Agonija jedne monarhije: Austrougarska 1914-1920.

Žan-Pol Bled (NNK Internacional, Beograd, 2020)

Gojko Mišković
Objavljeno 24.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Reč je o večitoj, bezmalo opsesivnoj temi brojnih pisaca istorije Srednje Evrope; među njima, autor studije koja je pred nama zauzima veoma prominentno mesto. Niz francuskih istoriografa (L. Eisenman, Ž. L. Tapi, F. Fejto, Ž. Beranže) svojim delima stvorili su samosvojni francuski pogled na Dunavsku monarhiju, tog vekovnog takmaca i suparnika Francuske na evropskom tlu. Za razliku od naučne i akademske javnosti u Zemlji Gala, sveobuhvatnih i uravnoteženih tekstova o ovoj temi kod nas nema previše.

Proteklo je više od stotinu godina od rastakanja i nestanka Dvojne monarhije u plamenu Velikog rata, bez jedinstvenog i jednostavnog odgovora na pitanje zašto se to desilo? Profesor Žan-Pol Bled akribično eksplicira ponekad teško uočljivu vezu niza uzročnika: nacionalnu heterogenost stanovništva, rastuću zavisnost od glavnog saveznika Nemačke koja je sve više poprimala vazalni karakter, konzervativizam i nesklonost promenama vremešnog cara Franca Jozefa, neiskustvo i nesnalaženje njegovog naslednika Karla I/IV, inferiornost i slabija opremljenost Carske i Kraljevske Armije (K. Und K. Armee), predugo trajanje ratnog sukoba… Verovatni odgovor upućuje na sinhrono-dijahroni zbirni efekat pobrojanih činilaca. Dodatni faktor nestabilnosti i sporijeg reagovanja na ratna zbivanja bila je i složena struktura izvršne vlasti, sastavljena od međusobno ravnopravne Vlade Austrije i Vlade Ugarske, uz zajednički Savet ministara sa samo četiri resora. Ipak je glavni kohezioni faktor u ovoj složenoj državnoj zajednici bila ličnost i autoritet samog Franca Jozefa. Njegova smrt kao da je bila simbolična najava Finis Austriae (Kraja Austrije), koja je i usledila dve godine kasnije.

Pisac ove monografije posebno naglašava turbulentni odnos glavnih protagonista Centralnih sila, Nemačke Vilhelma II i Austro-Ugarske Franca Jozefa i Karla I. Samouverenost Nemačke, uz namere da dobiju bitku na Zapadnom frontu i istovremeno jača Drang nach Osten, učinili su da ratni sukob postane opšti/svetski i dugotrajan. To su bili momenti koji su Austro-Ugarsku nagnali da otpočne tajne pregovore o separatnom miru sa silama Antante. Novoizabrani car Karlo odabrao je da posrednici u pregovorima sa Francuskom budu vojvode Sikst i Gzavije od Burbon-Parme, braća njegove supruge carice Zite, koji su bili u redovima francuske vojske. Nesmotrenim i tendencioznim delovanjem ministra inostranih poslova Austro-Ugarske grofa Otokara Černina i javnim istupima predsednika Francuske Rejmona Poenkarea, pregovori su doživeli fijasko.

Vredna naše pozornosti je idetaljna analiza događaja na italijanskom frontu, aktiviranog ulaskom Kraljevine Italije u rat na strani Saveznika, data u poglavlju Trzaj koji je izazvala bitka kod Kobarida. Smatra se da je ishod bitaka na ovome frontu pokazao istrajnost i umeće ratovanja K. und K. grupe armija. Na njihovom čelu nalazio se general Svetozar Borojević od Bojne, koji je dobio nadimak Lav sa Soče. Dodatnu pažnju i naknadna promišljanja izaziva tvrdnja profesora Bleda o njegovoj nacionalnoj pripadnosti.

Emotivni i profesionalni stav Žan-Pol Bleda o nestanku carstva koje je trajalo sedam vekova reflektuje zaključno poglavlje pod naslovom Jedna svetlost se ugasila. Na to ukazuju sledeće konstatacije: „Počeci rata su pokazali da je Austro-Ugarska možda krhki organizam, ali da nije trula”… „Istina je da je taj rat bio predug za monarhiju”… „Smrt Austro-Ugarske nije bila plod međunarodne zavere”. „Iskustvo nacizma i komunizma naučilo je narode Srednje Evrope da postoje teže tamnice nego što je bila ona, koju je predstavljala habzburška Austrija”.

Uprkos povremenim nesnalaženjima prevodioca u kompleksnoj i višeznačnoj materiji istorije Dunavske monarhije, dobili smo dragoceno delo koje valja čitati sa pažnjom i punim razumevanjem.

Ostavi komentar

  • (not be published)