Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Za svoj prvi let dr Vladimir Aleksić je izabrao padinu pored porodične kuće u Vojlovici, nadomak istoimenog manastira, odakle se tog 17. oktobra 1909. godine na nekoliko desetina sekundi otisnuo u u nebo i u istoriju.
Tog dana pozvao je novinare, viđene ljude, prijatelje da prisustvuju spektaklu koji je spremao. Pažljivo prikupljajući sve podatke i detalje tog važnog događaja, zahvaljujući svom profesionalnom iskustvu, naš sugrađanin mr Milorad Ilić je uspeo da rekonstruiše, a zatim i opiše Aleksićev prvi let u svojoj knjizi Kako je poletela Srpska Sparta.
Pančevački „Kiti Houk” je tog dana sigurno bio fascinantan prizor, jedinstven na svetu. Sjatio se ceo grad. „Bio je vašar, a na vašaru…” Fijakeri, čeze, bicikli, konji sa jahačima… Pančevačke dame u najlepšim toaletama sa ambrelama za sunce. Gospoda u odelima sa neizbežnim šeširima, polucilindrima i štapovima… deca sa papirnim zmajevima i vetrenjačama, prodavci šećerlema… točilo se neizbežno vajfertovo pivo i kabeza…
Na najvišoj tački proplanka stajao je u svoj svojoj veličini i neobičnosti, glavni razlog ovakvog okupljanja, doktorev „zmaj”. Iako „zarobljen” (vezan, ankerisan), delovao je veličanstveno i neukrotivo. Vetar je punio i zatezao krila poput jedra, pa se činilo, da će se od silnog propinjanja, otrgnuti i pobeći. Aerodinamika je radila svoje. Građani su sa divljenjem i radoznalošću, posmatrali čudnu pticu… nešto što do sad nisu mogli da vide, baš nigde…
Iz poglavlja „Krilati zmaj”
„Doktor Aleksić je zauzeo svoju poziciju u srednjem delu donjeg krila. Desnom rukom je držao polugu trupa, sa otklonima na dole, a levom je bio oslonjen na konstrukciju. Glavni pomoćnik, verovatno stolar Jordan, postavio je srednji kraj gumenog užeta i pridržavao dok dva tima za zatezanje nisu doveli uže na nivo početnog prednaprezanja. Dva pomoćnika su blago držala krila. Aleksić bi izdao prvu komandu: ‘Zateži’. Dva prednja tima su prvo krenula korakom, a zatim potrčala. Aleksić je izdao drugu komandu: ‘Pusti’. Dva pomoćnika sinhronizovano puštaju aeroplan, koji u tom trenutku poleće”, rekontruiše poletanje Ilić.
Let je trajao svega dvadesetak sekundi, ali je i to bilo dovoljno da se dr Vladimir Aleksić postane pionir srpske avijacije. Nakon leta avion je bio oštećan, a Aleksić praktično nepovređen. Novine su prenele i kratku izjavu dr Aleksića nakon leta.
„Juče sam se sa svojim aeroplanom popeo na nekoliko metara visine. Jak vetar bacio me je sa visine od petnaest metara na zemlju. Aeroplan je oštećen. Popravka će trajati osam dana. Ja sam lako ozleđen”, rekao je tada doktor Aleksić.
I pored tako završenog leta, piše mr Milorad Ilić, svi prisutni su bili ushićeni i oduševljeni, osećajući da prisustvuju istorijskom trenutku. Vest o letećem doktoru iz Pančeva se prenela duž cele Evrope i Amerike.
„Podvig Vladimira Aleksića je bio svetskih razmera. U vreme kad je on projektovao svoj aeroplan, bilo je svega 15 ljudi u svetu koji su se time bavili. To je bilo samo par godina posle braće Rajt”, kaže Milorad Ilić, autor knjige o dr Vladimiru Aleksiću.
Samo tri godine kasnije, u 38. godini, prvi srpski Ikar, kako su ga zvali, preminuo je usled pucanja slepog creva, i sepse koja je usledila. Da se taj tragičan događaj nije desio, vrlo brzo bi se pojavio novi Aleksićev avion, smatra Ilić, verovatno sa motorom i potisnom elisom iza leđa pilota. Sa točkovima umesto skija i sa fiksnim trupom, sa komandama upravljanja oko sve tri ose aviona.
„Život mu je bio kratak, let još kraći, ali dovoljno dug da uđe u istoriju”, krilatica je koju je iznedrio mr Milorad Ilić.
Aeroplan dr Vladimira Aleksića bio je intriga i aeromodelara Dušana Varde i Miroslava Županskog, osnivača AK „Utva” iz Pančeva. Oni su 1969. godine načinili maketu Aleksićevog aeroplana, koja se i danas čuva u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Tada su pokušali da nađu delove aeroplana, ali priča kaže da su ostaci letelice dugo stajali na tavanu njegove kuće u centru Pančevu, da bi na kraju bili bačeni.
Svojim zaslugama dr Vladimir Aleksić je mnogo zadužio Pančevce i Pančevke. Otvorio je prvu ordinaciju u Pančevu, obezbedio i prvi rendgen svom gradu, bio je vlasnik sanatorijuma koji je posedovao operacionu salu, medicinske aparate, kupatila, vodovod i struju. Bio je prvi Pančevac koji je provozao automobil gradskim sokacima. Važno je napomenuti i da je grad na Tamišu dobio električnu struju skoro 20 godina nakon Aleksićeve prve električne centrale.
Pančevo mu se ipak, nije dovoljno odužilo. Osim male ulice sa samo jednom kućom, koja nosi njegovo ime, nijedna druga čast mu nije ukazana. Ilić smatra da najmanje što grad treba da učini je da zgrada u kojem je bio sanatorijum dr Aleksića, a gde se i danas nalazi zdravstvena ustanova, dobije obeležje i spomen ploču. Ni Ilićeva ideja da napravi svojevrsni hologram Aleksićeve letelice, koji bi se čuvao u Narodnom muzeju Pančevo, lokalna vlast nije podržala.
Na sreću, neki ljudi sledeli su Aleksićevu viziju i nastavili njegov put, najpre aktivisti Aerokluba „Utva” Pančevo, a onda i ljubitelji vazduhoplovstva koji su 2012. godine osnovali Maketarski klub „Dr Vladimir Aleksić”, koji je i dalje aktivan. Upravo su u subotu, 17. oktobra 2020. godine, organizovali manifestaciju pod nazivom Sedmi Aleksić kup, i tako obeležili 111 godina od kada je dr Vladimir Aleksić leteo u jedrilici.
Napomena: U tekstu su korišćeni delovi iz knjige mr Milorada Ilića „Kako je poletela Srpska Sparta”
Tekst je objavljen u okviru projekta „Naši gradovi u svemu prvi”, koji partnerski realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca, UG „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.