Nedelja, 23. jul 2017. godine
Hvata me neka prehlada. Dan uglavnom provodim rashlađujući se na terasi, razgovaram sa mamom i tatom, dogovaramo se, planiramo. Mnoooogo je toplo.
Trudim se da ne radim nedeljom o pošto prilično skitam ovih dana danas moram da završim neke poslove. Nije baš da volim da radim nedeljom, al’ šta se mora nije teško. Na ovoj temperaturi sve pada teško, ipak u ovome ima i malo zadovoljstva. Danas je dan kada se radi ono što je trebalo da uradim juče. Ostalo mi je još da Centru za omladinski rad pošaljem scenario za forum teatar na temu digitalnog nasilja. Scenario su osmislili mladi iz ŽMIG-a zajedno sa učenicima/cama Tehničke škole u Pančevu, a onda su to i prezentovali u dve srednje škole; iiiiii treba da Autonomnom ženskom centru pošaljem evaluaciju za aktivnosti koje je ŽMIG imao u prethodnom periodu za projekat „Feministički pristup obrazovanju – nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje”. Pišem i šaljem. Olakšanje. Mogu dalje.
Već neko vreme planiram da posetim jednu mlađanu drugaricu, i ne stižem. Kao što rekoh, danas je taj dan i večeras je to veče. Posećujem je u njenom novom domu, osamostalila se, ima 23 godine i radi dva posla. Hrabra neka žena i vredna. Ni u njenom visokospratnom stanu nema vazduha, ali je mnogo lepo. Beograd svetluca, tiho je, zaključujemo kako zbog blizine crkve, nikada nismo bile bliže bogu. Prijatni razgovori o knjigama, odnosima, feminizmu.
Teško sam zaspala.
Ponedeljak, 24. jul 2017. godine
Prvi radni dan u nedelji. U vrtiću su u toku pripreme za performans povodom Vanvremenskog dana mira. To je dan galaktičkog nasleđa i kreativnog ujedinjenja u miru, harmoniji, smehu, muzici i meditaciji. Zvuči zanimljivo. Dan van vremena je dan koji ne pripada ni staroj ni novoj godini, tako kažu da kažu Maje. A kažu i da se na ovaj dan šalju poruke mira, radosti, ujedinjenosti sa našom planetom Zemljom, sa sobom i svim narodima kako bi uspostavili davnu najavljenu i očekivanu kulturu mira. U vrtiću su pripreme uveliko u toku. Danas farbamo totem, završavamo kostime i imamo generalnu probu pred generalnu probu. Svi smo uzbuđeni i brzi. U sklopu letnjeg programa vrtić „Povratak prirodi” izučava majansku civilizaciju. Trenutno smo u procesu čitanja jednog od 17 kalendara koliko su imale Maje, saznala sam da po tom kalendaru pripadam znaku Crvenog Solarnog Šetača a saznala sam i da se 26. jula dočekuje godina Žutog Kristalnog Semena i ispraća godina Plave spektralne oluje. Samo nek smo izašli iz oluje.
Opet je baš vruće. Nakon posla svraćam na kratko do drugarice na rashlađivanje, u 9 sati imam zakazanu masažu. Ništa lepše sebi nisam mogla da omogućim.
Počinje da pirka vetar, biće sna noćas. Ili ipak neće…
Utorak, 25. jul 2017. godine
U vrtiću imamo zakazan skajp sastanak sa gospodinom koga je kolega predstavio kao ekscentričnog istraživača majanske civilizacije i tvorcem knjige „Kosmička misija Maja”. On je otkrio piramide u Bosni pa je decu zanimalo da li je i piramida na Rtnju stvarno piramida. On kaže da jeste, da je ona drugačija jer ima tri strane, ali da su te tri strane okrenute ka svim krajevima sveta i da je to jedan od parametra koji je čini piramidom.
Zatim krećemo u finalno spemanje za performans. Pakovanje, sabiranje, oduzimanje, iščekivanje. Sa punim automobilom scenografije i koleginicom krećem iz vrtića ka Ciglani, priključujemo se obezbeđivanju i pripremanju prostora. Samo onaj ko je bio zna šta to tačno znači. Stižu deca i počinjemo sa šminkanjem, kostimiranjem, finalnom pripremom. Deca su kroz performans simbolizovala more, običan život Maja, ratnika, vrača i bogova. Ja sam bila boginja kiše u vanvremenskom danu. Dobra zabava za sve.
Na kraju zadovoljne idemo na piće, ceo kolektiv, prepričavamo performans, smejemo se i zahvaljujemo jedna drugoj. Stižem kući vrlo kasno. Čekaju me dva najdivnija osmeha mojih bratanica, došle su posle dužeg vremena na duže vreme. Radost.
Laku noć.
Sreda, 26. jul 2017. godine
Mnogo sam umorna. Nakon posla imam još nekoliko sitnih poslića. Završavam sa tim, odlazim po bratanice i idemo do reke. Baš mi treba mir. One su našle društvo i imaju sa kim da pecaju, bacaju kamenčiće, trče, igraju se u pesku… ja sam neko vreme gledala u reku, a onda mi se priključila drugarica. Kratka razmena, podrška, topli razgovori. Moram da legnem ranije, željna sam sna.
