan. Na scenu stupa Džim Bomuela, veteran iz Oksforda, član Predsedništva Svetske federacije novinara, po prvi put govori o ulozi medija i važnosti slobodne reči. Anabela je takođe preživela vatreno krštenje, te smo uvideli šta nas čeka narednih dana. Mnogo izjava pred kamerama, govora i fotkanja. Ulazimo u muzejski deo gde je predstavljen životni put osnivača modernog Pakistana kroz slike, fotografije i lične stvari. Pitam Boba, dugogodišnjeg novinara i urednika BBC-ja, a sada profesora žurnalistike u Birmingemu, o meni nepoznatom zvanju predsednika koje je istaknuto. Objašnjava mi razliku dva tipa advokature koje u anglosaksonskom pravosuđu postoje. Dajem kratku izjavu za nacionalnu televiziju, par rečenica o prvim utiscima i očekivanjima od konferencije. Lokalno stanovništvo posmatra ovu neobičnu procesiju i lupa fotke i selfije. Idemo dalje, sledeća stanica je kod Guvernera pokrajine Sind. Ulazimo u svečanu salu, gde sedimo, čekamo i razmenjujemo utiske o neočekivanom i predimenzioniranom značaju ovog događaja. Pozdravljaju nas guverner i organizatori, a novouspostavljena tradicija Džimovog govora je nastavljena. Drugi čin prijema je u dvorištu guvernerove rezidencije, gde je predviđena ceremonija otvaranja konferencije. Veliki okrugli stolovi su raspoređeni ispred masivnog stepeništa gde je postavljena govornica, sto za organizatore i ujedno govornike, ogroman baner konferencije i video bimovi sa svake strane. Sedim pored gospođe koja je vlasnik nekoliko nacionalnih TV kanala komercijalnog tipa. Nadam se da nije kao vlasnik ružičaste imperije došla da svog carstva. Po završetku dugog niza govora, uglavnom o značaju konferencije i novinarske profesije, konačno sledi večera. Lokalna kuhinja je vrlo začinjena i treba biti oprezan sa izborom specijaliteta, pogotovo za nenaviknute na takve ljuto slatkaste bombe ukusa. Završavamo prvi oficijelni deo dana, a po povratku u hotel odlazimo do bara na desetom spratu, gde se jedino može popiti neki alkohol, i to samo ukoliko ste stranac. Tu se sumiraju utisci, čita se između redova i veselo ispija lokalno pivo, u datim okolnostima očaravajućeg ukusa. Opšta ocena je da se u nastupima domaćina stalno ističe bezbednost novinara, a što nam više ponavljaju da smo bezbedni, tako sve više osećamo koliko je zaista opasno biti novinar ovde.
Selfi, ko mu može odoleti
U subotu ujutru, počinje prvi dan panel diskusija, a program u startu kasni. Po pitanju klizne satnice vrlo brzo ćemo shvatiti da se vreme ovde drugačije shvata. Mogao sam da odspavam bar još sat vremena. Prva sesija ima za temu „Glavni svetski problemi i mediji”. Jedan od govornika Leri Goldbeter, predsednik američke Asocijacije slobodnih novinara i pisaca, otvara nastup rečima – „Tramp nije moj predsednik!”, što je označilo da će i drugi govornici izneti svoj sud o natapiranom tviterašu sa opasnim dugmićima. Sledeći panel ima postmoderno koncipiranu temu koju niko nije mogao da odgonetne – „Strategic Proximity and Media”, na šta se posebno britanski ironično osvrnuo Bob Calver u svom sjajnom izlaganju. Pauza za ručak, pa treći panel o medijskim zakonima, kodeksu novinara i etici. Posle svakog dela sledila su brojna pitanja publike, uglavnom sačinjene od domaćih novinara i studenata žurnalistike, te dodela plaketa svakom od učesnika diskusije, zajedničko slikanje, kao i davanje izjava za TV ekipe koje su vršljale okolo i saletale učesnike. Domaći novinari i publika uživaju u slikanju sa učesnicima skupa i neprebrojivi su selfiji koje su i stari i mladi udarali u svakoj prilici. Posle pauze za ručak, prvi dan zatvara razgovor o budućnosti štampanih medija i oblasti digitalnih medija. Veliku prašinu je podigla samouverena izjava mladog Kanađanina sa velikim novinarskim iskustvom Benjamina Makuča, dopisnika Vajsa, koji je ocenio da će štampani mediji neminovno nestati. Usledila je rafalna paljba prestavnika stare garde, ali se Ben dobro držao. Kratka pauza i polazak na svečanu večeru koju u našu čast organizuje gradonačelnik Karačija. Dolazimo na ogroman otvoreni prostor, nekadašnje polo terene, sa kapijom i orjentalnim kolonadama koji vode do velike svečane nadkrivene bašte u kojoj je govornica, sofe gde nas smeštaju, brojne kamere i publika koja je raspoređena po stolovima. Slede govori domaćina, Džimovo već tradicionalno obraćanje u naše ime, pozdrav predstavnika partija lokalnog parlamenta, uključenje gradonačelnika preko skajpa koji nam se javio iz Mančestera. Svi učesnici su dobili po graviranu zahvalnicu, čiju predaju su ispratile kamere i fotoaparati. Triling učesnika konferencije iz dijaspore (jedan je poreklom iz Bangladeša, a drugi iz Pakistana) koji sada žive u Njujorku, te treći takođe iz Pakistana a sada je državljanin Danske, tražilo je reč. Govori su im obilato začinjeni provokativnim i nacionalističkim izjavama, totalno neprimerenih temi i događaju. Podsetili su me na sve one uvozne „ložače masa” koji su paradirali TV-om veselih devedesetih. Usledila je večera, posle koje smo uz cigare sumirali šta se to dešavalo. Anabela i Štefan su nam prepričali svoj susret sa gospodinom iz Bangladeša, koji im je prišao tog popodneva i izjavio kako mu je zadovoljstvo što su iz Nemačke i da se divi Hitleru – „Jeste on imao nekih grešaka ali je imao mnogo dobrih ideja” – otvorio je dušu i ostavio ih u čudu. Povratak u hotel, gde odlazimo do bara. Tu smo shvatili da je prošla ponoć i da je kod nas Božić, pa smo Marina i ja nazdravili u to ime i ostalima objasnili razliku u kalendaru i značenje pozdrava: Hristos se rodi – Vaistinu se rodi.
Nastavak sledeće subote, 10. februara 2018. g.
