„Limeni dečaci” i „Černobiljska molitva” – vrhunska literatura u vreme novog zlatnog doba televizije

Romani Svetlane Aleksijevič definitivno nisu lako letnje štivo, ali kada ćete nekome na plaži moći sa visine skresati činjenicu da je „Chernobyl” nesumnjivo dobra serija, ali da je knjiga Svetlane Aleksijevič uistinu mnogo bolja, ako ne upravo sada, ovog leta?!

Janko Takač
Objavljeno 26.07.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Film je bio dobar, ali knjiga je bila mnogo bolja – umeli su da kažu snobovi polovinom 20. veka na izlazu iz mraka bioskopske sale. Iako su u velikom broju slučajeva snobovi bili u pravu, često je upravo odgledani film i hajp oko njega bio povod da se u ruke uzme i knjiga, tako da su u slučaju dobre priče, i literatura i kinematografija ipak bile na dobitku. Završava se druga decenija 21. veka i već neko vreme se priča o tome kako živimo u „novom zlatnom dobu televizije”. Početkom ovog veka, nekako uporedo sa strmoglavim padom bioskopske produkcije, kvalitet se počeo pojavljivati na televiziji: TV serije su postale ambicioznije, scenaristički gledano priče i zapleti su ulazili u neslućene dubine, a likovi su postali do te mere upečatljivi da nije bilo čudno da seriju na neki način nosi neko ko u njoj ima tek sporednu ulogu. I tako baš kao što nam je teško da navedemo desetak filmova koji su nam ostali u sećanju iz bioskopske produkcije u prethodnih dvadesetak godina – tako nam je sasvim lako navesti desetak TV serija iz prethodnih pet godina koje smatramo izuzetnim ostvarenjima. Iza svega toga je mnoštvo razloga, ali ne moramo dublje zalaziti u sve to, jer biće da je u korenu svega sasvim banalna stvar – novac od pretplate na streaming i od TV reklama je danas veći od novca koji dolazi sa bioskopskih blagajni i to je otprilike sve – veća zarada znači više para za plaćanje scenarista, režisera, glumaca… i otud je kvalitet prevagnuo ka televiziji a na štetu bioskopa u kojima ionako već decenijama suvereno vladaju stripovski superheroji, franšize, ributovi i rimejkovi. A mi ćemo se vratiti na početak, da li je knjiga bila bolja?

Beloruska spisateljica Svetlana Aleksijevič (1948) je svoj dokumentarni roman „Černobiljska molitva” napisala još 1997. ali je trebalo da dođe 2019. i doba zvano „Peak TV” (vrhunac savremene televizijske produkcije) da bi HBO producirao potresnu miniseriju „Chernobyl” i da bi se time u ovu spisateljicu – koja je inače 2015. dobila Nobelovu nagradu za književnost – zaista uprle oči celog sveta. Nešto pre toga, najverovatnije ni ne sluteći da u rukama imaju planetarni fenomen, srpski mainstream izdavač Laguna izdaje romane Svetlane Aleksijevič. Zanimljiva su nam dva – prvi je „Limeni dečaci”, posvećen ratu u Avganistanu, a drugi je pomenuta „Černobiljska molitva”, dokumentarni roman o černobiljskoj katastrofi. Oba ova romana zaslužuju dublju analizu jer se radi o dva izuzetno bitna događaja. Iako je tada već bio dobrano načet – dugogodišnjim ekonomskim propadanjem, sveopštom ideološkom stagnacijom, gerontokratijom i nemogućnošću sprovođenja temeljnih reformi u bilo kom pravcu – invazija Avganistana i černobiljska havarija su doslovno srušili Sovjetski savez, tu megadržavu koja je sedam decenija bila bastion realnog socijalizma i koja je milom ili silom na okupu držala ceo komunistički ili tzv. Istočni blok.

