Teksaški masakr motornom testerom ili bilo koji drugi ekstremno krvavi horor, može.
Najsuroviji eksplicitni prikazi bitaka, pokolja, crnih hronika, operacionih sala, udesa, ubistava, sve to ipak može podneti ljudsko oko. Ali, menstrualnu krv, to nikako!
Menstruaciju uvek prati cenzura i za potrebe reklama pretvoriće se lako u plavu tečnost koju obavezno prate bele pantalone i nasmejano lice, jer i u „onim danima” ponašajte se slobodno, veselo i nosite omiljenu garderobu.
Menstruacija je strašna krvava reč, ne zvuči lepo i traži odgovarajuću zamenu. Retko kada ćete čuti da se izgovori puna reč, već uglavnom meca, menzis, ili ono podrazumevajuće „dobila sam” (postoje grozote i tipa „stigla mi je tetka iz Crvenke” i slične gluposti).
Moj razredni starešina iz osnovne škole, S. Lemajić (nomen est omen), inače nastavnik fizičkog koji je delio „vaspitne šamare” dečacima, a devojčice „vaspitno” pljeskao po zadnjici, vodio je evidenciju naših menstruacija.
Podrugljivo, pred celim razredom upisivao je naše „one dane” dok su se dečaci smejuljili, a devojčice posramljeno crvenele.
Osećaj stida i srama oduvek je rezervisan za najprirodniju stvar koja će se događati svakoj zdravoj ženskoj osobi od njene 10/11 ili 12/13 godine pa narednih tridesetak godina.
Ulošci se kriju po mračnim džepovima torbi, nose se u ruci žgužvani da se ne vide, a u nekim sredinama još uvek će vam u prodavnicama umotavati kupljene uloške u papir, skrivajući ta „sramotna” pakovanja.
Mnoge kulture smatraju menstruaciju kao period ženske nečistoće. Ograničenja postoje u skoro svakoj religiji. Muslimankama se zabranjuje post, čitanje kurana i obavljanje molitvi, hrišćanstvo menstruaciju posmatra kao „Evino prokletstvo” pa nije „zgodno” u tim danima ulaziti u crkvu, piti svetu vodicu ili se pričešćivati.
Nepal ima posebno gadan običaj, poznat pod nazivom chhaupadi, gde je žena fizički izolovana tri noći u šupi, doduše ova praksa zvanično je ukinuta, ali se i dalje praktikuje u tajnosti. Izolovana žena u noćima boravka u odvojenoj prostoriji često bude i fizički napadnuta, silovana i ubijena.
Neki drevni hrišćanski običaji predviđali su prinos darova, gde su žene nakon sedmodnevne izolacije donosile dve grlice ili dva goluba svešteniku kao žrtvenu ponudu koja će ih „očistiti”.
Iako taj period izolacije u različitim kulturama može da se sagleda i u svetlu „poštede”, odmora i neke vrste nagrade od fizičkih radova, ipak nije u svojstvu saveta već predstavlja isključivo naredbu.
Određena društva muku muče i sa dostupnošću higijenskih proizvoda, poput Indije u kojoj je tek 1998. godine svojevrsnu menstrualnu revoluciju napravio Arunčalam Muruganantama, koji je izumeo spravu za pravljenje znatno jeftinijih uložaka i lako dostupnih, za razliku od dotadašnjih proizvoda koje većina nije mogla sebi priuštiti.
Ovo dovodi do još jedne bitne stavke koja prati menstruaciju. Uz dodatnu „periodnu” tabuizaciju, uloške kao higijenske proizvode uvek prati poseban „roza porez”, gde su ulošci svrstani u luksuzni proizvod!?
Pa ispada da oni nisu sredstva osnovne higijene poput toalet papira, paste za zube i sapuna/šampona, već nešto u rangu dekorativne šminke. Kao da žena ima mogućnost da bira, hoće li ili ne imati menstruaciju poput hoće li ili ne koristiti karmin.
Prosečno godišnje samo na uloške potrošimo novac za skromnije desetodnevno putovanje.
Ovogodišnji dobitnik Oskara za kratki dokumentarni film zove se „Period. End of Sentence” (period kao tačka u rečenici i naziv za menstruaciju). Film je režirala Rayka Zehtabchi, a upravo govori o „menstrualnim tegobama” sa kojima se suočavaju žene u Indiji. Na svečanoj dodeli dobitnice su izjavile da ne mogu da veruju da su dobile oskara upravo za film o menstruaciji.
Menstruacija, ta strašna reč.
