Pančevac Zoran Penevski je pisac, scenarista, prevodilac i pionir digitalnog novinarstva. Nekoliko godina radi kao urednik izdanja za decu u izdavačkoj kući „Laguna”, a za naš sajt govori o stanju u medijima, obrazovanju i na književnoj sceni.
PANČEVO SI TI: Šta je, po vašem mišljenju, medijska pismenost?
ZORAN PENEVSKI: Medijska pismenost je, pre svega, kritička svest o sadržaju koji se prenosi putem medija i osećaj odgovornosti za javno iznetu reč. Ona je sastavni deo lične kulture. Otuda ne mogu da razumem hrabrost kojom svako olako iznosi stavove na društvenim mrežama misleći da je to privatno mišljenje koje nema posledice ili da će to imati dalekosežne posledice. Često sam sklon da poverujem u ispravnost stava da društvene mreže izvlače ono najgore iz nas.
PST: Koliko nam i kako književnost pomaže da razvijamo svoje kognitivne sposobnosti? Da li književnost utiče na razvijanje medijske pismenosti kod pojedinca?
PENEVSKI: Ljude od drugih živih bića ne izdvajaju logička i emocionalna već strukturna inteligencija. Književnost je najbolji primer kako se mašta pretvara u estetsku celinu koja ima i saznajnu moć. U srži književnosti je način pripovedanja i to kako neodvojivo je od kvaliteta znanja i njegove kreativne upotrebe. Književnost je mene naučila da govorim koliko treba i kad treba.
PST: Urednik ste izdanja za decu u „Laguni”. Koliko su autori za decu pre svega pismeni, a potom i medijski pismeni?
PENEVSKI: Dobar majstor mora da poznaje svoj alat, te su po pravilu dobri pisci pismeni (svakako, pismeni su i oni kojima je jezik profesija: novinari, nastavnici, vaspitači…). Zato je s njima lako sarađivati. Dobar pisac takođe ima osećaj odgovornosti, pa je i medijski pismen.
PST: Da li i, na koji način, književnost pomaže čitaocu da, spoznajući metafore u književnom delu, kasnije bude sposoban da čita između redova u realnom životu?
PENEVSKI: Čini mi se da je ovo ključno pitanje našeg obrazovanja. U suštini je reč o tumačenju teksta, i to je nažalost ono na čemu se ne radi dovoljno, niti se pravilno ceni (pogledajte rezultate PISA testiranja). Pritom ne mislim da je umeće tumačenja stradalo u poslednje vreme, nego da ono praktično u našem obrazovanju nikad nije ni postojalo na pravi način. Razumevanje svakog teksta počinje od konteksta, dakle od onoga što taj tekst omogućava. Kad imate kontekstualno obrazovanje, lako prepoznajete ko govori i šta zapravo želi da kaže.
PST: Da li književnost koja podilazi ukusu čitalaca doprinosi da, ionako slabo medijski pismena osoba, još manje razvija svoje kognitivne sposobnosti?
PENEVSKI: Banalna književnost se obraća onima koji i ne mogu da shvate da književnost razvija kritički i estetski stav. Ali gipkost uma nije odlika i medijski pismenih ljudi, koji su često – zbog sujete, traume, predrasuda i slično – tvrdi u svojim stavovima („Ko želi da je stalno u pravu, mora često da menja mišljenje” – D. Radović). Našu civilizaciju nagriza nešto drugo: aplikacijska svest. Pametni telefon je revolucionarni izum, daleko više od televizije i kompjutera. Sada se um svodi na neprestanu konekciju, na svevremenu dostupnost i nefiltrirano preuzimanje, pa otuda se pismenost svodi na klikove i zbrzanu komunikaciju, a nažalost je stvorilo iluziju, bahatost da je svako u središtu zbivanja i da je pozvan da presuđuje. Snaga subjekta leži u stvaranju rečenica, a vidimo kako se način izražavanja sužava i krnji u digitalnoj komunikaciji.
PST: Koja je vrednost pismenosti i obrazovanja u ovoj zemlji?
PENEVSKI: Ako mislite na sistemsku, ona je osrednja, a školstvo je održava i ispod proseka (verovatno bi svakog začudilo kada bi se otkrilo koliko srednjoškolaca nije ni čulo za Bitlse). Srećom, sve se uvek svodi na individualni rad. Talenat, odnosno rođeni stvaralac, uvek nađe način da se ispolji bez obzira na palanačko okruženje i oblik društvenog režima.
PST: Gde se presecaju medijska pismenost i demokratija?
