Zaštitni znak Brisela, poznata statua Manneken Pis ili „Dečak koji urinira”, nastala je u 17. veku, tačnije 1618/1619. godine, za čiji se dizajn pobrinuo Hieronymus Duquesnoy stariji.
Originalna statua danas se nalazi u Muzeju grada Brisela, a replika statue koja i danas ukrašava fontanu nad kojom urinira nagi dečak u bronzi, postavljena je 1965. godine. Manneken Pis simbol je slobodnog belgijskog duha i smisla za humor kojim se stanovnici Brisela ponose.
Još od 17. veka datira i tradicionalno oblačenje statue bronzanog dečaka u šaroliku odeću, koja ima za cilj obeležavanje različitih proslava i praznika širom sveta.
Budine statue u brojnim azijskim zemljama takođe se tradicionalno, u vreme verskih praznika oblače u različite tkanine raskošnih boja, a taj drevni običaj rezervisan je za sveštenstvo i ponegde za kralja (Tajland). Tako da obilazeći budističke hramove nailazite na predivne Budine statue odevene u marame različitih boja haljinama nalik.
Na Kalemegdanu je pre nekoliko dana odsečeno drvo staro čak 120 godina, plus još desetina stabala na Ušću, a predviđeno je još. Priča se da je razlog ovom desantu na drva izgradnja gondole, još jedne fenomenalne i najneophodnije zamisli vlasti koja će nas uz svetleću i pevajuću fontanu i predviđeni jarbol, sve naprednije, jače, brže i bolje odvesti u još svetliju budućnost boljitka.
Srpski centar za ekologiju podneo je dan nakon seče stabala krivičnu prijavu, ali ne gradskoj vlasti, gradonačelniku, vladi, premijerki, već feministkinji zbog „skrnavljenja” lika i dela patrijarha Pavla. Postavljena, zapravo samo lako privezana ljubičasta kecelja, sa toliko „šokantnim” natpisom o ženskom pravu na abortus, očigledno je veliko ekološko pitanje. Mnogo bitnije od posečenih stabala, prodatih reka, izgradnji hidroelektrana, posečenih stoletnih hrastova i ekstremno zagađenog vazduha koji udišemo.
Na stranu to što statua u bronzi pokojnog patrijarha po mnogima predstavlja veliko ruglo jer deluje kao da je ex patrijarh na klozetu, ponavljamo, reč je o jednom, doduše lošem „umetničkom” delu, koje nije vandalizovano jer skrnavljenje ili „oskrvnuće” podrazumeva fizički čin uništavanja. Kecelja, opet ponavljamo, nije promenila ni delić prvobitnog izgleda skulpture, (o suštinskom značaju aktivističkog performansa, pisano je u prethodnom blogu).
Statua u bronzi bivšeg patrijarha ne razlikuje se suštinski od bronzanog dečaka iz Brisela (čak im je zajednički sanitarno-urinarni izgled), tako da ako je OK Belgijancima oblačenje njihovog nagog dečaka ili Tajlanđanima pokrivanje i oblačenje Bude, onda treba da je sasvim normalno u javnom prostoru obući i statuu patrijarha, jer je i on samo običan čovek čija je statua izlivena u bronzi, a postavljena kecelja ne treba valjda da predstavlja sramotu, jer toliko ih žena koristi svakoga dana?! Ako je sama kecelja uvreda za patrijarha, uvreda je i za sve žene. Abortus je žensko pitanje i nije crkvena tema.
A, svakako ovim ne treba da se bavi Srpski centar za ekologiju.
Oni već imaju preča posla.
