Američki san kao nečiji košmar

Pored bezbroj idealizovanih filmova o detinjstvu i odrastanju u Americi, pojave se s vremena na vreme neki fini naslovi poprilično realistične sadržine kao što je novo ostvarenje Šona Bejkera The Florida Project („Projekat Florida”). Jedan malo drugačiji pogled i skoro pa dokumentaristički uvid u tako stvarni život šestogodišnje devojčice i njene „ekipe” koja odrasta u hotelu na periferiji Diznilenda. I upravo ta blizina ušećerenog, bajkovitog Dizni-sveta, daje ovom drugom anti-Dizni-svetu još veću gorčinu i ukus raspada. Stanovnike hotela sa idiličnim nazivom: Čarobno kraljevstvo čini siromašni sloj koji bukvalno živi od danas do sutra. Nastojnik ili domar hotela koga tumači uvek sjajni Vilijam Defo, nalazi „rupu u zakonu” ne bi li svojim stanarima obezbedio što duži boravak.

Glavnu junakinju tumači neverovatna Bruklin Princ, malo šestogodišnje čudo od deteta koje daje neviđenu autentičnost svom glumačkom činu koje je više nego stvarno, toplo, tako dečije iskreno i dirljivo, bez trunke bilo kakve patetike. Dečija igra i dečiji dijalozi (i male Bruklin i ostale dece) više su nego realistični jer je deci bilo predloženo da sama izgovaraju ne naučeni, već svoj, na licu mesta smišljen tekst. I pored toga što smo svedoci teških okolnosti života kojim živi mala Mone (Bruklin Princ) sa svojom samohranom mladom majkom (Bria Vinai), takođe smo istovremeno svedoci slavljenja života i radosti te dečije igre.

Zanimljivo je da je ovo ostvarenje ostalo nekako skrajnuto kada su u pitanju nominacije za Oskara jer ono ne oskudeva niti u scenariju niti u režiji, a ponajmanje u glumi i beskrajno dobroj fotografiji. Mada, sve ovo ne čudi, jer u pitanju je neka druga Amerika, ne ona površna, konzumeristička koja glorifikuje američki san posedovanja kao ključnog ostvarenja i jedinog ideala vrednog divljenja, toliko favorizovanog u pregrštu američkih filmova.

Naravno da ovakva neprivlačna slika realne Amerike odbija, jer nju čini dobra većina siromašnih, koji su na korak ili dva udaljeni od beskućništva koje je sve učestalija pojava Trampove kapitalističke politike koja uvek štiti najbogatiji sloj. A gledati siromašne na poprilično realističan način može da se shvati kao društvena kritika, a to se baš i ne nagrađuje, pogotovo, ako likove ne tumače (osim Defoa u sporednoj ulozi) neka zvučna imena.

Projekat Florida inače je stvarni prvobitni naziv za Diznilend. Ružičasta boja hotela u filmu, zapravo je samo kulisa američkog lažnog sjaja: spolja gladac, iznutra jadac. Privid nedužnosti dečije igre pojačan je stalnim predatorskim pretnjama spoljnog sveta koje agresivno teži da razruši iluziju dečijeg sna i spokoja.

I tako je dobar kraj filma, toliko prepun simbolike, toliko upečatljiv, dirljiv i snažan. I namerno je bekstvo u svet iluzije kao jedini spas.