Elem, prvo je 1979. izbio rat u Avganistanu (SSSR je izveo invaziju na susednu državu s namerom da pomogne tamošnju ideološku braću u njihovoj borbi protiv mudžahedina), koji je trajao skoro punih deset godina, iscrpevši dobrano ogromnu sovjetsku državu a da Avganistanu nije doneo nikakav rezultat osim stravičnih ljudskih žrtava, opšteg materijalnog razaranja i užasnog zastranjivanja u fundamentalizam koje evo traje do dan-danas (samo sa drugim akterima sa druge strane, umesto Sovjeta sada su tamo Amerikanci). Inače je ovaj rat bio sličan američkoj avanturi u Vijetnamu, s tim što vijetnamski poraz nije prouzrokovao propast SAD i što o avganistanskom ratu nije snimljeno ni izdaleka toliko filmova kao što jeste o vijetnamskom (u ovom momentu nam na pamet pada samo film Fedora Bondarčuka „The 9th Company” tj. „9 Rotaiz”, 2005). Knjiga Svetlane Aleksijevič „Limeni dečaci” (Laguna, 2017, prevod Enise Uspenski) je dokumentarni roman o sovjetskom ratu u Avganistanu. Spisateljica predočava niz monologa neposrednih učesnika u ratu – vojnika, medicinskog osoblja, službenika, roditelja poginulih… – koji prenose potresne ispovesti o dešavanjima tokom i nakon boravka u ratnoj zoni. Reč je dakle o dokumentarnoj književnosti, o „umetničkoj prozi kojom se istražuju istorijski događaji i pojave društvenog života putem analize dokumentarnog materijala, navedenog u… – u slučaju ‘Limenih dečaka’ – prepričanom obliku”. Knjiga „Limeni dečaci” je po svom izlasku izazvala brojne kontraverze i postala je predmet sudskih procesa – autorku su tužili neki od ljudi koji su se Aleksejevičevoj ispovedali, na suđenju menjajući ili pak negirajući delove svojih iskaza. Ipak, u korenu kontraverzi je to što je roman „Limeni dečaci” u delu postsovjetske javnosti viđen kao jedno antipatriotsko/nepatriotsko delo, kao roman koji u jednu ruku narušava mit o slavnoj sovjetskoj armiji koja je onomad došla glave Hitleru i celom Trećem rajhu, a sa druge strane kao knjiga koja će doveka ostati kao nikom potreban dokaz bolne uzaludnosti celokupne avganistanske avanture. Ali, iako je skoro svaki rat velika trauma u duši svakog od naroda učesnika, iako na kraju velike većine ratova vidimo koliko su bili glupi i besmisleni, roman SvetlaneAleksijevič je knjiga o ratu koji je posredno i nekako zaobilazno sahranio jednu veliku državu, pre toga poljuljavši same temelje njene velike armije. I to je ono što se danas – u vreme nostalgije za slavnim a davno prošlim vremenima – autorki teško može oprostiti. Jer ima onih koji će reći da je rušenje SSSR bila velika greška, a upravo ti najverovatnije spadaju u one koji nikada neće pročitati „Limene dečake”… Ili, ovu drugu, još poznatiju knjigu.

Kako kaže Vikipedija, „Černobiljska katastrofa” je termin koji označava nuklearnu nesreću koja se desila 26. aprila 1986. godine u tadašnjoj Sovjetskoj republici Ukrajini, tačnije u gradu Pripjat, na severu Ukrajine, uz samu ukrajinsko-belorusku granicu. Kombinacija nesigurnog dizajna sovjetskog nuklearnog reaktora i ljudske greške, uzrokovala je eksploziju koja je uništila jedan od četiri reaktora u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani. Posledica eksplozije nije nalikovala eksploziji nuklearne bombe, ali je relativno manja eksplozija učinila štetu na reaktoru koji će potom otpustiti velike količine radioaktivne prašine, otprilike devet puta jače kontaminacije nego prilikom eksplozije bombe u Hirošimi. Radioaktivnost raznošena vetrom potom je najviše pogodila zdravlje stanovnika susedne severne Belorusije, ali isto tako i krajnjih severnih prostora Ukrajine, te jugozapadnih prostora Rusije, čija je granica takođe bila u neposrednoj blizini. Oblaci radioaktivne prašine zaustavili su se tek nad Skandinavijom, u severnim delovima Evrope. Posledice radioaktivnog zračenja osetilo je čak pet miliona ljudi, a zdravstveni problemi kod velikog broja ljudi ostali su prisutni sve do danas, dok poseban problem predstavlja kvalitetno oporavljanje okoline u neposrednoj blizini nuklearne elektrane.