PENEVSKI: Kontekst odgovora na to je u tački koje vaše pitanje ne implicira: mediji jesu demokratija. Nažalost, više ne živimo u društvu u kojem su samo institucije odvojene od ljudi već su i mediji zatvoreni u sebe, negde u prostoru između naroda i institucija. Mediji reprodukuju svoju stvarnost koja, realno, odgovara režimu jer ga ne uznemirava, a podgreva teme koje se nikog, realno, ne tiču. Posledica toga je da mediji više nisu odgovorni, niti pružaju smisleni sadržaj. Mediji polako postaju individualni izbor informacija.
PST: Da li je medijska pismenost u ovom društvu uopšte vrednost? Da li se plasiranjem rijalitija i sličnih sadržaja, kao i bombastičnih naslova, namerno podstiče medijsko onepismenjavanje?
PENEVSKI: Medijska pismenost je stvar opšte kulture, i tako je treba i ocenjivati. Ako bi uticaj najsnažnijih medija bio presudan – sa mržnjom i uvredama koje počinju od državnog vrha, sa histerijom polusveta i instrumentalizovanom upotrebom sporta, na primer – onda bismo odavno živeli u blaženom ratnom stanju. Pošto nije tako, društvene mreže su stvorile paralelni informativni sistem, a normalni ljudi oformili oaze razuma i savesti. Da bi postojalo namerno podsticanje onepismenjavanja, preduslov bi bio da imate „mozak operacije”, a škole „opismenjavanja” botova svakako to nisu. Mi živimo u situaciji koja je nalik 1945. godini: svuda se postavljaju partijski poslušnici ruralnog uma i širokog neznanja kako se ne bi ostavio prostor za drugačiji stav.
PST: Da li nekritički primamo poruke koje nam mediji svakodnevno serviraju?
PENEVSKI: Mediji najpre treba da se drže svog kodeksa. S obzirom na ono šta sve prolazi kroz velike medije koji uveliko liče na sopstvene karikature, zanimljivo je da ipak svako još uvek može da dođe do prave informacije i kritičkog osvrta, i da postoji potreba za reagovanjem, a često i reagovanje s mnogo duhovitosti (pokušaj predsednikovog obraćanja na kineskom je za čitavu TV emisiju ili dokumentarac, a postoji čak i grafit na kući prekoputa moje zgrade – žvrljotina nalik na kineska slova i u potpisu A. Vučić). Nema brige dok ima takvih stvari. ☺
PST: „Dete koje čita postaće odrasla osoba koja misli”. Kako tumačite ovaj citat?
PENEVSKI: Čitanje, pisanje, pa i mišljenje, jesu veštine koje kod ljudi traju samo ako ih čovek oseća kao nasušnu potrebu. Problem je kako postaviti sistem u kojem su čitanje i samostalno mišljenje potreba – a ne uslov za postizanje cilja, odnosno u kojem su zadovoljstvo i moć – a ne prinuda koja će biti nagrađena. Istorija civilizacije je priča o razvoju pojedinca koji, razvijajući sebe i svoju imaginaciju, menja svet u kojem živi. Verujem da mašta popravlja živote.
PST: Kako motivisati najmlađe da čitaju i zavole književnost?
PENEVSKI: Najmlađi vole da čitaju i čita se isto koliko i ranije. Važno je nuditi izbor dobrih književnih dela, izbor vizuelno dobrih izdanja i važno je naučiti decu da cene pisanu reč. Ko će od njih zavoleti književnost, stvar je pojedinačnog talenta i lične potrebe.
PST: Bavite se i prevođenjem. Koliko vam poznavanje stranih jezika, fraza i strukture tih jezika pomaže da lakše čitate i shvatate situacije koje se dešavaju u tim zemljama i medijima?
PENEVSKI: Novinski jezik u drugim kulturama često je žanr za sebe i posebno je zanimljivo pratiti kako se stvaraju kovanice i izrazi da bi se nešto ukratko opisalo. Pionir sam digitalnog novinarstva jer sam radio od 1995. do 2003. na informativnom servisu Odray B92 i sajtu B92. Podsetiću vas da je upotreba digitalnih medija u protestima 1996. zabeležena kao prvi primer korišćenja sajberspejsa u društvenim promenama na svetu (The New York Times je stvorio termin „keyboard revolution”, a pisali su o tome i magazini Time i Wired). U razvijenoj medijskoj kulturi, mediji i stvaraju događaje i sami postaju događaj (takav je bio B92 nekada). Dakle, medij opravdava sebe samo ako je profesionalan i odgovoran.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost Redakcije sajta Pančevo Si Ti i ne odražava nužno stavove Evropske unije.