Četvrtak, 27. jul 2017. godine
Umor. Nakon posla, sa devojčicama odlazim u Narodnu baštu. Malo je prohladno i nema toliko dece. To me raduje – nema buke, uspevam da pročitam nekoliko stranica knjige i opet mi se priključuje ista ona drugarica od juče, tu smo sa četiri devojčice, velike su i baš umeju da se zabavljaju. Uz predah za sladoled, jedna od devojčica počinje da prepričava svoje iskustvo kada je neki čika pozvao u zgradu i šta je ona uradila. Smrznem se u trenutku, sto misli mi prođe kroz glavu, pitam se treba li sada i ovde da razgovaramo o tome, kako, imaju li dovoljno godina, treba li neka priprema!? Pustim. Otvori se tema, drugarica i ja razgovaramo pogledima i vrlo iskreno delimo informacije sa njima. Toliko puta smo se našle u sličnim razgovorima sa decom da već vrlo dobro znamo kako to ide. Između njih teče razmena, nisu osuđujuće, daju jedna drugoj savete i bodre se. Shvatam da nije postojalo ni bolje vreme ni bolje mesto da sve četiri na ovaj način i uz ovakvu podršku razmene misli na ovu sveprisutnu tabu temu.
Pada mrak i vreme je da krenemo kući.
Petak, 28. jul 2017. godine
Povela sam bratanice sa mnom na posao danas, ovo je drugi put da ih vodim. Volim kad su sa mnom i drago mi je da su krenule. Prošli put im je bilo malo mnogo, one bi da smo mi tamo malo, pa da tražimo drugu zabavu. Potpuno mi je jasno koliko je izazovno kada negde moraš da budeš osam sati a dete si. Zajedno smo na prvoj radionici, vidim da su opuštene i da im je lepo. Danas treba da preuredimo prostor u vrtiću. Došlo vreme i za to. Priključujem se kolegama/inicama i za nekoliko sati imamo nov prostor i još mnogo slobodnog prostora.
Nakon vrtića sa koleginicom, njenom ćerkom i bratanicama odlazim na Lido. Pešaka prelazimo preko pontonskog mosta pravo do plaže. Nas dve uživamo u lepoti života, vikenda, reci i deci. One su se sprijateljile sa nekim psom i bacaju mu granu u reku, a on im vraća. Mnogo se smeju. Smislile su i da se zatrpavaju peskom i prave jedna drugoj rep od sirene.
Krajnje je vreme da krenemo kući.
U kolima igramo na slovo na slovo.
Subota, 29. jul 2017. godine
Mnogo sam spavala. P. me je sinoć obavestila da će me probuditi čim se ona probudi. Ona inače ustaje rano. Rekla sam joj da ima dve opcije. Jedna je da me probudi i da budem prilično umorna i dosadna, a druga je da sačeka da se sama probudim i da budem podržavajuća za akciju ili u najboljem slučaju spremna na akciju. Odličila se za ono drugo iako je dva puta ušla u sobu da proveri da li sam budna. Kada sam se napokon probudila, ona je već bila sa svojom mamom u akciji. Budim drugu spavalicu i polako ulazim u dan. Pozivam nekoliko drugarica, redovno čekiranje, mapiranje i dogovaranje. Pijem kafu na terasi, palim komp, shvatam da je danas rok za dnevnik, hvata me blaga panika. Kratko se razmenjujem sa tatom, sa mamom nekoliko operativnih stvari i ljubav sa E. Vraća se i šmizla, sa poklonom naravno, i neopisivim ushićenjem. Poradujem se malo sa njom, pojedem mamin divni ručak, pakujem stvari za Ženski dan i krećem. Pre nekog vremena su nam se javile dve žene i ponudile da volonterski realizuju ženski dan u Pančevu. Kako nam više nisu projektno obezbeđeni Ženski dani, ovakvi pozovi su nam dragoceni. ŽMIG-u je ovo 26. Ženski dan i mnogo nam je važno da imamo kontinuitet. Žene su se već navikle i često nas pitaju, kada je sledeći. Danas se okupilo 30 žena, od 20 do 70 godina, na +200 da se smeje i radi na sebi. Tu je i moja mama, i njena drugarica – nisu došle na Ženski dan samo kad baš, baš nisu mogle. Slatke su. Nikada ih nisam videla da se ovoliko smeju, zapravo nikada nikoga nisam videla da se ovako i ovoliko smeje – kao mi danas. Radost delim sa koleginicom koja mi je u nekom trenutku postala drugarica, najbolja drugarica. Razmenjujemo poglede, zadovoljne, srećne. Sve smo srećne, zahvalne, osećam koliko svaka od nas više voli sebe i druge.
Uveče imam dejt sa drugaricom, idem po nju, napolju jako smrdi, prskali su komarce. Čime??? Jbt???
Bežimo gore, delimo se i pišemo moj dnevnik.
Autorka je bezvremena žena