Svetlana Aleksijevič je roman „Černobiljska molitva” pisala u periodu od deset godina. Kao za još jedan izdanak žanra dokumentarne proze, autorka je i za ovo delo imala čitav niz sagovornika, kako stanovnika Černobiljskog regiona tako i tzv. likvidatora, ljudi koji su u Černobilj došli iz raznih krajeva SSSR da bi pomogli otklanjanje posledica havarije. Radi se dakle o još jednom „romanu glasova” – Aleksijevičeva je zato i nazivana „piscem sa diktafonom”, što je nesumljivo rezultat njenog prelaska iz novinarske u spisateljsku karijeru. Fanovi televzijske miniserije „Chernobyl”(HBO, 2019) će već u prvom delu knjige – potresna ispovest Ljudmile Ignatenko – naći da je scenarista Craig Mazin prilično verno preneo njen sadržaj u onu jako upečatljivu prvu epizodu serije koja nas je sve tako lako kupila i naterala da sa nestrpljenjem čekamo sledeće nastavke.

Biografija autorke kaže da je Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948) beloruska istraživačka novinarka i prozna spisateljica koja piše na ruskom jeziku. Rođena je u zapadnom ukrajinskom gradu Stanislavivu, a odrasla je u Belorusiji. Nakon završetka škole radila je kao reporter u nekoliko lokalnih novina, a diplomirala je 1972. na Beloruskom državnom univerzitetu. Prva knjiga joj je objavljena 1985. – roman „Rat nema žensko lice”. Slede romani „Limeni dečaci” (1991), „Očarani smrću” (1993), „Černobiljska molitva” (1997), „Poslednji svedoci” (2004) i „Vreme sekond-henda” (2013). Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2015.

Svetlana Aleksijevič je spisateljica koja – pomalo i uprkos Nobelovoj nagradi – svojom prozom ume da priđe prosečnom čitaocu, da mu se s lakoćom zavuče pod kožu i da tu ostane još dugo nakon odlaganja knjige na policu. Posle čitanja njenih romana, u nama ostaje neka jeza, neka duboka i neuhvatljiva strepnja. I tuga, beskonačna tuga. Čitajući „Černobiljsku molitvu”, osetićete koliko znači kada se jedne teme koja bi inače bila perfektna podloga za SF film, film apokalipse i postapokalipse, ili pak film strave i užasa dohvati jedan vrhunski pisac i autor koji shvata da je polazište svake relevantne literature čovek kao mala i beznačajna jedinka – njegova sudbina, njegova stremljenja, ideje, zablude, njegove potrebe, težnje, njegove vrline i sve ono dobro u njemu, njegove manjkavosti i svo njegovo zlo, njegove nade i strepnje, kao i svi njegovi istinski strahovi.

Romani Svetlane Aleksijevič definitivno nisu lako letnje štivo, ali kada ćete nekome na plaži moći sa visine skresati činjenicuda je „Chernobyl” nesumnjivo dobra serija, ali da je knjiga Svetlane Aleksijevič uistinu mnogo bolja, ako ne upravo sada, ovog leta?!

O, da, knjiga je bolja…

Ostavi komentar

  • (not be published)